Na nedavnom festivalu australijskog filma u Beogradu smo imali
prilike da vidimo debitatnstsko dugometražno ostvarenje režiserke
Ane Kokkinos, Head On. Film je rađen po čuvenom romanu ''Loaded'',
Christosa Tsiolkasa i predstavlja pravo osveženje u moru polu-ispraznih
australijskih alasmomiliberalnazemlja filmova sa gay
tematikom. Razlog za to je u najvećoj meri i smeštanje radnje
u grčko-iseljenički kulturološki setting čiju su zabavno-vedru
stranu naši gledaoci mogli da vide u My Big Fat Greek Wedding.
Kokkinosova sjajno razgrađuje filmske gay stereotipe,
soundtrack je veoma dramaturški funkcionalan, a na
scenariju je radio i Andrew Bovell poznat kao koscenarista Luhrmanovog
filma ''Strictly Ballroom''.
Glavnu ulogu (Ari) igra Alex Dimitriades koga najbolje pamtimo
iz serije ''Heart Break High'', a čija se neverovatna gluma
može porediti sa vrhuncima Roberta De Nira ili Marlona Branda
i što se tiče izvedbe, a i što se tiče harizme. Ari je treće
dete u grčkoj iseljeničkoj porodici i u svojim dvadesetim godinama
se suočava sa nemanjem posla, konzervativnošću kulture iz koje
potiče, sopstvenim homoseksualnim identitetom, zavodljivošću
narkotika i besperspektivnošću en general. Iz dosadašnjeg
književno-filmskog nasleda znamo da u takvoj postavci mogu da
izrastu dva tipa likova: sad young man ili rebel
without a cause (iako buntovnici uvek imaju neki razlog).
Arija bar u prvom delu filma svrstavamo u drugu grupu. Nad glavom
mu stalno visi grčka zajednica i očev imperativ o ženidbi i
prokreaciji, a izlaz nalazi u drogama i usputnom mindless
seksu. Zamalo da sve ispadne prosečno krv, znoj i sperma ostvarenje
(mada umesto krvi ima droge).
Jedan od ključnih preokreta u filmu je pojava Arijevog rodaka
Johnya. Johny (maestralni debut Paula Capsisa) je u
sličnoj situaciji kao Ari, ali je rešava na vrlo jasan način:
sasvim otvoreno pokazuje svoje sklonosti i ima nameru da živi
svoj život naiskrenije što može. To je jedan od tipičnih gay
likova specifičnih po ogorčenom camp humoru i
ponašanju. Najzanimljivija poenta njegovog lika je da on oblaceci
se kao žena oživljava svoju umrlu majku. Pored psihoanaliticarskih
poslastica dobijamo i dve nenadmašno potresne scene: u jednoj
se Johny pojavljuje u kafani i pleše bolje od bilo koje žene
(što potvrduje tezu da su drag queens više žene i od samih žena),
a u drugoj sceni razodeven u policijskoj stanici pokazuje da
niko zapravo ne može da ga skine do kraja.
Ari posle par izlazaka sa Johnyem shvata da želi da bude ''pravi''
muškarac, ali koji želi druge muškarce. Tu se model buntovnika
rasipa u potrebu da se ipak uzme maksimum od života, a u vecini
slucajeva to podrazumeva kompromise. Sa jedne strane je on zaista
izgnanik iz zajednice zbog seksualnog opredeljenja, a sa druge
se trudi da bar naocigled isprati što više patrijarhalnih modela.
Hoda unaokolo u oblaku feromona (koji, verujte mi, dopire sa
velikog platna), glumata obecanje ženidbe sa devojkom kojoj
isto tako nije stalo do udaje, postavlja se prema svojoj sestri
kao veliki zaštitnicki bata i ne pristaje na bilo kakav drugi
odnos sa muškarcima osim cisto telesnog. U prvi mah nam se to
cini kao dosta cest stav gay ljudi: sex je strogo odeljen od
bilo kakvih emocija ili društvenog života.
Od pocetka filma u Arijevom vidokrugu se nalazi Sean (Julian
Garner), zgodni negrcki plavušan i jedan od onih opuštenih likova
iz liberalnih australijskih gay filmova. Sean nosi sa sobom
veliki potencijal emocija, a Ari nije siguran da li je spreman
na tako nešto. Pred kraj odlaze kod Seana i vode ljubav, a sve
upucuje na ''živeli su srecno bar do kraja filma''. Ari ipak
shvata da nije spreman na razmenu emocija sa drugim muškarcem
kroz nasilnu scenu prisiljavanja na oralni seks. Raskid, kratak
trenutak kajanja i konacno saznanje da je obicna kurva koja
živi za trenutak. Iskreno, ali bolno uznemiravajuce. Ono što
Ari bira smo videli u jednoj ranijoj sceni sa matorim mornarom
iza kafane: Ari njega oralno zadovoljava, a nakon toga stari
njega rucno, ali bez ikakvog stvarnog telesnog ili emotivnog
kontakta. Ostaje pitanje koliko smo zaista sa obzirom na sve
spremni na iskreno emotivno vezivanje, a koliko je sve samo
pušenje u razmenu za rucni rad. A ako znamo šta je imamo li
hrabrosti da to i priznamo?
Aleksandar Macašev [Ambrrose]
ambrrose@the-mighty.com