Država može i mora da osigura bezbednost

Vreme: 2009. godina po računanju hrišćana. Mesto: Republika Srbija, ustrojena kao građanska demokratija. U njoj, međutim, i pored formalno proklamovanih univerzalnih prava u vidu Ustava i pojedinih zakona, pojedine manjinske društvene grupe tek osvajaju slobodu.

Takav proces, kao i uvek i svuda, neizbežno znači uklanjanje prepreka koje na tom putu već dugo stoje. A za rušenje zabrana je potrebna hrabra i odlučna proaktivna politika, a ne iščekivanje.

Naivno je bilo verovati da kraj jednog autokratskog režima znači da se najšira javnost preko noći obogatila senzibilitetom za solidarnost ka svim sugrađankama i sugrađanima, koji se po određenom izboru ili osobini razlikuju od tzv. većine. Pri čemu ne govorimo o izboru da li će neko pljačkati banke ili ne, već o tome koga će i kako voleti, a „usput" - plaća porez.

Nespremnost postpetooktobarskih institucija da odmah za svoje prioritete postave fundamentalna prava svakog pojedinca rezultirala je brutalnim nasiljem koje se dogodilo na prvom javnom skupu LGBT osoba - lezbejki, gej muškaraca, biseksualaca i transseksualaca - u Beogradu, juna 2001. godine.

Sugrađani, koji mrze - na šta u svojim glavama imaju pravo, na beogradskim ulicama su izveli nasilan akt iz osećaja mržnje - na šta država nema pravo da žmuri, nego obavezu da reaguje i spreči, a namernike sankcioniše. Taj tragičan događaj je doveo do toga da se ponovo prava seksualnih manjina, tačnije rečeno na hiljade žena i muškaraca sa imenima, prezimenima i realnim životima u Republici, stave u zapećak kvaziprioritetnih politikantskih tema.

Bilo je potrebno čak pet godina nakon 2001. da politička elita bude pritisnuta da usvoji proverene mehanizme - poput ombudsmana, zaštitnika građana, koji su u razvijenijim političkim sistemima odavno standard. Ova, 2009, donela je i nove podstreke, pre svih u vidu usvajanja Zakona protiv diskriminacije, kao prvog pravnog akta koji nedvosmisleno afirmiše prava seksualnih manjina bez uvijanja u uopštene floskule o „zaštiti ljudskih prava".

Paralelno sa ovim procesom, proteklih meseci se formirala široka koalicija nevladinih organizacija koje deluju na polju zaštite prava LGBT osoba i ljudskih prava uopšte. To je osnov za realizaciju dugo plamteće ideje o političkoj manifestaciji, tj. javnoj i jasnoj artikulaciji težnje da zahtevi LGBT osoba konačno budu vidljivi i prihvaćeni kao legitimni. Belgrade Pride!

Osnovno pitanje koje se u većinskom delu javnosti odmah postavilo jeste opravdanost takve inicijative, imajući u vidu najave nasilja koje emituju preko neformalnih kanala komunikacija brojne ekstremno-desničarske grupacije. Ono što, međutim, zabrinjava jeste to što u zvaničnim medijima takva vrsta najava postaje argument pojedinim političarima i javnim ličnostima za zaplašivanje LGBT populacije i odvraćanje od učestvovanja na manifestaciji, umesto da tema bude Ustavom zagarantovano pravo na slobodu javnog okupljanja.

Imajući u vidu važnost bezbednosnog aspekta, Organizacioni odbor Belgrade Pride 2009. je kao svoj prvi zadatak postavio izradu studije izvodljivosti, poverenu profesionalcima iz oblasti bezbednosti. Parametri Studije će organizatorima pružiti bezbednosne procene i sugestije koje će omogućiti da se, u bliskoj saradnji sa MUP-om, što kvalitetnije organizuje događaj, na datum i na mestu koji minimalizuju opasnosti.

Nijedna studija ne može, nažalost, u ovom trenutku pokazati da takav skup u Srbiji ne nosi određene rizike. Na kraju krajeva, na svake demonstracije tokom devedesetih su građani Srbije išli svojom voljom, ne dozvolivši da strah nadvlada nagon za slobodom. Zato, ni LGBT populacija i njihove porodice i prijatelji ne žele prihvatati procene kako „još nije vreme za to". Pravo na javno okupljanje je samo prvi korak na putu ka potpunoj ravnopravnosti LGBT osoba, i zato ljudska prava ne dozvoljavaju luksuz odgađanja, „ostvarivanja na poček".

Istorija organizacija sličnih političkih manifestacija u svetu i regionu pokazuje da su uvek najrizičniji premijerni pokušaji, često praćeni verbalnim i fizičkim incidentima. Međutim, antifašistički skup koji je u oktobru prošle godine održan u Beogradu pokazuje i dokazuje da institucija države jeste dovoljan autoritet, kada to želi da bude, za osiguravanje bezbednosti.

Kada LGBT zajednica, uz podršku državnog aparata i medija, dokaže da nikakva pretnja nasiljem ne može sprečiti skup, homofobija doživljava prvi veliki poraz, nakon čega postaje sve marginalnija pojava u društvu, makar u onom agresivnom obliku. Ako je 2001. bila nulta, godina prva za LGBT populaciju u Srbiji će biti 2009.

Dušan Kosanović