Eleonora Katić, ponosna majka gej sina: "Ako voliš i prihvataš svoje dete, nema tu ali!"

Šta znači biti dobar roditelj tematika je koju su do sad obrađivale hiljade knjige, bezbroj psiholoških istraživanja, a sigurno bi o svemu tome imali nešto za reći i svi roditelji, ali i sva deca sveta. Ipak, sledeći konvencionalnu mudrost, biti dobar roditelj manje-više znači voleti, podržavati i prihvatati svoje dete, biti uz njega kad niko drugi nije, pa čak i ako je učinilo nešto strašno. Naravno, biti gej nije ništa strašno, ali mnogi roditelji u Hrvatskoj padaju na tom zapravo banalnom životnom testu svog roditeljstva i opšte ljudskosti, kad saznaju da im dete nije heteroseksualno.

I baš zato vredi istaći primere roditelja koji su odlučili drugačije, a to je ne samo prihvatiti svoje LGBT dete, nego i - što je korak dalje na koji se u Hrvatskoj odlučuju samo retki - javno se zalagati za prava LGBT građana i građanki RH , dakle za prava i sreću vlastitog deteta. Jedna od takvih roditelja je i zagrebačka advokatica Eleonora Katić, koja je proteklih godina više puta javno istupala u borbi za LGBT ravnopravnost, tokom kampanje pre referenduma o braku, te se često odazivala na pozive LGBT aktivista da učestvuje u "Mamama u Mami" u organizaciji Zagreb Pridea ili na tribini "Roza hipnoza", koja se dve sezone održavala u Booksi. Iz ličnog iskustva znam da sam kao aktivista više puta zvao gospođu Katić u pomoć i da se uvek odazvala.

Zato sam s njom i razgovarao o tome kako je biti ponosna majka gej sina i šta misli da bi se u Hrvatskoj još trebalo raditi kad je reč o aktivističkom angažmanu roditelja LGBT dece, ali prvo što me zanimalo jeste kako je ona uopšte u svojim formativnim godinama kasnog socijalizma prvi puta došla u kontakt s ljudima koji su gej.

"Moja je generacija zatvorenija i manje sklona javnom delovanju"

"Prva gej osoba koju sam upoznala bio je legendarni Toni Marošević, čovek koji je bio, kako bi rekli 'out and proud' još osamdesetih, koji je vodio skandaloznu 'Frigidnu utičnicu' na Stojedinici. Krasan, duhovit, vrlo, vrlo zgodan muškarac, prekrasna osoba. Dakle, on je bio prvi autovani gej za kog sam znala. Kakav je bio život gej osoba tada, saznala sam tek kasnije od mojih prijatelja za koje tada, u osamdesetim još nisam znala da su gej, jer su to pomno držali za sebe. Navodno je život bio dosta 'aktivan', ali već sama činjenica da mi moji dobri prijatelji nisu tada mogli jednostavno doći i reći gej sam govori dosta sama za sebe", objašnjava Eleonora Katić.

Imati gej prijatelje je jedna stvar, otkriti da vam je dete gej je ipak nešto drugačije ("Naravno da jeste, priznajem", kaže mi Katić), no i to je svakako bio deo procesa koji je gospođu Katić pripremio da na kraju s podrškom reaguje na autovanje svog sina. Kako ste isprva reagovali na tu činjenicu i koliko su se vaši stavovi i emocije u međuvremenu promenili, pitam.

"Naime, prva reakcija mene kao roditelja bio je strah za moje dete, strah da će mu neko učiniti nešto ružno, da će ga na ulici neko napasti, da će ga zlostavljati. Prema tome, moj sin je tada imao jedva 13 godina! Dakle stvarno je bio mali. Bojiš se i za sigurnost svojih prijatelja, jasno, ali upravo zato što sam znala šta se događalo nekima od njih, iako mi nisu direktno govorili o tome, plašila sam se za Roka, za njegovu sigurnost, fizičku i psihičku. Tek nedavno sam saznala od njega kakvom je sve maltretiranju bio kao dete izložen, tada to nisam znala", otkriva gospođa Katić te dodaje kako se i u njenoj percepciji vlastitog sina kao gej osobe s vremenom nešto važno promenilo: "Danas više ne razmišljam na taj način, činjenica da je Roko gej nije više nešto o čemu promišljam, to je jednostavno Roko".

S obzirom da je imala priliku upoznati različite generacije gej ljudi u Hrvatskoj, pitam gospođu Katić može li uočiti neke razlike u odnosu na stav prema vlastitoj homoseksualnosti između starijih i mlađih LGBT ljudi. Možda je tu naročito zanimljiv sukob generacija oko svrsishodnosti i važnosti održavanje Povorke ponosa? Eleonora Katić odgovara kako je "vrlo zanimljiva ta razlika u pogledu na potrebu održavanja Povorke ponosa, na potrebu autovanja, između moje generacije i generacije moje dece", te nastavlja: "Moja je generacija zatvorenija, manje sklona javnom delovanju ili angažovanju oko položaja gej populacije u društvu nego mladi. S jedne strane to mi je logično jer su proveli veliki deo života u društvu koje je jedva donekle tolerisalo činjenicu da si gej i to samo ako si u umetničkim krugovima."

Treba ti dozvola za vožnju auta, ali ne i za roditi ljudsko biće koje ćeš uništavati i povređivati kako ti se svidi

Mislite li da bi stariji pripadnici LGBT zajednice mogli nešto naučiti od onih mlađih kad je reč o prihvatanju sebe i društvenoj emancipaciji? Čini se da mladi LGBT ljudi automatski za sebe traže više slobode i veću promenu društva, dok su starije generacije više uslovljene time da se nekako uklope u stanje stvari, a ne da ga menjaju na bolje, objašnjavam svoje viđenje situacije gospođa Katić koja replicira da bi ona "u takvoj situaciji upravo iskoristila činjenicu aktivizma mlade gej generacije da iskažem konačno i svoj stav". Ali i dodaje: "Ne znam, ne mogu zapravo suditi jer nisam lično u takvoj situaciji".

U Hrvatskoj i dalje u velikom delu društva preovladava stav kako je roditelj nekako zakazao ako mu je dete gej, te se često mogu čuti i homofobični komentari u kojima se roditelji LGBT dece sažalijevaju ili se smatraju lošim roditeljima. Da li se Eleonora Katić susrela s takvim stavovima? "Jesam, jesam, iako mi se niko to nije usudio reći u lice. Ali čula sam komentare tipa 'pa kako ona može tako javno govoriti da joj je sin gej, zar joj jadnoj nije neugodno' ili sirota, nije joj lako'. Iskreno, rado bih da mi to neko kaže u lice pa da mu mogu odgovoriti. Nikad nisam pomislila 'da Roko barem nije gej, bilo bi mi lakše' ili išta slično", kaže Katić.

Iako je vaš primer baš suprotan, kako objašnjavate ponašanje onih roditelja koji svoju gej decu vuku na egzorcizam, teraju na "lečenje" kod psihijatara, izbacuju iz kuće ili nešto slično iz tog standardnog repertoara roditeljske homofobije?

"Meni je to strašno i beskrajno mi je žao dece koja imaju takve roditelje. Mislim da nije ništa otišlo u pogrešnom pravcu nego je od početka bilo pogrešno - to je pitanje patrijarhalnog vaspitanja, uticaja Crkve, straha od osude sredine, sramote. Za egzorcizam i lečenje u psihijatrijskoj ustanovi moraš stvarno biti vrlo zadrt i zaglupljen da ti može pasti na pamet takvo nešto. A izbaciti dete iz kuće zbog sramote ili jer smatraš da je bolestan ili da nije bogu mio - pa kakva je to navodna ljubav? Jedna moja koleginica je pametno rekla, treba ti dozvola za vožnju auta, dozvola za upravljanje čamcem, ali ne treba ti dozvola za roditi ljudsko biće koje ćeš onda uništavati i povređivati kako ti se svidi!", temperamentno odgovara advokatica.

Stvarno sam se nadala i verovala da postoji šansa da taj glupi referendum ne uspe

Među gejevima se često može čuti rečenica - mama uvek zna. Indikativan je to stereotip, jer svedoči i o tome da se majka percipira kao ono ključno kod roditelja, što u sebi ima i natruhe patrijarhata, pa me zanima kako Eleonora Katić, koja je i deo generacije žena koju je obeležila pojava feminizma u bivšoj Jugoslaviji, gleda na sve to. Da li je uvek znala da joj je sin gej, je li imala neke sumnje u vezi s tim?

"Ne mogu reći da sam uopšte razmišljala o tome u vreme kad se moj sin meni autovao jer je bio stvarno vrlo mali. Kada dete ima 12-13 godina, ne razmišljaš o njegovoj seksualnosti, ne razmišljaš da li bi trebao imati curu ili dečka. Naravno kad saznaš, onda ti se počne vrtiti film i setiš se nekih indikativnih stvari. Ali i to u sebi ima natruhu patrijarhalnog razmišljanja - kako se to gej ponaša pa da možeš znati da je neko gej? Za neke od mojih prijatelja, prijateljica, niko ne bi pomislio da su gej. A gle vraga, baš jesu!", uz smeh odgovara gospođa Katić.

Eleonora Katić prošle godine učestvovala i u snimanju spota "Vrijeme je za životno partnerstvo"

Tako dolazimo i do njenih aktivističkih istupa u borbi za LGBT prava, naročito angažmana tokom referenduma o braku koji je inicirala organizacija U ime obitelji. Šta vas je na to podstaklo i kako ste uopšte doživeli tu celu situaciju, pitam.

"Ne biste verovali, ali ja sam se stvarno nadala i verovala da postoji šansa da taj glupi referendum ne uspe! S druge strane, znam koliki je uticaj Crkve i do koje mere je naše društvo patrijarhalno i upravo zato sam pokušavala na bilo koji način uticati na ljude da počnu misliti svojom glavom, da shvate da su ti famozni pederi i lezbe ljudi s kojima se možda i oni druže i vole ih ne znajući za njihovu orijentaciju. Da ne predstavljaju neki ugrožavajući element koji treba eliminisati, izdvojiti iz društva, staviti na stub srama. Pokušavala sam javnim istupima učiniti ono što radim i inače u životu, pokazati ljudima da je Roko kog znaju 'otkad je ovakooo mali bio' isti taj gej Roko o kom sad pričam. Činjenica da je referendum prošao užasnula me i užasava me još uvek upravo zbog spoznaje u kakvoj sredini živimo. Što ne znači da neću i dalje govoriti i boriti se koliko je u mojoj moći.", odlučna je Eleonora Katić.

Svaki roditelj koji tvrdi da prihvata svoje dete i da je uz njega morao bi se angažovati

Za kraj je pitam da komentariše zašto je u svemu tome i dalje izuzetak koji potvrđuje pravilo izostanka angažmana roditelja LGBT dece za LGBT prava, zašto je to tako?

"Radi se prvenstveno o patrijarhalnom društvu, sramoti, šta će ljudi reći. Čak i oni roditelji koji kao prihvate svoju decu znaju imati stav 'to je ok, radi šta hoćeš ali ja ne želim o tome govoriti niti želim išta znati, ja te volim ali ...'. Nema tu 'ali', po meni. Ili voliš svoje dete i stojiš iza njega ili ne, ne može delimično. To onda nije prihvatanje. U situaciji kad u društvu postoji mogućnost, dakle samo mogućnost, da moje dete neko diskriminiše ili napadne, iako nikome nije ništa učinio nažao, samo zato što je drugačiji od većine, što je gej, mislim da bi se svaki roditelj koji tvrdi da prihvata svoje dete i da je uz njega morao naći način da se angažuje i da učini nešto da se to promeni."

Mislite li da bi roditeljima kojima se deca tek autuju pomoglo da imaju mogućnost u toj situaciji porazgovarati s drugim roditeljima koji su već prošli to iskustvo i prihvatili svoju LGBT decu, pitam još Eleonoru Katić, a ona kaže: "Mislim da bi, i to znam i iz vlastitog iskustva. Nakon jednog mog istupa javio mi se nepoznati dečko, koji se nedavno bio autovao roditeljima i pitao me da li bih htela razgovarati s njegovom mamom. Našle smo se i razgovarale, ja mislim, nadam se, da joj je taj razgovor pomogao. Žena mi je iskreno rekla da nije znala s kim bi drugim razgovarala, da nije imala s kime. Još par mama mi se tako javilo. Bilo bi odlično kad bi to mogli organizovati na neki način. Mislim da događanje 'Mame u Mami', tokom Pride Weeka na kom se okupljaju roditelji kao podrška drugim roditeljima i deci, nije dovoljno i ne dopire do dovoljnog broja ljudi."

Eto, gospođa Eleonora Katić je i LGBT aktivistima ali i široj zajednici sugerisala šta je jedna od tema kojom bi se trebalo sistemski pozabaviti, a to je stvaranje mreže roditelja LGBT dece koji bi onda mogli pomoći mladim pripadnicima LGBT zajednice kod procesa autovanja kroz susrete i razgovore s njihovim, često šokiranim ili usamljenim ili homofobičnim, roditeljima. Jer u mnogo je slučajeva negativna roditeljska reakcija na autovanje deteta uslovljena neznanjem i strahom, a ne isključivo zadrtom homofobijom, te bi sigurno mnogim roditeljima i njihovoj LGBT deci pomoglo da u tim turbulentnim trenucima mogu porazgovarati s roditeljima koji su prošli slične situacije i koji znaju da nije nikakva tragedija imati gej sina ili kći lezbejku.

Zahvaljujući tribini "Mame u Mami" Zagreb Pridea, koju smo Goran Subotić i ja pokrenuli još 2008. godine, nema sumnje kako u Hrvatskoj već postoji kritična masa ponosnih roditelja LGBT dece koji bi pristali učestvovati u takvoj vrsti aktivizma i pomoći drugoj deci i njihovim roditeljima da autovanje ne bude noćna mora, nego prvi korak prema još boljem i iskrenijem odnosu između njih.