Dugina zastava pod Marjanom

Sada bi Srbija i srpske vlasti koje su prošle godine odbile da angažuju policiju kako bi se obezbedila mirna šetnja kroz centar Beograda trebalo ozbiljno da se preispitaju. Izgovora ne može biti jer je teško zamisliti da hrvatske vlasti i policija nešto mogu, a srpske ne mogu.

Beše Parada ponosa usred Splita, a niko ne dobi batine. Ako bismo stvari merili merilima koja zagovaraju ultranacionalisti i ultrakonzervativne i neonacističke grupacije, bez otpora „zdravih snaga"napravljen je korak ka propasti Hrvatske i hrvatstva. Ali, ništa se od toga nije dogodilo. Marjan stoji iznad Splita, sve ulice na svojim mestima, kafane rade, ljudi šetaju, Hrvati nisu postali ništa manje Hrvati. Ukratko, ne bi gneva gospodnjeg da sprži grešnike.

Nije zabeleženo ni masovno prelaženje iz „strejt" većine u LGBT manjinu, mada je jedan od glavnih argumenata kritičara da se tolerancijom prema toj manjini kvari mladež. Dobro, neki će reći da je to proces i da ćemo uskoro videti kako se gradovi našeg dragog Balkana pretvaraju u Sodomu i Gomoru, ali da će tada biti kasno. Takvih je uvek bilo i biće, ali pristojna i demokratski uređena društva ne dozvoljavaju da im oni diktiraju pravila.

Split kod naših komšija nije prvi primer uspešno organizovane i mirno sprovedene Parade ponosa, ali je bitan zato što je reč o gradu u kojem je postojao snažan otpor ovakvim i sličnim manifestacijama. Hrvatska je uspešno i bez incidenata ranije organizovala Paradu u Zagrebu, čime je pružila primer regionu.

Još će biti pokušaja da se spreči održavanje ovakvih manifestacija. Biće možda i nasilja, a Parade ponosa će u celom regionu još godinama morati da obezbeđuju policijske snage. Ali, led je ipak probijen, a region ima „slučaj" koji dokazuje da održavanje Parade ponosa nije povezano s propašću sveta i moralnih vrednosti. Neki ljudi biće podstaknuti da sa više razumevanja gledaju na prava i slobode drugih.

Svakako najvažnija poruka Parade ponosa u Splitu je da država, pod uslovom da to želi, može da osigura bezbednost svim svojim građanima i da im omogući da slobodno izraze svoj stav. Sada bi Srbija i srpske vlasti koje su prošle godine odbile da angažuju policiju kako bi se obezbedila mirna šetnja kroz centar Beograda trebalo ozbiljno da se preispitaju. Izgovora ne može biti jer je teško zamisliti da hrvatske vlasti i policija nešto mogu, a srpske ne mogu.

Beograd je pre dve godine imao Paradu ponosa, ali je grad bio suočen s neverovatnim izlivom mržnje i nasilja. To nije bio poraz policije koja je uz velike napore i mnogo povređenih policajaca uspela da spreči napad na povorku Parade ponosa. Poražene su, međutim, vlasti i država jer su godinu dana kasnije ustuknuli pred huliganima. Razmere nasilja i mržnje zapravo su mera njihove uspešnosti u borbi za stvaranje demokratskog društva u kojem će biti podjednako zaštićena prava svih.

Isti ti mladi ljudi koji su jurišali na policiju po beogradskim ulicama kliču Ratku Mladiću, negiraju Srebrenicu, mrze Rome i druge manjine. Nisu, dakle, motivisani ni željom za pravdom ni istinskim moralnim vrednostima, ne boli ih beda i nesreća drugih ako ne pripadaju njihovoj naciji, ideologiji... Takvi kakvi jesu, idealno su „oružje" koje različiti centri moći, od kriminalnih do političkih, mogu da koriste za svoje interese.

Srpski političari su izbegli da založe svoj autoritet kako bi umanjili mržnju prema LGBT osobama. Sve dok njihove izjave počinju olinjalom floskulom „Ja ne pripadam toj grupaciji...", stvari se neće ozbiljnije popravljati. Jer, svaki put kada naglase da nisu deo LGBT populacije šalju poruku da je reč o nečemu što nije društveno prihvatljivo. Sledeći „ispit zrelosti" je na jesen, a to je tako reći sutra.