Danke Deutschland: kako je Berlin izmislio savremeni gej identitet

Krajem avgusta 1867. godine u Minhenu se dogodilo verovatno prvo javno autovanje u istoriji. Nemačka pravna elita, nekoliko stotina najuglednijih profesora, sudija i advokata, okupilo se na velikom skupu na kom se raspravljalo o usklađivanju i ujedinjavanju raznolikih pravnih sistema i zakonodavstava tada još u 39 država i državica razjedinjene Nemačke, a među njima je bio i Karl Heinrih Ulrihs (1825-1895), briljantni pravnik iz Hanovera.

Ulrihs je prvenstveno došao na taj višednevni skup kako bi apelovao da nemačko zakonodavstvo ukine kriminalizovanje seksualnih odnosa među muškarcima, te je stao pred petstotinjak pravnika okupljenih u minhenskoj koncertnoj dvorani Odeon i krenuo držati govor kakav niko nije očekivao, zapravo ni mogao zamisliti. Kasnije je Ulrihs ispričao kako je drhtao od uzbuđenja i mislio da će mu srce iskočiti iz grudi dok je izlazio za govornicu, na kojoj je onda krenuo govoriti kako se iz kaznenog zakonodavstva treba maknuti kriminalizacija homoseksualnosti (tj. onih koje seksualno privlače osobe istog pola, jer reč "homoseksualnost" još nije ni postojala!), na šta su se velikom dvoranom prolomili uzvici "Dosta!".

Ulrihsovo autovanje zabeleženo je u istoriji kao aktivistički čin par excellence

Kako je Ulrihs nastavljao govoriti, pritom se deklarišući kao muškarac kog privlače muškarci, polovina inače smirenih i uštogljenih pravnika u Odeonu jednostavno je izgubila živce te su krenule razne pretnje, kletve, vikanje, i pozivi da se Ulrihs doslovno razapne na krst. No, druga polovina je htela čuti što Ulrihs ima za reći, jer do tad nikad nisu bili suočeni s tom temom, pa je usledila svađa između dve frakcije okupljenih pravnika i Ulrihs nažalost nije uspeo dovršiti svoj govor.

Ali bez obzira na to, bio je to zaista veličanstven trenutak lične i građanske hrabrosti, koji je zasluženo postao deo istorije, te je detaljno opisan u fantastičnoj istoriografskoj knjizi Roberta Bičija, "Gay Berlin: The Birthplace of Modern Identity", a kod čitalaca izaziva trnce od uzbuđenja. I danas je mnogim gej ljudima nepremostiva prepreka izaći iz ormara, iako su to uspešno učinili doslovno milioni pre njih, no Ulrihs nije imao tuđe iskustvo na koje može računati, nego samo vlastiti intelekt, kojim je zaključio da to što ga privlače muškarci nije ništa pogrešno ili neprirodno, te petlju da se posve sâm izloži u borbi protiv diskriminacije istopolne ljubavi.

Karl Heinrich Ulrichs

Ugrozio je time svoj dobar glas u društvu, izgubio je i posao u državnoj službi, ali njegovo autovanje u Minhenu 1867. ostaje zabeleženo u istoriji kao aktivistički čin par excellence, nešto što će postati koliko-toliko uobičajeno na Zapadu tek nakon više od sto godina. Teško je čitati Bičijev "Gay Berlin" i ne osećati da je Ulrihs jedan od velikih gej heroja u dugoj i bremenitoj istoriji borbe za LGBT ravnopravnost.

Knjiga Roberta Bičija je ipak mnogo više od skupa zanimljivih priča iz gej istorije, ona je fundamentalno delo i obavezno štivo jer ovaj australijski istoričar uverljivo prezentuje tezu da je ono što danas smatramo gej identitetom zapravo nastalo u Nemačkoj, prvenstveno Berlinu, krajem 19. i početkom 20. veka, i to zahvaljujući kombinaciji delovanja nekoliko izuzetnih ljudi, širem društvenom kontekstu nemačkog ujedinjenja i uspona nauke, protestantske etike i odluke šefova berlinske policije da neće strogo sprovoditi zloglasni paragraf 175 koji je kriminalizovao seksualne odnose među muškarcima, nego će tolerisati i kontrolisati razvijanje sve veće gej scene u glavnom gradu Nemačke.

Vojnici u prostituciji, "topla braća" i začeci modernog aktivizma

Biči je proveo godine istražujući ovu tematiku u arhivima, a o ozbiljnosti njegovog istoriografskog pristupa svedoči i trideset stranica izvora i literature koje navodi na kraju svoje maestralne knjige. "Gay Berlin" je, nema sumnje, obavezno štivo za svakoga koga zanima gej istorija, nezavisno od toga hoće li se na kraju složiti s Bičijevim tezama, jer je reč o knjizi koja nije samo provokativna u svom opisu korena savremenog gej identiteta, nego je i beskrajno zabavna.

A kako i ne bi bila, s obzirom da obrađuje Berlin, grad u kom se oko seksa nikad nije previše moralisalo, pa se tako beleži kako se muška prostitucija pojavila još u 18. veku i to zahvaljujući vojnom garnizonu koji je bio smešten u tadašnju prusku metropolicu. Naime, mladi vojnici nisu bili baš izdašno plaćeni te su svoja primanja nadopunjavali seksualnim radom, a u privlačenju mušterija su im itekako pomagale i vojničke uniforme.

Bičijeva knjiga puna je zanimljivih pričica i detalja (npr. izraz "topla braća" je jedan od izraza koji se u Berlinu 19. veka koristio za homoseksualce), koje autor uvek bez problema povezuje u veću celinu, pokazujući kako je uopšte bilo moguće da se u jednom minulom vremenu formira gej identitet koji je i danas, uz sve opravdane kritike politike identiteta, ključan u emancipaciji homoseksualaca u heteropatrijarhatu i od heteropatrijarhata.

Dr. Magnus Hiršfeld

Iako se Ulrihsov herojski javni coming out može smatrati nekom vrstom začetka gej aktivizma u Nemačkoj (odnosno, na celom svetu?), sistemski je rad u tom smeru pokrenuo najpre dr. Magnus Hiršfeld (1868.-1935.), berlinski lekar i istraživač seksualnosti, još jedna inspirativna figura Bičijeve knjige, osnivač prvog instituta za istraživanje seksualnosti na svetu i neumorni borac za dekriminalizaciju homoseksualnosti.

"Gay Berlin" pokazuje i da je već u tim počecima modernog gej aktivizma bilo svih onih boljki koje obeležavaju i aktivizam danas, poput sukoba oko rodnih odnosa i identiteta ili rasprava o različitim taktikama delovanja, ali i da se, uprkos tome i zbog toga istovremeno, postizao vidljiv napredak koji je omogućavao novim generacijama da prihvate svoju homoseksualnost i da se ohrabre na slobodnije i srećnije živote nego što su isprva uopšte bili u stanju zamisliti.

Gej desnica i Menerbund

Vremenski period koji Biči pokriva u "Gay Berlinu" počinje 1867. a završava 1933. godinom, tj. dolaskom Hitlera i nacista na vlast, koji su u roku od godinu-dve skoro posve uništili veliku i fascinantnu berlinsku gej scenu, a homoseksualce poslali u logore, među kojima su bili i brojni simpatizeri nacista.

Naime, to su možda najfascinantniji delovi Bičijeve knjige, oni posvećeni osmišljavanju i formiranju tadašnje gej desnice, čiji je ključni predstavnik bio Hans Bluer (1888.-1955.) sa svojim teorijama o homoseksualcima kao vrhuncu muževnosti, pa time i ljudske rase. Bluer se nakon Prvog svetskog rata razvio u radikalnog antisemita, antidemokratu i ženomrsca, zagovarajući svoju bizarnu teoriju društva kao Menerbunda, odnosno saveza muškaraca, u kom je homoerotika imala ključnu ulogu.

Bio je i podržavatelj nacista do Noći dugih noževa, odnosno Hitlerovog ubistva najbližeg saradnika Ernsta Roma, koji je i sam bio homoseksualac te u svojim odredima nacističkih batinaša (SA - Sturmabteilung) rado okupljao arijevski seksi mladiće.

Ernst Rom

"Gay Berlin" Roberta Bičija je zato i izuzetno aktuelno štivo, koje podseća da će za ekstremnu desnicu i tvrde naciste uvek prvenstveno biti peder kog treba treba istrebiti, te da nema te količine mržnje prema Jevrejima, ženama, liberalima i levičarima koja će zadovoljiti zadrte homofobe.

S druge strane, afera Eulenberg - takođe detaljno opisana u "Gay Berlinu" - podseća i da su levici trenutni politički ciljevi često mnogo važniji od prava gej ljudi, za koja se zalažu u okvirima političkom oportunizma. Spomenuta je afera u svom središtu imala pruskog princa Filipa von Eulenburg-Hertefelda, bliskog savetnika i prijatelja nemačkog cara Vilhelma II. Princ Eulenburg je s jedne strane bio suprug i otac osmero dece, a s druge voleo seksualna druženja s muškarcima, što su levičarski mediji u Berlinu s početka 20. veka iskoristili za diskreditovanje monarhije.

Skandal je započeo zahvaljujući člancima novinara Maximiliana Hardena, koji je 1907. u jednom tekstu autovao Eulenberga i napao Vilhelmov dvor kao leglo homoseksualaca, nakon čega su usledila i suđenja za klevetu, a o svemu je likujući pisao berlinski levičarski list, koji je pre toga pak većinom podržavao borbu za ukidanje paragrafa 175.

Princ Filip von Eulenburg-Hertefeld

Ipak, uprkos ljudima i pričama koje su nevjerovatnije time što su istinite, skrupulozno istražene i pitkim stilom opisane, Bičijev "Gay Berlin" nikad ne zaboravlja koji je glavni "lik" ove izvrsne knjige. To je naravno sâm Berlin, u osnovi mladi grad i metropola tek od 20. veka, čiji duh nije uništila ni katastrofa nacizma i Drugog svetskog rata, kao niti kasnija podeljenost na istočni i zapadni deo.

Kako mi je sâm Biči rekao u intervjuu, ključna odrednica Berlina jeste da u njemu preovladava stav "živi i pusti živeti". Takođe, čitanje Bičijeve knjige itekako pomaže kako bi se današnji Berlin razumo kao svetska prestonica gej života, jer pederluk je bez preterivanja jedan od duhovnih temelja glavnog grada Nemačke. A kako i ne bi bio, jer Berlin je pederluk ne samo izmislio, nego negovao i razvijao, dičio se njime i uživao u svojoj otvorenosti. Od perioda koje opisuje Bičijeva knjiga, do Berghaina i 13 godina Klausa "ja sam gej i to je tako dobro" Vaurejtaa na čelu Berlina vodi jasna istorijska linija, koliko god isprekidana bila.

Pa kako bi to rekli hrvatski malograđanski nacionalisti - Danke, Deutschland!