Jednom rečju - izvanredno! Rad hrvatskog režisera najbolji je dokaz da po definiciji nizak budžet fimske produkcije u ex-YU republikama, ukoliko je upotrebljen na adekvatan način, temeljno u svim klasičnim filmskim aspektima (dramaturgija, scenario, glumačka postava, scenografija, fotografija,...) može da ponudi sjajan rezultat. Upravo je to glavno preimućstvo Finih mrtvih devojaka - sjajnom režijom skladno uklopljeni navedeni segmenati, od kojih ni jedan primetno u kvalitetu ne zaostaje za drugim, što rezultuje potpunim uvlačenjem u priču i vizuelnom sesijom od devedesetak minuta koja se proživljava bez daha, otvorenih usta i razrogačenih očiju.

Priča glasi otprilike ovako: dve mlade lezbejke u vezi doseljavaju se u white trash neighbourghood, iznajmljuju stan opsesivne gazdarice koja voli da zabada nos u tude poslove i pokušavaju da neprimetno održavaju svoju aferu daleko od porodica, koje su ih se odrekle. Galerija likova, suseda i susetkinja, impozantno je groteskna i bizarno realna: propala studentkinja-prostitutka; ostareli udovac koji krije leš svoje žene, zbog 'umobolnostiŤ ili austrijske penzije; povratnik iz 'domobranskog rata', kome su golubovi 'pernati četnici'; hirurg u ilegali koji izvodi polu-stručne abortuse, itd. Problemi nastaju kada ih gazdarica zatiče u nežnoj ljubavnoj sceni na krevetu i odlučuje da im da otkaz, kao i da podstakne svog sina da siluje jednu od devojaka. Reagujući na taj akt, njena ljubavnica nehotice ubija silovatelja, i kasnije i sama biva ubijena, za šta je osuđen nedužni 'mentalno retardirani' sin lekara. Ono što nastavlja ciklus zla jeste porođaj deteta silovatelja, za koga gazdarica smatra da je njen unuk, i odlučuje se za kidnapovanje. Na to majka areaguje pozivom policiji, prepričava genealogiju tragedije inspektoru i mi u retrospektivnom prikazu saznajemo prethodno opisano.

Tri ključna motiva prožima filmsku naraciju: sukob konzervativnog i homofobičnog sa uslovno liberalnim (kažem uslovno, jer je odnos dve devojke veoma nalik heteroseksualnom, sa standardnom podelom rodnih uloga), post-ratna atmosfera propasti, pre svega u ekonomskom domenu, koji je radikalno obesmišljavajuce uticao na sve likove, sa direktnim reminiscencijama na rat i izdajstvo onih koji nisu bili na pravom mestu kada je 'trebalo juriti čede' i kritika moralizma katoličke, odnosno hrišćanske crkve: od oca jedne od devojaka, koji, pokušavajući da je vrati na 'pravi put', umire pod nogama prostitutke, pa sve do trudnih opatica, koje, grešne i zabludele, undercover dolaze na abortus. U tako datoj konstelaciji preplićućih ideoloških intervencija dobijamo atmosferu film noir-a, isprazno tešku i svakodnevno besmislenu, koja osciluje između crne komedije i tragičkog, ponekada ozbiljno dovodeći u sumnju njihovo jasno razlikovanje. Dodamo li na to i poluraspadajuću arhitekturu, lokalne skinheadse-blejače i maglovitu lokaciju u sred ničega, dobijamo gotovo joneskovski pejsaž obojen savremenim, lokalnim koloritom, ocrtan i prepunjen apsurdom i samo apsurdom.

Oscilujuci između freakoznog komedijuma ljudskih 'slucajevaŤ, dostojnih jednog Almodovara, i atmosfere napetosti, izazivane strategijom produženih saspensa, koje se ni Hitchcock ne bi postideo, režiser Finih mrtvih devojaka stvorio je malo remek-delo. Stoga, najtoplije perporučujem. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog pokušaja odgovora na staru Sokratovu dilemu, čije rešenje znaju samo večni bogovi - ko je 'bolje prošao': mrtva ljubavnica, ili pak živa u bračnoj smrti, fina, sada-sam (-kao?)-heteroseksualna devojka, naratorka.

Dakle, prst na čelo, i DiVX u player. N-JOY!

Dušan Maljković