Diskriminacija, javnost i vlast

Glavni nalazi istraživanja o odnosu građana prema diskriminaciji u Srbiji

Istraživanje javnog mnjenja pokazalo je da najveće predispozicije za diskriminaciju postoje u odnosu na LGBT osobe, pripadnike drugih etničkih zajednica i pripadnike manjinskih verskih zajednica. Većina građana je mišljenja da je društvo u kome živimo diskriminatorsko, čak dve trećine ispitanih smatra da je diskriminacija prisutna u našoj zemlji. Građani ocenjuju da su najdiskriminisanije u Srbiji žene (42 odsto) i Romi (41,5 odsto), a slede osobe sa invaliditetom (28,4 odsto), siromašne osobe (27 odsto) i starije osobe (24,5 odsto), deca (18,6 odsto) i pripadnici seksualnih manjina (16,4 odsto). Više od trećine ispitanih smatra da je diskriminacija najprisutnija prilikom zapošljavanja. Najveća etnička distanca postoji prema Albancima, Hrvatima, Bošnjacima i Romima, dok je najveća socijalna distanca prema LGBT populaciji i osobama koje žive sa HIV-om. Videti više: Istraživanje: Odnos građana prema diskriminaciji u Srbiji

Glavni nalazi istraživanja o odnosu predstavnika javne vlasti prema diskriminaciji u Srbiji

Kada je reč o predstavnicima organa javne vlasti, istraživanje pokazuje da oni doživljavaju diskriminaciju kao negativnu pojavu, a 74 odsto smatra da je diskriminacija prisutna u Srbiji. Na pitanje koje su grupe najizloženije diskriminaciji, među ispitanicima najveća saglasnost (preko 60 odsto ) postoji u slučaju siromašnih, Roma, osoba s invaliditetom i pripadnika seksualnih manjina, a zapošljavanje je oblast u kojoj ima najviše diskriminacije. Ovo istraživanje pokazalo je da su predstavnici javne vlasti samo delimično upoznati sa antidiskriminacionim propisima, da znatan deo ispitanika ne pravi razliku između diskriminacije i predrasuda, kao ni između mobinga i diskriminacije. Posrednu diskriminaciju ne prepoznaje čak 41 odsto predstavnika organa javne vlasti. Ispitanici smatraju da predstavnici organa javne vlasti imaju predrasude prema određenim grupama, posebno prema LGBT populaciji, pripadnicima malih verskih zajednica, osobama koje žive sa HIV-om, Romima i deci sa smetnjama u razvoju. Zabrinjavajuće je da skoro polovina ispitanika smatra da su diskriminisane grupe same odgovorne za svoj položaj, kao i da je „tolerancija različitosti otišla u drugu krajnost i da sada pripadnici manjina (etničkih, seksualnih) imaju više prava nego većinska populacija".

Ključni problemi u ostvarivanju i zaštiti od diskriminacije:

Diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti: Diskriminacija prema Romima najviše je izražena u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite i stanovanja

Diskriminacija izbeglica, interno raseljenih lica, migranata i tražilaca azila: 43.763 izbeglih lica i više od 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, od čega 1.369 živi u 22 kolektivna centra

Diskriminacija na osnovu invaliditeta: visok stepen nezaposlenosti, nizak stepen obrazovanja, siromaštvo, političku nezastupljenost, nasilje kojem su posebno izložene žene sa invaliditetom, rizik od institucionalizacije, kao i otežan pristup javnim objektima, površinama i uslugama

Diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om: izložene su diskriminaciji i stigmatizaciji u skoro svim sferama  od tretmana u zdravstvenim centrima, reakcija okoline i porodice, pa do sfere rada i zapošljavanja

Diskriminacija na osnovu pola: Nasilje u porodici, seksualno nasilje i drugi oblici rodno zasnovanog nasilja su svakodnevna pojava

Diskriminacija na osnovu starosnog doba: O Osobe starije od 50 godina predstavljaju 26 odsto ukupnog broja nezaposlenih

Diskriminacija dece: Deca romske nacionalnosti i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom: najčešće su diskriminisana u obrazovnom sistemu, u predškolskim ustanovama i školama

Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije: Pretnje, govor mržnje i otvoreni vidovi nasilja, najčešći su oblici diskriminacije LGBT osoba

Diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti: Diskriminacija prema Romima najviše je izražena u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite i stanovanja

Iako je pravni okvir zaštite nacionalnih manjina u Srbiji zadovoljavajući, pripadnici nacionalnih manjina osećaju se diskriminisano, a istraživanja pokazuju postojanje socijalne distance prema pojedinim nacionalnim manjinama - Albancima, Romima, Hrvatima i Bošnjacima. Kao što je već napomenuto, najveći broj pritužbi upućenih Povereniku za zaštitu ravnopravnosti odnosio se na diskriminaciju na osnovu nacionalne pripadnosti. Iz pritužbi se može zaključiti da se pripadnici nacionalnih manjina često osećaju diskriminisano, posebno u postupcima zapošljavanja ili na poslu, pred organima javne vlasti, čak i u situacijama kada nema povrede prava na ravnopravnost.

U oktobru 2014. godine održani su izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina, a prema oceni samih nacionalnih saveta, organizacija ovih izbora bila je bolja nego prethodni put, bez većih nepravilnosti koji bi mogli da utiču na regularnost izbora.

Na kraju mandata prethodnog saziva nacionalnih saveta nacionalnih manjina, Pokrajinski ombudsman sproveo je istraživanje o primeni Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Istraživanje je pokazalo da su nacionalni saveti bili najaktivniji u vršenju svojih ovlašćenja u oblasti obrazovanja, službene upotrebe jezika i pisma i kulture, dok je najmanje aktivnosti zabeleženo u vršenju ovlašćenja u oblasti obaveštavanja. Nacionalni saveti bili su najaktivniji u vršenju svojih ovlašćenja u prve dve godine od stupanja zakona na snagu.

Kao što je napred već rečeno, Ustavni sud Srbije, odlukom od januara 2014. godine, utvrdio je da pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina nisu u saglasnosti sa Ustavom. Polazeći od činjenice da su Ustavom određene četiri oblasti u kojima pripadnici nacionalnih manjina preko svojih izabranih nacionalnih saveta, radi očuvanja svog identiteta, ostvaruju dodatna, kolektivna prava (obrazovanje, kultura, informisanje i službena upotreba jezika i pisma), Ustavni sud, između ostalog, utvrdio je da su neustavne odredbe kojima je dato ovlašćenje nacionalnim savetima u drugim oblastima od značaja za očuvanje identiteta nacionalnih manjina, a ocenio je i da odredba kojom se propisuju ovlašćenja nacionalnih saveta u odnosu na tzv. ustanove od posebnog značaja za nacionalne manjine ne ispunjava osnovne standarde određenosti i predvidljivosti, što je ključni element ostvarivanja načela vladavine prava.

U Informaciji o službenoj upotrebi jezika nacionalnih manjina u upravama jedinica lokalne samouprave u centralnoj Srbiji, navedeno je da sve uprave jedinica lokalne samouprave u kojima je uveden u upotrebu manjinski jezik, imaju kadrovske kapacitete za upotrebu manjinskog jezika. Podaci pokazuju da se usmena i pisana komunikacija ostvaruju i na manjinskom jeziku koji je u službenoj upotrebi, ali se ovi podaci ne reflektuju obim vođenja upravnih postupaka na tim jezicima. U ovom dokumentu je navedeno da se ne mogu utvrditi razlozi za ovakvo stanje kada su u pitanju upravni postupci na manjinskim jezicima, kao i da nacionalni saveti nacionalnih manjina smatraju da su glavni razlozi to što pripadnici nacionalnih manjina ne poznaju dovoljno svoja prava i nedovoljna obučenost službenika u jedinicama lokalnih samouprava. Po pitanju izdavanja matičnih knjiga i vođenja postupaka u oblasti matičnih knjiga, navedeno je da se dvojezični obrasci izvoda i uverenja nisu izdavali samo u lokalnim samoupravama u kojima je u službenoj upotrebi bugarski jezik.

Položaj romske nacionalne manjine u Srbiji i dalje je loš, često su izloženi otvorenom i rasprostranjenom govoru mržnje, a diskriminacija prema Romima najviše je izražena u oblasti obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite i stanovanja, što pokazuju i pritužbe podnete Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Iako postoje izvesni pomaci u pravcu poboljšanja položaja romske nacionalne manjine, potrebno je preduzeti još čitav niz mera kako bi se došlo do suštinskih promena. Tome u prilog govori i podatak da romski civilni sektor zagovara redefinisanje trenutnih politika, kao trenutnih i sporadičnih akcija i uvođenje holističkog pristupa rešavanju problema javnih politika prema romskoj manjini.

Romska deca su i dalje diskriminisana u obrazovanju, a prethodnih godina su zabeleženi slučajevi segregacije romske dece u obrazovanju. Prema podacima istraživanja MICS 2014, samo 6 odsto dece iz romskih naselja uzrasta od 3-4 godine pohađa programe predškolskog obrazovanja. U opštoj populaciji 97 odsto dece uzrasta za polazak u školu, pohađa prvi razred osnovne škole, naspram 69 odsto dece iz romskih naselja. Takođe, 89 odsto dece iz opšte populacije uzrasta 14-18 godina pohađa srednju školu, u poređenju sa 22 odsto dece iz romskih naselja, istog uzrasta. Ovi podaci su alarmantni i više nego zabrinjavajući.

Izveštaj Ostvarivanje i praćenje standarda kvaliteta zdravstvene zaštite Roma u Srbiji" sprovedeno 204. godine pokazuje da je očekivana dužina trajanja života Roma u Srbiji za 12,4 godine kraća u odnosu na stanovništvo Srbije, opšta standardizovana stopa mortaliteta Roma u 2011. godini veća je za 28 odsto od stope mortaliteta u Srbiji, a smrtnost romske dece do pete godine, dva puta je veća u odnosu na opštu populaciju.

Krajem 2014. godine urađena je Polazna studija za izradu Strategije za inkluziju Roma u Srbiji usaglašena sa Strategijom Evropa 2020, koja predstavlja polaznu osnovu za drugu Dekadu Roma. Nova strategija će se fokusirati na obrazovanje, zapošljavanje, stanovanje i zdravlje, a posebna pažnja posvetiće se rodnoj ravnopravnosti, položaju interno raseljenih Roma, unapređenju položaja i zaštiti dece, kao i zaštiti kulturnog identiteta Roma.

Diskriminacija na osnovu invaliditeta visok stepen nezaposlenosti, nizak stepen obrazovanja, siromaštvo, političku nezastupljenost, nasilje kojem su posebno izložene žene sa invaliditetom, rizik od institucionalizacije, kao i otežan pristup javnim objektima, površinama i uslugama

Iako je u prethodnom periodu poboljšan normativni okvir i povećana društvena vidljivost osoba sa invaliditetom, one su i dalje u znatno gorem položaju u odnosu na ostale građane. Diskriminacija osoba sa invaliditetom postoji u svim sferama društvenog i privatnog života, a najizraženija je u oblasti zapošljavanja, obrazovanja, pristupa objektima i uslugama i stanovanja. Položaj osoba sa invaliditetom može se sagledati kroz visok stepen nezaposlenosti, nizak stepen obrazovanja, siromaštvo, političku nezastupljenost, nasilje kojem su posebno izložene žene sa invaliditetom, rizik od institucionalizacije, kao i otežan pristup javnim objektima, površinama i uslugama.

Deca sa smetnjama u razvoju i dalje trpe diskriminaciju u obrazovanju. Praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokazuje da osim otpora inkluzivnom obrazovanju, koji je još uvek prisutan kod pojedinih prosvetnih radnika i strukovnih udruženja, veliku prepreku ostvarivanju prava na kvalitetno obrazovanje predstavlja i to što se dodatna podrška za dete finansira uglavnom iz budžeta lokalne samouprave. Imajući u vidu činjenicu da u Srbiji ima mnogo lokalnih samouprava koje su siromašne i devastirane, bez adekvatnih finansijskih sredstava za finansiranje neophodne podrške, može se konstatovati da obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, kojima je potrebna dodatna podrška, zavisi od njihovog mesta prebivališta. Dodatno, na nacionalnom nivou još uvek nije jednoobrazno i precizno regulisano pitanje pedagoških asistenata u osnovnim školama, što takođe otežava obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju. Mladi sa invaliditetom imaju otežan pristup visokom obrazovanju, uprkos uvođenju posebnih mera za upis na visokoškolske institucije. Pozitivno je to što pojedine organizacije civilnog društva učestvuju u regionalnim inicijativama i projektima sa ciljem poboljšanja položaja studenata sa invaliditetom, s obzirom da će rezultate istraživanja moći da prezentuju i primene u Srbiji.

Pored pozitivnih pomaka koje je donelo pre svega usvajanje Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, diskriminacija osoba sa invaliditetom na tržištu rada i dalje je prisutna, a neke od ključnih prepreka povećanju stope zaposlenosti su nedovoljno pristupačno okruženje, nepristupačan javni prevoz, nepristupačne informacije i komunikacije, nepristupačna radna mesta i nedovoljno razvijeni servisi podrške. S tim u vezi, treba ukazati da pristupačnost predstavlja jedan od osnovnih preduslova za jednako učešće osoba sa invaliditetom u svim oblastima društvenog života. Zbog toga bez odlaganja treba propisati obavezu poslodavca da osobama sa invaliditetom obezbede razumno prilagođavanje radnog mesta.

Osobe sa invaliditetom, posebno osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim teškoćama često su izložene riziku da budu lišene poslovne sposobnosti. Već je ukazano da zakonodavstvo Srbije nije usklađeno sa međunarodnim ugovorima i standardima po pitanju poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom, te je potrebno preduzeti mere, odnosno, reformisati zastarele propise kojima je ova oblast regulisana.

Diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om: izložene su diskriminaciji i stigmatizaciji u skoro svim sferama  od tretmana u zdravstvenim centrima, reakcija okoline i porodice, pa do sfere rada i zapošljavanja

U Srbiji je i dalje rasprostranjena diskriminacija osoba koje žive sa HIV/AIDS-om, a poslednja istraživanja Poverenika pokazuju da građani Srbije imaju najveću socijalnu distancu upravo prema osobama koje žive sa HIV-om. Ove osobe su izložene diskriminaciji i stigmatizaciji u skoro svim sferama  od tretmana u zdravstvenim centrima, reakcija okoline i porodice, pa do sfere rada i zapošljavanja. U Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije ukazano je da se često dešava da se u sistemu obrazovanja izoluju deca koja žive sa HIV-om ili deca čiji roditelji imaju HIV/AIDS. Osim toga, prepoznata je diskriminacija u sferi radnih odnosa, odnosno, slučajevi u kojima su lica ostajala bez posla zbog svog zdravstvenog stanja koje nema direktne veze sa mogućnostima obavljanja posla, a bez prava na prekvalifikaciju ili drugo radno mesto.

U nastojanju obezbeđivanja ostvarivanja ljudskih prava osoba koje žive sa HIV-om i njihovu destigmatizaciju, Centar za afirmaciju pozitivnog života Q-club podneo je inicijativu za izmenu člana 250. Krivičnog zakonika, odnosno, dekriminalizaciju nenamernog prenošenja HIV-a. Ova inicijativa je podneta Skupštinskom odboru za zakonska pitanja i zakonodavstvo, Skupštinskom odboru za ljudska i manjinska prava i Skupštinskom odboru za zdravlje i porodicu.

Diskriminacija na osnovu pola: Nasilje u porodici, seksualno nasilje i drugi oblici rodno zasnovanog nasilja su svakodnevna pojava

Raspoloživi podaci potvrđuju da su žene u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce u svim oblastima društvenog života, a posebno je izražena diskriminacija žena na tržištu rada, u učešću u odlučivanju, u ekonomskoj sferi i obrazovanju, kao i rodno zasnovano nasilje prema ženama.

Serija istraživanja koju je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja sprovelo u toku 2014. godine, pokazala je da rodna ravnopravnost nije dostignuta u Srbiji i da se žene suočavaju sa brojnim problemima u ostvarivanju svojih prava. Urađena su istraživanja o položaju samohranih roditelja, o položaju žena u biznisu i istraživanje o stavovima građana Srbije o rodnoj ravnopravnosti. Žene i muškarci u Srbiji formalno imaju jednaka prava, ali istraživanja pokazuju da je ukupni socijalno-ekonomski status žena znatno lošiji u odnosu na muškarce i da postoji dubok jaz između proklamovanih principa i konkretne prakse u sprovođenju politika. Žene su češće odbijane na konkursima za posao sa obrazloženjem da je to „muški posao" ili zbog svojih godina, a nisu retki slučajevi da je žena dobila otkaz nakon korišćenja porodiljskog odsustva. Diskriminacija žena prisutna je i u biznis sektoru, žene zauzimaju tek četvrtinu (25,8 odsto) najviših pozicija odlučivanja u kompanijama, a čine nešto manje od trećine preduzetnika (31,7 odsto). Većina žena prisutnih u preduzetništvu danas su preduzetnice iz nužde (66 odsto), većinom bez porodične tradicije u ovoj oblasti i posluju uglavnom na lokalnom tržištu, u okviru uslužnih delatnosti.

U Izveštaju civilnog društva za 2014. godinu o Rezoluciji Saveta bezbednosti 1325 , koji je razvrstan prema indikatorima predviđenim NAP 1325, ocenjeno je da je došlo do umerenog napretka u učešću žena u javnoj vlasti, i to tako što učešće žena u izvršnoj vlasti opada, ali se u zakonodavnoj vlasti uočava trend povećanja. Po pitanju učestvovanja žena u sektoru bezbednosti, pravosuđu i mirovnim misijama, ukazano je da samo u učešću žena u mirovnim misijama došlo do umerenog napretka. Analiza je pokazala da se procenat žena civila u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije smanjuje, ali da se stalno povećava broj žena u uniformi, kao i broj žena koje u mirovnim misijama učestvuju kao profesionalni vojnici, što je značajan napredak u odnosu na prethodni period kada su uglavnom učestvovale kao deo medicinskih timova.

Nasilje u porodici, seksualno nasilje i drugi oblici rodno zasnovanog nasilja su svakodnevna pojava u Srbiji. Zbog toga je veoma važno da je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija među prvima potpisala, stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine. Konvencijom se od država potpisnica zahteva da sačine obuhvatne i koordinisane politike kojima bi se nasilje sprečavalo, žrtve zaštitile a počinioci krivično odgovarali, kao i da razviju odgovarajuće sisteme za prikupljanje podataka. Države koje ratifikuju konvenciju dužne su da obezbede usluge kao što su specijalizovane institucije koje pružaju podršku žrtvama (uključujući specijalizovanu podršku za žrtve seksualnog nasilja), sigurne kuće, telefoni za pomoć, savetovanje i pravno savetovanje, itd.

Pored stupanja na snagu Istanbulske konvencije, potrebno je ukazati i da organizacije civilnog društva i pojedina strukovna udruženja daju svoj veliki doprinos borbi protiv rodno zasnovanog nasilja. U Smernicama za postupanje policijskih službenika i sprečavanje sekundarne viktimizacije žrtava nasilja u porodici i u partnerskim odnosima, naglašena je neophodnost postupanja policije u skladu sa zajedničkim i opštevažećim principima koji su definisani u Opštem protokolu o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima, kao i u Posebnom protokolu o postupanju policijskih službenika u slučajevima nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima. U publikaciji Unapređen pristup javnog tužioca u zaštiti žrtava porodičnog nasilja, između ostalog, navedeno je da postoji potreba da se u javnim tužilaštvima odrede koordinatori koji bi uspostavljali i održavali saradnju između institucija na području tužilaštva, s obzirom da je jedino javni tužilac ovlašćen da pokreće sva tri vida zaštite od nasilja u porodici, zbog čega treba da ima koordinirajuću ulogu u saradnji institucija.

Diskriminacija na osnovu starosnog doba: Osobe starije od 50 godina predstavljaju 26 odsto ukupnog broja nezaposlenih

Diskriminacija na osnovu starosnog doba postaje sve vidljivija u društvu. U odnosu na starije građane, ona se najčešće pojavljuje prilikom pružanja zdravstvenih usluga ili ostvarivanja prava iz oblasti zdravstvene zaštite i u oblasti rada i zapošljavanja, s obzirom da veliki broj starijih nezaposlenih radnika ne uspeva da se zaposli, a poslodavci češće otpuštaju starije radnike ili ih šalju u prevremene penzije. Pri tome, treba imati u vidu da starosno doba, kao i bilo koje drugo lično svojstvo, može da se postavi kao uslov za zaposlenje samo u slučajevima kada priroda posla to zahteva, odnosno, kada je to lično svojstvo presudno za obavljanje posla. Starosno doba je irelevantno za najveći deo poslova na tržištu rada, ali poslodavci često postavljaju određene godine kao uslov, čime krše antidiskriminacione propise. Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da osobe starije od 50 godina predstavljaju 26 odsto ukupnog broja nezaposlenih.

Preporuke nastale kao rezultat aktivnosti na projektu Za dostojanstveniji život starijih na rezidencijalnom smeštaju, upućene su Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Ključne preporuke koje su podržale 62 organizacije civilnog društva su da je neophodno revidirati zakonski okvir i ukloniti nedostatke koji ometaju puno poštovanje ljudskih prava starijih, da je neophodno ojačavanje mehanizama kontrole rada ustanova za smeštaj korisnika na način da se uspostavi nezavisni sistem kontrole kvaliteta pružanja usluga i zaštite ljudskih prava osoba na smeštaju, kao i da Republički fond za zdravstveno osiguranje učini novčano dostupnijim antidementne lekove starijima u potrebi i da proširi indikacije za propisivanje pelena za odrasle na teret RFZO.

Diskriminacija dece: Deca romske nacionalnosti i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. najčešće su diskriminisana u obrazovnom sistemu, u predškolskim ustanovama i školama

Osim starijih, u Srbiji su diskriminisana i deca. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podneo je krajem 2013. godine Poseban izveštaj o diskriminaciji dece u Srbiji. U izveštaju je navedeno da su diskriminaciji najčešće izložena deca romske nacionalnosti i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Ove dve grupe dece najčešće su diskriminisane u obrazovnom sistemu, u predškolskim ustanovama i školama, a do diskriminacije uglavnom dolazi jer vaspitno-obrazovne ustanove ne preduzimaju blagovremene i adekvatne preventivne mere, a izostaje adekvatna reakcija odgovornih lica kada do diskriminacije dođe.

Na diskriminaciju dece sa smetnjama u razvoju i romske dece ukazano je i u zajedničkoj izjavi o deinstitucionalizaciji u Srbiji, u kojoj je navedeno da su romska deca prezastupljena u sistemu formalne nege, da su deca sa smetnjama u razvoju prezastupljena u institucionalnom smeštaju [...], da postojeći sistem još uvek nije pronašao način da osigura poštovanje prava dece i osoba sa kompleksnim potrebama za podrškom. Nejednak tretman i pristup uslugama i pravima, kao i društvena isključenost zadržavaju porodice u krugu siromaštva, a siromaštvo i socijalna depriviranost porodica ne smeju biti razlog za institucionalizaciju dece i odraslih. Deca su višestruko ranjiva, te se puni efekat intervencija na njihovoj zaštiti može postići samo multisektorskom saradnjom i kombinacijom mera i usluga koje pokrivaju porodicu u celini. Istaknuto je da najpre treba zabraniti dalji prijem dece i odraslih u institucije, jer svaka osoba, bez obzira na svoja lična svojstva, ima pravo na život u zajednici uz adekvatnu individualizovanu podršku.

Centar za prava deteta realizovao nacionalno istraživanje o mehanizmima nadzora i kontrole i žalbenih procedura koji postoje u institucijama u kojima se nalaze deca lišena slobode. Istraživanje je pokazalo da zakonodavstvo Republike Srbije sadrži niz zakonskih odredaba koje jasno regulišu mehanizme nadzora, kao i mehanizme žalbi koji su na raspolaganju maloletnicima, naročito u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Međutim, ova rešenja se retko koriste u praksi, pa je neophodno raditi na podizanju kapaciteta maloletnika da aktivno učestvuju u zaštiti svojih prava.

Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije: Pretnje, govor mržnje i otvoreni vidovi nasilja, najčešći su oblici diskriminacije LGBT osoba

U Srbiji je diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije deo svakodnevnog života LGBT osoba, a LGBT populacija spada među najdiskriminisanije grupe. Kao što je već navedeno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da svaki drugi građanin smatra da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti, a više od 80 odsto ne želi LGBT osobe u svojoj porodici. Velika socijalna distanca, široko rasprostranjena homofobija i transfobija izraz su negativnih stereotipa i predrasuda o LGBT osobama. Pretnje, govor mržnje i otvoreni vidovi nasilja, najčešći su oblici diskriminacije LGBT osoba.

ILGA (ILGA Europe) u maju 2014. godine predstavila je Godišnji pregled stanja ljudskih prava LGBTI osoba u Evropi. U delu koji se odnosi na stanje u Srbiji, navedeno je da su zabrinjavajući česti napadi na pripadnike LGBTI zajednice, da je u društvu prisutan visok nivo netolerancije, posebno u oblasti medija. Ukazano je da se uprkos brzim i javnim reagovanjima poverenice na slučajeve diskriminacije i nasilja, preporuke retko sprovode. Centar za kvir studije sproveo je početkom 2014. godine istraživanje Parada ponosa i LGBT populacija, koje je pokazalo da nasilje, strah od nasilja i duboko osećanje elementarne nebezbednosti i dalje obeležavaju egzistenciju LGBT osoba u Srbiji. Ispitanici smatraju da bi primarni ciljevi LGBT organizacija trebalo da budu zaštita od nasilja, borba za ekonomska i socijalna prava LGBT osoba i zaštitu od diskriminacije na radnom mestu, SOS telefoni i psihološka pomoć.

Ključna pozitivna promena jeste da se o problemima sa kojima se suočava LGBT populacija više govori u javnosti, a položaj LGBT zajednice sagledava se kao pitanje ljudskih prava. Veliki uspeh je da je nakon tri pokušaja organizacije Parade ponosa, u septembru 2014. godine, organizovana Nedelja ponosa koja je završena Paradom ponosa, uz jake mere obezbeđenja. Iako je nesmetano održavanje Parade ponosa veoma važno, pokazalo se da samo održavanje ove manifestacija nije dovoljno. Potrebno je kontinuirano raditi na suzbijanju predrasuda i diskriminatornih stavova, pre svega kod dece i mladih kroz obrazovni sistem, ali i kroz zajedničko delovanje državnih organa, institucija, civilnog sektora i medija.

Organizacija za lezbejska ljudska prava Labris analizirala je srednjoškolske udžbenike iz oblasti psihologije, biologije i medicine koji su se koristili u toku školske 2013/2014 godine i predstavila rezultate u publikaciji Istopolna orijentacija u srednjoškolskim udžbenicima. Istraživanje je sprovedeno nakon preporuke Poverenika koja je upućena Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređenje kvaliteta vaspitanja i obrazovanja, kojom je preporučeno da uklone diskriminatorne sadržaje iz nastavnih materijala i prakse i promovišu toleranciju i poštovanje ljudskih prava. Nakon analize pokrenuta je kampanja za prikupljanje podrške ovoj inicijativi kako bi se iz sadržaja ovih udžbenika uklonili diskriminatorni sadržaji.

Međutim, uprkos pomacima, još mnogo toga je neophodno uraditi kako bi se poboljšalo unapređenje i zaštita ravnopravnosti LGBT zajednice. Između ostalog, potrebno je doneti propise kojima se omogućava registracija istopolnih parova i regulišu dejstva, pravne posledice i način prestanka registrovanih partnerstva, u skladu sa preporukama Saveta Evrope, na šta je ukazano i u prethodnim izveštajima Poverenika. Treba napomenuti i da je organizacija Gejten započela istraživanje o zločinima iz mržnje nad LGBTIQ osobama, sa posebnom pažnjom na nasilje prema osobama trans* identiteta, kao i slučajevima diskriminacije i kršenja ljudskih prava LGBTIQ osoba, sa ciljem da rezultate koristi za zagovaranje unapređenja prava ove grupe i usvajanje zakona o rodnom identitetu.

Diskriminacija izbeglica, interno raseljenih lica, migranata i tražilaca azila: 43.763 izbeglih lica i više od 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, od čega 1.369 živi u 22 kolektivna centra

Srbija je i dalje zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi i jedna od pet država u svetu sa „dugotrajnom izbegličkom krizom". Prema podacima iz juna 2014. godine, na teritoriji Srbije boravi 43.763 izbeglih lica i više od 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, od čega 1.369 živi u 22 kolektivna centra, prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije.

Projekat „Mreža mobilnih timova za pomoć najugroženijim pojedincima iz izbegličke i interno raseljeničke populacije" traje od 2000. godine i usmeren je na podršku ugroženim porodicama u pronalaženju trajnih rešenja. U cilju rešavanja stambenog pitanja najugroženijih izbeglih i raseljenih lica, pokrenut je Regionalni program stambenog zbrinjavanja, kojim je predviđeno rešavanje stambenog pitanja za oko 27.000 najugroženijih domaćinstava u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Studija Procena potreba interno raseljenih lica u Srbiji iz 2011. godine klasifikuje skoro polovinu interno raseljenih kao lica „u potrebi", odnosno, osobe koje su posebno teškoj materijalnoj situaciji. Posebno ugrožen deo populacije interno raseljenih lica jesu Romi, a čak 75 odsto raseljenih Roma spada u ovu kategoriju, što je znatno više u odnosu na neromsku populaciju (42 odsto). Organizacija Praksis izdala je publikaciju Položaj interno raseljenih osoba, u kojoj je data analiza izazova sa kojima se svakodnevno susreću. Analiza položaja raseljenih lica pokazuju da su najveći problemi raseljenih lica stanovanje, pristup informacijama i zapošljavanju, kao i nedostatak osnovnih dokumenata. Takođe, raseljena lica imaju dodatno otežan pristup zapošljavanju usled duge neaktivnosti i nedostatka veština, što doprinosi njihovoj zavisnosti od socijalne pomoći. Istraživanja koja su vršena među raseljenim licima pokazala su probleme sa dobijanjem ličnih dokumenata, a istaknuto je da su Romi najviše pogođeni ovim problemom.

U trećem periodičnom izveštaju o azilu u Republici Srbiji za 2014. godinu Beogradskog centra za ljudska prava, navedeno je da je u prvih devet meseci 2014. godine, 8498 osoba izrazilo nameru da traži azil u Srbiji, što je znatno povećanje u odnosu na 2704 osoba, koliko je evidentirano u istom periodu tokom 2013. godine. Međutim, od ukupnog broja osoba koje su izrazile nameru da traže azil, samo 217 je podnelo zahtev za azil. Kao poseban problem navedeno je da Kancelarija za azil u privremenim centrima za azil u Obrenovcu, Sjenici i Tutinu uopšte ne obavlja službenu radnju podnošenja zahteva za azil, tako da je svim tražiocima azila koji borave u ovim centrima praktično onemogućen pristup ovom postupku.

U studiji Strani maloletnici bez pratnje u Republici Srbiji, date su preporuke nadležnim državnim organima o postupanju i zaštiti prava stranih maloletnika bez pratnje, imajući u vidu probleme i izazove s kojima se oni suočavaju. Preporuke uključuju i izmene Zakona o azilu, pre svega na izmenu definicije maloletnika bez pratnje uz dodavanje odredbe o postupanju u skladu sa najboljim interesom deteta, prilagođavanje procedure ispitivanja osnovanosti zahteva za azil potrebama dece i njihovom nivou razumevanja, zatim precizno zakonsko određenje kada se maloletniku bez pratnje mora postaviti staratelj i usklađivanje Zakona o azilu i Porodičnog zakona.