Dan kada nisam naučio da hodam kao muškarac

U detinjstvu se najviše bojimo mraka, jer je tamo sve ono što ne možemo da vidimo. Uglavnom babaroge, duhovi, vampiri i drugi nekrsti. Nikada ljudi. Od utvara se branimo lako - dovoljna je obična lampa i puf, sva se čudovišta sele pod neki drugi krevet. Šteta što ne postoji neko noćno svetlo za teranje homofoba.

Bojali smo se i stvarnih bića, uglavnom životinja. Kad se jedne godine u našu ulicu doselio čopor pasa lutalica, baka mi je rekla da ne smem da bežim. „Pravi se da ih ne vidiš", zaključila je. Kasnije sam to primenjivao i na ljude. Ponekad bi uspelo, ponekad ne. Upalilo je na primer kad se pre desetak godina iza mene našla grupa muškaraca posebno nadarenih za homofobiju. „Sto posto je peder", rekao je jedan. „Vidi kako hoda", složio se drugi. Pošlo mi je za rukom (nogom?) da ne ubrzam korak i to je valjda doprinelo tome da izgube interesovanje. Mnogo puta ipak nije pomoglo, a zajedničko za sve te situacije je što sam posle vežbao da hodam „kao muškarac", sve dok nisam shvatio da je to najobičnija glupost.

Moj način samoodbrane je dakle bio jednostavan - ostani što bliže potencijalnim nasilnicima, ali ih ignoriši. Nije mi trebalo mnogo da shvatim da strategija ne funkcioniše. Bilo je i drugačijih ideja. Kad mi je otac u prvom razredu osnovne škole rekao da moram na karate jer sam „mekan", verovao sam da je to prava stvar. Zaveden filmovima s junacima koji dobro glume borilačke veštine, zamišljao sam kako branim ne samo sebe, već i sve druge koje je neko uzeo na zub. Nikad me realnost nije tako žestoko tresnula posred lica. Ispostavilo se da me telo u kriznim situacijama ne sluša, te da neće da koristi sve ono što je teškom mukom naučilo (tu sam osobinu zadržao i kasnije). Moglo je doduše da u miru izvede neku katu, ali se bojim da bi to imalo potpuno suprotan efekat od željenog.

Onda sam porastao, telo se raskrupnjalo, što je većinu homofoba obeshrabrilo i nateralo ih da se presele u inbox. Spolja se sve menjalo, unutra je ostalo isto. Kad pripadate nekoj manjini, stalno vam se poručuje da niste važni. Očekuje se da ne smete da pisnete, da mirujete kao bubica čak i kad vam se preti nasiljem. A pretnji ima napretek. Zločin iz mržnje se često umanjuje, a pod parolom „svakome je moglo da se desi" ili „sam/a je tražio/la". Kao mera zaštite se preporučuje kompletno prekrajanje ličnosti, brisanje identiteta i apsolutna tišina, jer svaka reč koja dolazi iz usta LGBTIQ+ građanki i građana remeti mir većinskog stanovništva i napada „tradicionalne porodične vrednosti". Ako vas mrzitelji napadnu, sami ste krivi - niste se rodili isti.

O samoodbrani zbog toga često razmišljam. Posebno uoči Parade ponosa. Strasti su se ove godine posebno uzburkale. Jedan mladi homofob je na primer prilikom hapšenja u rancu imao nož, sekiru, pištolj plašljivac, materijal za molotovljev koktel i ko zna koje još tradicionalne poslastice. Mnogi su pomislili da je i on nečije dete, i sigurno jeste. Druga grupa tih sinova je napala devojku koja je krenula na Prajd, a najglasniji je vikao „Ovo je, bre, moj grad!" ili tako nešto dobronamerno. Ovo je i naš grad.

Motivisan demonstracijama zdrave heteroseksualnosti, ali i željom da u ovom tekstu nekoga možda naučim kako da se zaštiti, pitao sam svoju terapeutkinju šta da radi onaj/a kome „nečija deca" stalno prete. Odgovorila mi je da „za svaki tip i situaciju postoji drugačije rešenje i da je asertivna komunikacija i zauzimanje za sebe najefikasnije, ali samo kada je u skladu s govorom tela". Dakle ne pasivno, ne agresivno, već samouvereno suprotstavljanje, ali isključivo u slučajevima verbalnog nasilja. Onaj koji se brani pre toga mora da proceni da li će reakcija smiriti situaciju, ili će je pak pogoršati. U nekim situacijama je odlazak i prekidanje kontakta najbezbednije, ali to opet zavisi od situacije do situacije. Ukratko: sve je vrlo komplikovano.

U naprezanju da smislimo najbolje načine odbrane, često zaboravljamo da je nasilje kažnjivo zakonom. Napad iz mržnje je dakle krivično delo, ukoliko je motivisano netrpeljivošću prema nekome zato što je drugačiji. Iako zločin iz mržnje nije novina u praksi, u srpsko krivično zakonodavstvo uveden je tek 2012. godine, a kao posebna otežavajuća okolnost u slučajevima kada je neko krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve.

Prva krivična presuda u Srbiji u okviru koje je motiv mržnje uzet u obzir prilikom odmeravanja kazne za krivično delo doneta je u novembru 2018. godine. Dakle moguće je. Broj neprijavljenih slučajeva nasilja čije su mete LGBTIQ+ osobe je ipak i dalje veliki, a pretpostavlja se da je tako zbog osećaja stida, te nedostatka podrške okruženja.

Komičarka Hannah Gadsby u stand-up specijalu Nanette iz 2017. godine opisuje jedan takav događaj. Dok je jedne noći čekala poslednji autobus, palo joj je na pamet da bi mogla da porazgovara s devojkom koja se takođe zatekla na stanici. Potom im se pridružio i mladić, njen dečko. „Odjebi, pederčino! Skloni se od moje devojke, nakazo!". Da bi ga smirila, devojka mu je objasnila da ne razgovara s „pederčinom", „To je devojka", rekla je. Mladić se odmah izvinio: „Izvini, ne bi mi na pamet palo da udarim ženu".

Ispostaviće se da ovo nije nikakva izmišljotina, već pravi pravcati događaj iz stvarnog života, samo s drugačijim krajem. „Smešna je to priča", kaže Gadsby, „Najviše zbog toga što sam dobra u onome što radim". Problem je u tome što je isprva nije ispričala onako kako se dogodila, jer bi to retko koga nasmejalo. „Nisam vam rekla da se taj muškarac posle vratio - 'A kapiram, ti si žena-pederčina! Tebe mogu da prebijem'. I znate šta - uradio je to. Mlatio me i niko nije pokušao da ga zaustavi", kaže Hannah i nastavlja: „Nisam ga prijavila policiji i nisam otišla u bolnicu, a trebalo je. A znate zašto nisam? Zato što sam mislila da ne vredim više od toga. To se dešava kad nekoga još kao dete udavite u osećaju srama, a drugima date dozvolu da ga mrze. Nije to bila samo homofobija, to je bilo i pitanje roda. Da sam ženstvena, to se ne bi dogodilo. Ja sam 'neispravna žena', a to se kažnjava ".

Neki roditelji žele da se njihova drugačija deca što pre promene, jer dobro znaju da će drugi ostati isti. Tako nesvesno doprinose osećaju stida, koji će uticati na živote njihove dece, te će vrlo često doprinositi i tome da ne prijavljuju nasilje. Zbog stida. Čak i kad se čini da ga više nema, ostaje u čoveku kao posledica neke duge i teške bolesti. Tera ga da ćuti i miruje - kao bubica. Da trpi. Da ne priča o onome što mu se dogodilo i tako sebi uskrati isceljenje, a drugima podršku. Ljudska bića uče na onim delovima priča na koje se fokusiraju, ako je to stid - onda ostaju s njim, ućutkani, s osećajem da je nasilnik u pravu i da su dobili ono što su zaslužili. Društvo ih je tome naučilo čim su ga postali svesni.

Gadsby u Nanette priča i o tome - Između 1989. i 1997. godine u Tasmaniji (tamo je odrasla) se vodila rasprava o tome koliko je homoseksualnost štetna, te da li bi je trebalo dekriminalizovati ili ne. Za odrasle uši ta priča možda nije bog zna šta, ali je za dečje vrlo ozbiljna. Već joj je tada bilo jasno da većina onih kojima je okružena mrzi ono što ona jeste. Ljudi koji su je podizali, kojima je verovala su tvrdili da je homoseksualnost greh i da su gejevi i lezbejke odvratna, neljudska bića sklona pedofiliji. Poznato? Dvadeset i kusur godina kasnije neko drugačije dete u Srbiji sluša to isto, poručuje mu se da su nasilnici nečija heteroseksualna deca, a strejt deca su uvek u pravu.

Hannah Gadsby pri samom kraju svog specijala kaže da je ljuta. I to je još jedna posledica života s nasiljem - bes koji vri unutra i na kraju uništava onog koji ne ume da ga se oslobodi. Niko ne želi da sluša o ružnim stvarima - zna se čemu služe gejevi: za šoping i dobar provod. „Kad ćeš već jednom da prestaneš da glumiš žrtvu?", pitanje je koje smo čuli toliko puta. Da glumiš - suština mržnje i nerazumevanja je baš u tome. „Koja prava su vam ugrožena?", je još jedno pitanje, jer ako niste nasledili heteroseksualnost, obična ljudska prava su za vas luksuz.

LGBTIQ+ građani/ke ne žele da budu žrtve, a igranje na tu kartu s ciljem da se ućutkaju je u najmanju ruku podlo. Da bi bilo ko razumeo kako se neko drugi oseća, potrebno je da ga čuje. Poslednjih dana smo naučili da u Srbiji niko to ne želi - mrziteljima pripada moć. Oni koji su drugačiji to vrlo dobro znaju, jer stalno osećaju tenziju, a iz jednog razloga - opasno je biti različit. To ne bi smelo da nas ućutka, ali je važno da vodimo računa o sebi - govorite onda kad osećate da ste spremni za to.

„Ne pričam vam sve ovo da biste mislili da sam žrtva", završava Gadsby svoj šou, „Nisam žrtva. Govorim vam ovo zato što moja priča vredi i želim da znate ono što ja znam: nemoć ne uništava ljudskost, jer je otpornost čuva. Ljudskost gube samo oni koji pomisle da imaju pravo da drugog učine nemoćnim. Oni su ti koji su slabi. Da vas lome, a da ne puknete - to je neverovatna snaga. I ne dam da se moja priča ne čuje. Šta bih dala da sam pre čula nešto slično - bila bih manje usamljena, imala bih s čime da se povežem".

Možda do kraja ovog teksta niste naučili kako da se odbranite (a možda i jeste), možda se i dalje osećate kao žrtva, pa ste besni zbog toga, ali je jedno jasno, a niko to ne može bolje da formuliše od Hannah Gadsby: „U različitosti je snaga. Iz razlika se uči. Ako se bojite različitosti, nikada ništa nećete naučiti". Možda je najbolja odbrana baš u tome: u odbijanju da se ućuti. Skoro je sasvim sigurno da će neko baš zbog nečijih reči podrške sutra pronaći snagu da ustane iz kreveta.

Na kraju je važno i da znamo da su posledice nasilja ozbiljne - osoba koja je izložena stalnim pretnjama nasiljem postaje vrlo anksiozna, vigilnost i pažnja su uvek na visokom nivou, što znači da je nivo hormona stresa povišen, a to dugoročno može da dovede do toga da osoba ne može da se opusti i da se oseća bezbedno čak i u najbezazlenijim situacijama. Dugoročno život u strahu može da ima fizičke posledice, kao sto je povišen krvni pritisak, problemi sa varenjem, problemi sa spavanjem, iscrpljenost. Ako takva situacija traje dugo, osoba može da sklizne u depresivno raspoloženje, u depresiju ili anksiozno-depresivna raspoloženja i da se oseća bespomoćno, a svi koji su se bar jednom tako osećali znaju koliko je to strašno. Mislite na to dok vaspitavate svoju decu.

Piše: Milan Živanović
Tekst objavljen u magazinu Optimist