Epidemija lošeg ponašanja

Udruženje građana "Q-klub", koje pruža podršku ljudima u Srbiji obolelim od HIV-a, zatražilo je u martu ove godine od Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranja, da obezbeđivanjem savremenih terapija unaprede lečenje te infekcije. Srbija nema nove, inovativne lekove iz prve linije terapije prema poslednjim evropskim smernicama. Zbog toksičnosti i neželjenih efekata primene trenutno dostupnih lekova u Srbiji, pacijenti neredovno uzimaju terapiju, što dovodi do pogoršanja zdravstvenog stanja i širenja HIV infekcije.

Da li brinete o tome šta će vas ubiti? Srčana bolest, rak, ili saobraćajna nesreća? Većina nas brine o stvarima koje su van naše kontrole kao što su rat, terorizam, ili tragični zemljotres koji se desio na Haitiju. Brinemo o stvarima koje bi se mogle dogoditi, ali ne vidimo one koje se već događaju. HIV već nekoliko decenija živi u Srbiji. Srbija nema nove, inovativne lekove iz prve linije terapije prema poslednjim evropskim smernicama. Zbog toksičnosti i neželjenih efekata primene trenutno dostupnih lekova u Srbiji, pacijenti neredovno uzimaju terapiju, što dovodi do pogoršanja zdravstvenog stanja i širenja HIV infekcije. Postoje inovativne terapije, u skladu sa evropskim smernicama, koje nisu skuplje od onih koje država trenutno plaća. O ovom problemu razgovarali smo i sa Đuricom Stankov iz AS centra.

*U poslednje vreme u Srbiji bitno raste broj inficiranih HIV-om. Misliš li da je to zbog toga što se ljudi lakše odlučuju na testiranje ili postoji neki drugi razlog?

Lično mislim da su razlozi mnogobrojni. Jedan od razloga je taj što više brinemo o prevenciji, vlastitom zdravlju, ljudi su ohrabreni i lakše se odlučuju da se testiraju jer imaju više mogućnosti na raspolaganju i pristup informacijama na razne načine, od interneta, preko televizije, radija, do održavanja javnih akcija o važnosti testiranja i ranog otkrivanja HIV infekcije, da bi se što ranije započelo lečenje koje dovodi do toga da osoba koja ima HIV infekciju živi podjednako kvalitetan život bez odricanja, kao i svaka druga osoba koja nema HIV.

Povećan broj testiranih, u realnim procenama podrazumeva da po logici prati i porast inficiranih. Ovakvom stanju su dodatno doprinele i mnogobrojne kampanje za podizanje zdravstvene svesti u društvu koje sprovode nadležne institucije i organizacije civilnog društva zajedno sa predstavnicima svih struktura vlasti i javnog sektora. Sa druge strane, postoji mogućnost da broj inficiranih nastavi da raste i zbog činjenice da je program smanjenja štete (podela novih sterilnih špriceva, igala, pribora) praktično prestao da postoji, što može dovesti do širenja HIV infekcije među injektirajućim korisnicima droga, a sve nakon što je Srbija zahvaljujući ovom programu bila primer dobre prakse jer je svela stopu infekcije HIV-om kod ovih osoba na minimum.

*Da li AS Centar beleži porast u broju korisnika?

AS Centar ne beleži veći broj novih korisnika iz prostog razloga što najpre, kada osoba sazna da ima HIV infekciju, potrebno joj je vreme da prihvati takvu činjenicu i tek tada se obraća udruženjima za podršku, iako ima i onih koji se najpre nama obraćaju pa tek onda zajedno sa nama odlaze prvi put na kliniku. Sa druge strane još uvek ne postoji ustaljena praksa da medicinsko osoblje na infektivnoj klinici upućuje osobe sa HIV-om po podršku u naša udruženja već se osobe samostalno javljaju ukoliko im je naša pomoć i podrška potrebna. I pored svega, ljudi gube želju za lečenjem jer su sve učestalije nestašice u snabdevanju medicinskih sredstava, pa tako imamo konstantan slučaj da se pokvare aparati kojima se vrše analize, zatim imamo ispravan aparat za PCR i CD4, ali nemamo testova, nakon određenog perioda imamo testove ali nemamo reagense, kada dobijemo reagense nemamo epruvete. I to je realna slika. A o Infektivnoj klinici u Beogradu je sramotno govoriti, ali je veoma bitno da javnost bude informisana.

Lekari i medicinsko osoblje na klinici rade u uslovima koji nisu dostojni čoveka. U nameri da pruže neophodnu uslugu svakoj osobi, ulažu maksimum ljudskosti i hrabrosti da bez osnovnih sredstava za rad adekvatno leče ljude. Kreveti se raspadaju, malter otpada sa zidova i sa plafona. Lično sam prisustvovao kad je medicinskoj sestri nagnutoj nad krevetom, pao veliki komad betona sa plafona na leđa. Čovek može psihički klonuti kad pogleda ruinu pri dolasku na kliniku. To nisu uslovi u kojima ljudi treba da se leče.

*Ovih dana smo mogli da pročitamo da u Kliničkom centru Srbije već godinu dana nema testova kojima se utvrđuje uspešnost terapije kod inficiranih HIV-om? Da li je to tačno i, ako jeste, ko je za to odgovoran?

Da tačno je. Testovi, reagensi i aparati za dijagnostiku i praćenje progresije HIV infekcije i imunološkog stanja su često nedostupni i pacijenti nemaju mogućnost da rade potrebne analize. Efektivna prevencija HIV/AIDS-a zahteva ranu dijagnozu, pokretanje terapije i redovno praćenje viremije inficiranog pojedinca. Osim toga, procena pomoću preciznih i osetljivih testova je veoma bitna, jer pomaže infektologu u određivanju najbolje kombinacije lekova i praćenje toka same infekcije i bolesti. Nemogućnost da se urade testovi i nedostatak PCR, CD4 i testova rezistencije ugrožava zdravlje, život osobe koja konzumira te lekove i povećava troškove lečenja.

U Srbiji se na terapiji trenutno nalazi približno 1300 osoba i da bi država omogućila ovim osobama minimalne uslove lečenja treba se omogućiti pristup novim lekovima i dostupnost aparata, testova i reagenasa za dijagnostiku.

Kada je u pitanju CD4 test koji meri broj T limfocita u mililitru krvi, odnosno meri jačinu našeg imuniteta, a radi se 3 do 4 puta godišnje svakoj osobi koja ima HIV, u Beogradu, odnosno Kliničkom centru Srbije postoje dva aparata koja rade ove analize i to su; stari, koji se redovno kvari, Sysmex Partec CyFlow® Counter i nov aparat Becton Dickinson - (BD FACFC). Tokom 2015. godine država je imala dva puta nabavku za ukupno 480 testova ali nije dobila ni jednu ponudu jer postoji neslaganje između dva autorizovana predstavnika, Junikom i Promedia, zbog autorizacije, ili licence za distribuciju registrovanih testova i održavanje opreme. Ipak, država je uspela da od Junikom kompanije, inače autorizovanog predstavnika i snabdevača za održavanje obezbedi 100 adekvatnih testova i reagenasa što ni u kom slučaju ne zadovoljava potrebe osoba koje imaju HIV.

Sa druge strane aparat za analizu HIV viremije PCR metodom je redovno funkcionalan i ovim testom se određuje broj kopija virusa u mililitru krvi, odnosno pokazuje koliko i u kojoj meri je osoba infektivna. Proces za nabavku PCR testova tokom 2015. godine je završen ali je obezbeđeno samo 480 testova. Na taj način je bez mogućnosti da uradi analizu bar jednom godišnje ostalo više od 800 osoba. PCR test je važan jer on dokazuje delotvornost lekova. Odnosno, ukoliko je prepisana terapija adekvatna, broj kopija virusa u krvi bi bio nedetektabilan tj, nemerljiv. Onog trenutka kada PCR test pokaže da broj kopija virusa u krvi raste, to je signal da prepisana terapija gubi na jačini delovanja i terapija se treba menjati. I tu priča ne završava. Nedavno se pojavio dodatni problem odnosno došlo je do nestašice epruveta. U želji da udruženja koja vode osobe koje imaju HIV, među kojima je i AS Centar pomognu, pokušano je da samostalno kupimo epruvete i dostavimo ih infektivnoj klinici, ali smo u tome onemogućeni zbog procedura jer zakonom nije dozvoljeno snabdevanje infektivne klinike medicinskim sredstvima od strane fizičkih ili pravnih lica ukoliko nije sproveden proces javne nabavke.

Ko je odgovoran? To je teško reći, a lično smatram da smo kao društvo svi odgovorni i da svi treba ozbiljno da pristupe rešavanju izazova. U svakom slučaju AS Centar je tokom 2015. godine započeo dijalog za rešavanje ovakvog stanja između Delegacije Evropske unije u Srbiji, organizacija civilnog društva, nadležnih Ministarstava, Fonda za klinički tretman i lečenje inficiranih i obolelih od AIDS-a , Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Ombudsmana - Zaštitnika građana i drugih ključnih aktera kako bi se ovo pitanje rešilo. Međutim, treba postići konsenzus svih i postaviti HIV na listu prioriteta države, a to često nije lako i zahteva dug proces.

*Čitali smo i da pacijanti sami plaćaju te testove na privatnim klinikama. Koliko košta jedan test i koliko često se radi? Koliko se terapija za HIV u Srbiji razlikuje od onih u svetu?

Da, tako je. Osobe koje imaju finansijske mogućnosti, sve neophodne analize rade u privatnim klinikama i laboratorijama i tamo testovi koštaju od 30 do 40 evra, a ponegde su cene i veće.

Osobama sa HIV-om je uskraćeno osnovno pravo na zdravlje i život. Konstantno se jurimo sa vremenom. Monitoring HIV infekcije i nadzor nad delotvornosti terapije za HIV nije na zadovoljavajućem nivou. Bilo je potrebno čitavih 10 godina zalaganja i prvodecembarskih obećanja da bismo 2014 godine konačno dobili mogućnost za četiri nova leka druge generacije. Međutim, njihova primena je omogućena samo za 6% osoba kod kojih je dokazana rezistencija na postojeću prvu generaciju lekova.

Sa druge strane, nova 4 leka su već odavno prevaziđena za region, EU i svet gde se uveliko koristi treća, četvrta pa čak i peta generacija generičkih lekova koja je daleko najkvalitetnija i najjeftinija. Zbog ovakvog pristupa mnoge osobe se opredele da se ne leče. Stara generacija lekova koje koristimo je toksična, sadrži veliku količinu štetnih materija i uništava vitalne organe.

Bez pogovora stari lekovi delotvorno uspavljuju HIV infekciju i smanjuju virulentnost, odnosno prenošenje HIV-a na čak 96%, međutim sa druge strane zbog svojih štetnih efekata enormno razaraju vitalne organe u organizmu i nakon određenog vremena se ljudi razbole od posledica i štetnih efekata lekova, što za državu povećava budžet jer je potrebno lečiti dodatne bolesti, a urušava i šteti zdravlje osobi kojoj je već oslabljen imunitet zbog HIV infekcije i zato ovde govorimo o životnoj ugroženosti .

***

Epidemiolog dr sci med Mila Paunić iz Savetovališta za dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje na HIV Zavoda za zaštitu zdravlja studenata kaže da testovi kojima se proverava uspešnost antiretrovirusne terapije, dakle tzv. testovi koji se koriste u terapijske svrhe (odrđivanje CD4 Limfocita i PCR) predstavljaju neraskidiv deo procesa lečenja kod pacijenata koji su na HAARTu (visoko aktivnoj antiretrovirusnoj terapiji). Dakle, tim testovima saznajemo da li (i u kojoj meri) lekovi koje pacijent pije pomažu u "savladavanju" virusa i u oporavku imunog sistema i po važnosti se mogu skoro "rame uz rame" staviti sa samim lekovima. "Pokušaću da napravim poređenje - to je slično kao kada pacijentu koji ima dijabetes i koji je na insulinskoj terapiji ukinemo mogućnost merenja šećera u krvi. On bi u tim okolnostima insulin dozirao napamet, pa bi mogao da sebi da nedovoljno insulina i da ima i dalje visok šećer (sa svim posledicama koje visok šećer u krvi nosi), ili da sebi da previše insulina i upadne u hipoglikemiju (koja može da bude beskrajno neprijatna i teška). Međutim, ovo nije najadekvatnijije poređenje jer čak i kod napamet datog insulina neće se dogoditi ono čega se kod lečenja HIV infekcije najviše plašimo, a to je rezistencija na lek; dakle insulin će uvek pomoći koliko god ga "neadekvatno ili napamet davali" što nije slučaj sa lekovima za HIV, kada bez pomenutih testova ne znamo da li smo i šta smo određenom dozom ili kombinacijom lekova postigli," nastavlja dr Paunić.

"Ja ne znam o čemu se radi kada su u pitanju vesti o nedostatku testova, da li je neko zakazao u lancu nabavke, raspisivanja tendera, dakle neko ko ne razume i ne zna zašto su ovi testovi neophodni, proizvoljno ("na svoju ruku") smanjio je broj testova za CD4Ly ili se usled nedostatka novca (čitajte siromaštva) krenulo u štednju i restrikcije. Mislim da je za sve nas važno da od najodgovornije instance, a to je svakako Ministarstvo zdravlja, dobijemo potpuno jasan odgovor."