Depresija i anksioznost

Nedavni izveštaj koji je objavio Američki časopis za psihijatriju (American Journal of Psychiatry) kaže da je zaista veća stopa oboljenja od depresije kod gej muškaraca u odnosu na opštu populaciju. Kao rezultat toga, gej muškarci imaju veću tendenciju da se upuštaju u visoko rizična seksualna ponašanja i cešće koriste alkohol i drogu.

Depresija utiče na šest miliona muškaraca u Sjedinjenim Državama. Iako je bilo primećeno da su muškarci manje skloni depresiji nego žene, istraživanja pokazuju da muškarci imaju običaj da se o svom stanju manje žale lekaru. Nekoliko velikih ispitivanja ukazuje na veću raširenost psihijatrijskih oboljenja kod gej muškaraca. Isto tako odnos samoubistava je četiri puta viši nego kod žena, ipak, žene samoubistvo pokušavaju češće.

Postoji debata o tome da li gej muškarci generalno pate od depresije više nego heteroseksualni muškarci. Činjenica je da gej tinejžderi češće oboljevaju od depresije usled "izlaska u javnost" o svojoj seksualnost, dok se ostali bore sa svojom novo otkrivenom seksualnošću, znajući da su "drugačiji" od svojih vršnjaka. Stopa samoubistva je čak viša među adolescentnim gej muškarcima. Šta više, mnogi odrasli gej muškarci se bore sa složenom činjenicom "izlaska u javnost" i razmišljanjem da su društvena anomalija. U HIV zajednici, mentalne bolesti su česte teme, najčešće zbog iscrpljujuće prirode bolesti, ali i zbog borbe da se uhvati u koštac sa dijagnozom. Izveštaji nagoveštavaju da stopa ozbiljne depresije, bipolarnog poremećaja, kao i opsesivno kompulsivnog ponašanja kod HIV pozitivnih pacijenata može da bude i do 54% viša. Druge studije su pokazale da depresija koja se ne leči može da poveća napredovanje AIDS-a među ovom populacijom.

Nedavni izveštaj koji je objavio Američki časopis za psihijatriju kaže da je zaista veća stopa oboljenja od depresije kod gej muškaraca u odnosu na opštu populaciju. Kao rezultat toga, gej muškarci imaju veću tendenciju da se upuštaju u visoko rizična seksualna ponašanja i da češće koriste alkohol i drogu. Neodgovarajuća društvena podrška, inkorporirana homofobija, sram usled neispunjavanja društvenih formi, društvena bezosećajnost su neki od navedenih mnogobrojnih razloga zašto su gej muškarci laki plen depresije.

Svetska zdravstvena organizacija (The World Health Organization) kategoriše depresiju kao tipičnu, blagu, umerenu ili jaku. Pacijenti oboleli od depresije mogu da se osećaju kao da su bez energije, imaju umanjenu aktivnosti i depresivno raspoloženje. Često je tu i umanjena sposobnost za uživanjem i interesovanjima. Koncentracija je smanjena, i stanje letargije može biti primetno tokom obavljanja čak i najmanjeg posla. Depresivni muškarci se žale na spavanje, ili da spavaju previše ili da pate od insomnije. Isto tako je poremećen apetit, pa se pacijenti žale ili da jedu previše ili premalo. Obično depresivni muškarci imaju osećaj manje vrednosti, smanjeno samopouzdanje i manjak samouverenosti. Muškarci koji duže pate od depresije opisuju to stanje kao osećaj krajnje bezvrednosti i krivice. Raspoloženje može da varira iz dana u dan, i često je praćeno somatskim tegobama, kao što su telesni bol i patnja. Jedan od najčešćih komentara jeste gubitak seksualne želje i pojava erektilne disfunkcije.

Tri glavna depresivna oboljenja su:

1. Ozbiljna depresija koja je prepoznatljiva po simptomima koji utiču na sposobnost za rad, san ili apetit, traju najmanje dve nedelje. Ovo stanje može da se javi samo jednom, ali se obično ponavlja do nekoliko puta u toku života. Stanja ozbiljne depresije bez simptoma manije se nazivaju još i unipolarna depresija. Dijagnoza ozbiljne depresije se ne odnosi na situacije kada su simptomi nastali usled normalnog žaljenja za gubitkom bliske osobe, sem ukoliko traju duže od jedne godine.
   
   
2. Distimija (Dysthymia) je prepoznatljiva po blažem obliku depresije. Simptomi su više hronični, traju najmanje dve godine, sa kratkim periodima poboljšanja, ali ne dužim od dva meseca. Simptomi obično ne utiču na sposobnost pacijenta za normalno funkcionisanje, ali ipak, ovi pacijenti nisu u mogućnosti da funkcionišu punim kapacitetom, i obično su nezadovoljni ostvarenim rezultatima.
   
   
3. Bipolarni poremećaj (Bipolar disorder) još poznat kao manična depresija, prepoznatljiv je po stanjima manije praćenim jakom depresijom. Manija može da se opiše kao ekstremna promena u raspoloženju. Tokom faze manije, pacijent može da se ponaša isuviše aktivno i komunikativno. Epizode manije utiču na pacijentovo racionalno razmišljanje i procenu. Pacijentima je zajedničko da idu u velike kupovine i pričaju kako imaju neke velike planove. Na društvenom nivou, njihovo ponašanje može da bude neprimereno i čak neprijatno. Obično se manične osobe oblače smelo u jarke boje. Ukoliko ne primaju terapiju, manične epizode mogu da pređu u psihotično stanje. Prelaz iz depresije u maniju može da bude nagao ili postepen, ali je praćen promenom raspoloženja. U fazi depresije, simptomi se poklapaju sa simptomima ozbiljne depresije.

Znaci i simptomi na koje treba obratiti pažnju ukoliko mislite da je neko koga znate u depresiji:

1. Neprestalna iscrpljenost
2. Insomnija ili spavanje tokom dana
3. Nezainteresovanost za normalne aktivnosti
4. Povećana upotreba droge ili alkohola u rekreativne svrhe
5. Tužno ili iritirano raspoloženje
6. Plačljivost ili osećaj očaja
7. Promena u apetitu koju prati ili povećana ili smanjena težina

Uprkos različitim kategorijama depresije, anksioznost (uznemirenost) može da se takođe javi paralelno. Nacionalno istraživanje komorbidnosti^* u SAD (The National Comorbidity Survey (U.S.)) navodi da 58% onih koji boluju od ozbiljne depresije boluje takođe od anksioznosti. Takođe je primetno da čak i blaži simptomi anksioznosti mogu da imaju velik uticaj na pojedinca koji je u depresiji.

Nacionalni instituti za mentalno zdravlje (The National Institutes of Mental Health (NIMH)) definišu opšte anksionzno stanje (generalized anxiety disorder GAD) kao hroničnu anksioznost, preteranu zabrinutost i produženu tenziju, izazvanu nečim malim ili ničim. Ljudi koji pate od anksioznog stanja su preokupirani brigom za svoje zdravlje, novac i porodične probleme. Obično i najlakši poslovi mogu da kod njih izazovu anksioznost.

Opšte anksiozno stanje predstavlja preteranu brigu koja traje duže od šest meseci. Većina pacijenata su čak sposobni da racionalizuju svoju brigu kao neopravdanu, ali ipak nisu u stanju da nađu utehu ili da se opuste, čak i ako otvreno pričaju o svojim strahovima. Većina ovih pacijenata ima poteškoća sa koncentracijom i pate od nepravilnih rasporeda u spavanju.

Jedan pacijent, Dejvid je imao višegodišnju istoriju bipolarnog poremećaja i tako izraženu anksioznost, da je patio od nemogućnosti da guta. Njegovo celokupno stanje je pogoršala činjenica da je imao problema sa gutanjem lekova. Nakon niza testova koji su uključivali i endoskopiju, dijagnostifikovano mu je suženje ezofagusa (jednjaka). Uprkos mnogobrojnim pokušajima da mu se suženje proširi, Dejvid je imao malu mogućnost gutanja i morao je da mrvi svoje lekove.

Drugi česti simptomi vezani sa anksioznošću su glavobolja, mučnina, preskakanje srca, kao i nedostatak daha. U blažim slučajevima anksioznog poremećaja, većina pacijenata može da funkcioniše u društvu i da zadži svoj posao. U ozbiljnim slučajevima, pacijenti instinktivno izbegavaju situacije za koje misle da će ih uzmeniriti: u nekim slučajevima ovo može negativno da utiče na osnovne dnevne aktivnosti. Društvene fobije i post traumatski stresni poremećaji su još neki od oblika anksioznog poremećaja.

Da bi nekome bio dijagnostifikovan opštim anksiozni poremećaj, simptomi moraju da traju duže od šest meseci i da uključuju najmanje tri od sledećih simptoma:

• iscrpljenost
• iritiranost
• insomnija ili preterano spavanje
• mišićna tenzija
• uznemirenost
• teškoća u koncentraciji

Kao i depresija i opšte anksiozni poremećaj se tretira bihejvioralnom terapijom i lekovima. U velikoj većini slučajeva, depresija i anksioznost su 40-70% nasledne prema Nacionalnim Institutima za mentalno zdravlje.

Pored porodicne istorije, gej muškarci se nose sa stanjem malog samopouzdanja i stida. Često složeni razvoj ličnosti gej muškarca i učenje kako da se nosi sa stresom iz okoline su glavni faktor koji doprinosti pojavi mentalnih bolesti. Traumatična iskustva naročito tokom detinjstva, koja uključuju napuštanje, zapostavljanje ili nasilje, mogu da povećaju šanse za pojavu depresije. Čak i neka hronična medicinska stanja kao što su HIV, hepatitis ili hipotiroidizam mogu da utiču na pojavu depresije. Naročito kod nekih gej muškaraca , poteskoće sa anaboličkim sterodima, benzodiazepinima kao i rekreativnim korišćenjem droga, može da zakomplikuje pacijentovu borbu sa psihijatrijskim problemima.

Sa trenutnim stanjem zadravstvene zaštite, zaposleni u primarnoj zdravstvenoj zaštiti se susreću sa neželjenim zadatkom da leče mnoga tipično psihijatrijska oboljenja, kao što su depresija i anksioznost. Mnogi lekari u sve većem broju moraju da tretiraju ova stanja kao predvorje u sve bolesti. Mnogi klinički lekari se slažu da je skrining na depresiju i anksioznost u gej zajednici više nego poželjan.

U osnovi, ovo su hemijske promene i disbalans koji utiču na proces prenošenja informacija u mozgu. Ovi neurotransmiteri utiču na raspoloženje. Smanjeni nivoi pojedinih, naročito serotonina i norepinefrina, mogu da dovedu do depresije i anksioznosti. Lekovi koji targetiraju ove neurotransmitere su selektivni serotonin re-uptake inhibitori (SSRIs). Ova klasa uključuje popularne lekove kao što su Prozac (fluoxetine), Zoloft (sertraline), Paxil (paroxetine), i Lexapro (escitalopram oxalate). SSRIs dobro deluju na olakšavanje simptoma depresije i opšteg anksioznog stanja, ali takođe pomažu u obnavljanju hemijskog disbalansa u mozgu. Nedavni napredak u farmakologiji je doveo do pojave još jedne klase antidepresiva, koji targetiraju i serotonin i norepinefrin, a zovu se serotonin norepinefrin re- uptake inhibitori (SNRIs). Jedan primer je Cymbalta (duloxetine HCL), koji pored svog antidepresivnog dejstva takođe utiče na somatske tegobe kao što je telesni bol. Još jedan često korišćen antidepresiv jeste Wellbutrin (buproprion), koji deluje kao norepinefrin dopamin re- uptake inhibitor. Pored svih ovih različitih klasa lekova, napraviti pravi izbor može da bude teška odluka, naročito kada treba uzeti u obzir i sva postojeća neželjena dejstva.

Sve u svemu, SSRIs se povezuje sa neželjenim dejstvima kao što su gubljenje libida, zatim poremećajima sna, i gubital ili povećanje telesne težine. Ovo može da bude veoma bitno za neke pacijente, ali ipak moje iskustvo kaže da se ovi lekovi dobro podnose. Pre nego što započnete bilo koju terapiju lekovima, sa Vašim lekarom porazgovarajte ne samo o mogućim neželjenim dejstvima, već i kako taj lek radi i kako utiče na uzimanje drugih lekova. Prvi rezultati se kod većine antidepresiva javljaju posle prve ili druge nedelje terapije, ali njihova puna dejstva nastaju posle dve do četiri nedelje terapije.

Još jedna klasa lekova benzodiazepini, poznati po svojim sedativnim svojstvima, su bili preterano u upotrebi tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kako bi ublažili stres, ali je dokazano da izazivaju zavisnost. Mnogi pacijenti i danas traže ove lekove, koji uključuju Valium, Xanax, Ativan i Klonopin zbog njihovog trenutnog dejstva. Na žalost, ovi lekovi pružaju samo privremeno ublažavanje simptoma, i organizam može vrlo brzo da razvije tolerantnost na njih. Benzodiazepini se ne preporučuju u dugotrajnoj terapiji anksioznosti ili depresije. Oni mogu da budu neophodni u početnoj terapiji akutne anksioznosti, ali sa oprezom, jer postoji mogućnost pojave zavisnosti.

U većini slučajeva, pacijenti obično traže antidepresive da prebrode teške periode u svom životu, kao što su smrt bliske osobe, gubitak posla ili raskid emotivne veze. U ovim slučajevima antidepresivi se prepisuju na određeni period vremena, obično šest meseci do jedne godine. U mnogim slučajevima, naročito kada su okolnosti složene, neophodna je i psihijatrijska terapija.

Tradicionalna psihoterapija može da bude neophodni odušak većini pacijenata koji boluju od depresije ili anksioznosti. Ona omogućava nekim ljudima da otvoreno pričaju o svojim strahovima i brigama, dok za druge ona predstavlja mogućnost da se pozabave nekim svojim dubljim problemima. Pored tradicionalne terapije "jedan-na-jedan" postoji i grupna terapija. Ovo je oblik psihoterapije gde jedan ili više terapeuta rade sa malom grupom pacijenata. Neki put je ovaj oblik terapije jedini zašto što je jeftiniji od terapije "jedan-na-jedan". U grupi se članovi organizuju oko problema koji su im zajednički i trude se da ih reše kao sistem. Ovo daje članovima priliku da istraže lične probleme, ali u društvenom okviru.

Osećanje dugotrajne depresije ili anksionznosti treba da naglasite Vašem lekaru. Postoji mnogo terapija i niko ne treba da pati.

Druge psihosocijalne brige koje utiču na gej muškarce su zavisnost, naročito od alkohola, duvana i droga. Tokom prvog razgovora lekaru treba da budu napomenuti i problemi poremećaja ishrane, naročito bulimija i anoreksija. I na kraju, ostala složena pitanja koja se povremeno javljaju kao aktuelna gej muškarcima su seksualna zavisnost, nasilje u kući i kriminal iz mržnje.

Advocate.com
[decembar 2008]

^* Komorbidnost (Comorbidity) pojava jednog ili više oboljenja pored osnovnog. (prim. aut.)