Poslednji film Todd Haynesa vodi nas u ne tako filmski rabljenu epohu pedestih godina prošlog veka u vreme hladnog rata i baby booma u Americi i gradic Hartford (Konektikat), koji svojim utiskom besprekorne malograđanske slikovnice prosečno obrazovanog filmskog gledaoca asocira na setting za neki Lynchov film ili Kingov roman. Cathy Whitaker (Julianne Moore) živi jedan savršeni američki san. Savršeni dom, dvoje dece, suprug Frank (Dennis Quaid) koji je uspešni menadžer u Magnatech industriji TV aparata. Sve je toliko sjajno da ne valja. Čitavom utisku doprinosi i sjajna kamera koja oživljava eru jarko bojenih technicolor filmova Douglasa Sirka.

Za razliku od Lyncha ili Kinga ovde nema nikakvog metaforičkog zla, u pitanju je samo mogući slice of life. Raspad sjajnog dekora pocinje (prvo gledaocevim) saznanjem da je Frank skloniji svom polu. U pitanju je sjajna i suptilna scena u kojem Frank posećuje underground bar u kojem se skupljaju gay ljudi, zanimljiv peek istorije gej scene pedesetih. Sve je naizgled obično, everyday men u svojim kišnim mantilima i šeširima. Queer atmosfera se vrlo blago i suzdržano oseća. Nakon izvesnog vremena i igrom slučaja Cathy otkriva svog supruga u zagrljaju drugog muškarca. Oboje su šokirani skoro istim intenzitetom i ne znaju zapravo kako da nazovu čitavu stvar pošto je potpuno nezamisliva. Frank je konačno suočen sa eksternalizovanjem sopstvenog identiteta u savršeno rigidnom okruženju. Pored toga postaje veoma vidljiv i split između društvenog lica i veoma ličnog istinskog identiteta. Konačno priznaje svojoj ženi da je i ranije imao sličnih problema, ali je rešio da ih se zauvek oslobodi. Odlaze zajedno kod psihijatra koji mu saopštava da je verovatnoća izlečenja veoma mala i da je izbor na samom pacijentu. I pored nehumanih metoda (elektrošokovi i lekovi) Frank i dalje u ulozi svog društvenog selfa pristaje na tretman. U pitanju je još jedan istorijski peek na psihijatrijsku praksu koja je prikazana (bar po mišljenju autora ovog teksta) previše demokratično i progresivno što se može slobodno staviti u koš hipokrizije političke korektnosti.

Mir je naizgled povraćen i sve se nastavlja svojim ustaljenim tokom osim što nam živopisne boje sada još više ističu klimavost dekora. Cathy i Frank odlaze na novogodišnje putovanje u čast povratka ljubavi i reda u njihovu porodicu. Na odmoru Frank ponovo popušta svojim instiktima i doživljava ljubavnu aferu sa jednim mladićem. Nakon povratka kući se odaje alkoholu i društvo malog Hartforda sad već shvata da tu nešto veliko nije u redu.

Pravi šum u malograđanskoj sredini nije napravio Frank svojim identity questom, nego upravo Cathy koja je po snazi karaktera i mestu u scenariju pravi glavni nosilac priče (Julianne Moore se pojavljuje u istom vremenskom periodu sa skoro istim sylingom u filmu The Hours). Nevoljena i napuštena ona nalazi utehu u društvu sina njihovog nekadašnjeg baštovana. Raymond je ljubazan i prijatan čovek koji izdržava svoju ćerku posle smrti supruge. Glavna mana je što je Raymond tamnoput. Scene njihovih susreta se mogu slobodno svrstati među najromanticnije scene u istoriji kinematografije. Kontemplativna atmosfera galerije u kojoj razgovaraju nad Miroovom slikom, zasićenost jesenjih boja u šumi, toplina domaćinske atmosfere restorana za obojene. Njihov odnos je do kraja ostao strogo platonski, ali je reakcija društva bila mnogo žešća nego u slučaju Frankovog prestupa. Scenografija se konačno raspada i Frank saopštava da je zaljubljen u muškarca i da se seli sa njim u New York. Cathy ostaje sama sa decom u Hartfordu, a Raymond se seli pod pritiskom društva. Nemogućnost njihove veze konačno vidimo u obostranom setnom pristanku u srceparajućoj, ali suzdržanoj sceni rastanka na železničkoj stanici.

Far From Heaven je film koji negde koristi matricu Ice Storm (Ang Lee) gde se dekadencija prikazuje kroz manje ili više ironijsku istorijsku distancu, a Tod Haynes se već bavio queer/camp tematikom u Velvet Goldmine. Okosnicu čini zapravo ideja o (ne)mogućnosti bega iz živopisne, strogo komponovane razglednice. Sam beg je uslovljen neuklapanjem u društvenu postavku koje se ovaj put manifestuje kroz zabranjene ljubavi. Frank je prikazan dosta ravno i njega iščitavamo samo kroz suspregnute nagone. Cathy je mnogo bogatiji i profilisaniji lik neverovatne senzibilnosti i raspona osećanja. Pored njih i delimično Raymonda ostali su prikazani kao bukvalno napravljeni od kartona i ubačeni u 3D razglednicu. Bez obzira na različitost karaktera i Cathy i Frank biraju iskakanje iz okruženja. Frank zaista beži, a Cathy ostaje u gradu, ali kao obeleženi pojedinac. Bilo bi zanimljivo videti situaciju pojedinca koji ima problem sa uklapanjem, ali ipak pristaje na zadati društveni poredak. Neko kome je važniji socijalni identitet i naspram kojeg bi se odluke Cathy i Franka bolje istakle.

Direktan uzor za ovo delo je ''All that heaven allows'' Douglasa Sirka iz 1955. godine. Starija udovica (Jane Wymann) se zaljubljuje u mnogo mlađeg baštovana (Rock Hudson) što naravno nailazi na neodobravanje lokalne zajednice. Haynes koristi Sirkovu stilizaciju, a situaciju formira na konfliktnim ljubavnim odnosima (homoseksualni i međurasni)

Aleksandar Macašev - Ambrrose

ambrrose@the-mighty.com
www.the-mighty.com