Da, zapravo.

Već 25 godina Pet Shop Boys pišu soundtrack-ove naših života. I nakon desetog albuma, oni su i dalje puni života.

Imao sam dovoljno sreće da se sretnem i pričam sa nekim zaista ozbiljnim političarima tokom svoje karijere političkog novinara u Vašingtonu, i posedujem istrošeni skepticizam kao dokaz. Bio sam sa Obamom, večerao sa McCain-om, video sam Papu.  Grilovao sam premijera. To su sve privilegije i preimućstva mog posla u Vašingtonu, ali nervi i uzbuđenje koji imam kada razgovaram sa Neil Tennant-om i Chris Lowe-om prevazilazi sve prethodno.  
 
Zašto? Zato što je njihova muzika bila sa mnom ceo moj život odrasle osobe. Oni su opisali poglavlja mog gej i strejt života na šarkama 20-og i  21-ovog veka. Za razliku od Papskih bula, njihovi stihovi izmiču svakoj interpretaciji, i dalje predstavljaju gej iskustvo kao sveobuhvatno i zbunjujuće ljudsko. Bujajuća brilijantnost njihovih dens himni uvek dolazi sa dozom senke bola i gubitka, gurajući kroz žalost i muke do radne etike preživelih.  Ja ih volim zato što mogu da pišu za Kylie Minogue, i izazivivaju Dusty Springfield, čak i kada pišu partituru za Eisenstein-ovu Battleship Potemkin za Drezdenski simfonijski orkestar. Volim ih zato što nijedan muškarac ne peva kao žena tako dobro kao Neil Tennant, zato što se nijedan tehno genije tako ne srami disko muzike, niti prezire rokenrol kao Chris Lowe, zato što su oni napisali najjednostavniju pesmu o gej ljubavi  "Nervously" i najpotresniji prikaz gej smrti u "Your Funny Uncle." 
 
Njihova muzika je o velikim stvarima - Kazanovi i katolicizmu, teroru i religiji, politici i pretenzijama -ali je vođena inteligencijom i nije opterećena ismevanjem. Nikada nisu napravili album, čak ni singl, bez jasnog i izuzetnog osećaja za dizajn. Zato što su oni zaveli slavu, bez da su sami bili zavedeni njome, njima je potrebna čuvenost manje nego što su pop muzici potrebni oni, i manje nego što je nama potrebna.  
 
U Americi, gde su pop i besciljnost često sinonimi, Pet Shop Boys su bili odlično čuvana tajna u poslednjih deceniju i po. Tamo postoje oni koji misle da su poslednju pesmu Pet Shop Boys snimili 1986. godine, ali ima takođe i onih, kao što sam ja, koji su  gutali svaku B stranu svake godine u poslednjih 20 godina, i imaju osećaj da njihova najbolja muzika tek dolazi. U cviljenju i slinjenu savremene kulture, toliko je mnogo pop konfekcije u potrazi sa tržištem, toliko mnogo muzike bez duše koja juri besmislene reči, imuna na istoriju i misaa kao i mudrosti i energije koja dolazi iz nečega što je više od uznemirenosti.  
Pet Shop Boys su drugačiji. Da, zapravo oni to jesu.  
 

Andrew Sullivan: pogrešno shvatanje koje ljudi imaju jeste da ste vi zarobljeni u sinti popu 80-desetih, ne kažem da ima nešto loše u tome.

Neil Tennant: Mi to obožavamo.  
 
Ja takođe. Ima već više od 20 godina da ste vi promenljiv soundtrack mnogih zivota. Da li grešim, ili vrhunac vašeg rada pokriva poseban period u istoriji? 
NT: I ja to mislim. Naših 10 albuma predstavljaju neku vrstu društvene istorije, od "Let's Make Lots of Money" do "Love Etc." Oni su istovremeno neka vrsta krajnje potpore kulture novca koja kaže "tržište je jedino što se računa", i koju imamo već više od 25 godina. To je sve namerno. Jedna od stvari koju radimo je da komentarišemo sve što se dešava, naravno na satiričan, ironičan ili smešan način.  
Chris Lowe: Mislim da smo mi jedna od malobrojnih grupa koja koristi humor sa namerom.

Najsmešnija stvar koju sam ikada čuo je zapravo vaša obrada hita U2 "Where the Streets Have No Name."  
CL: To nije trebalo da bude smešno. [Smeh] 
 
U okviru vaše muzike ima dosta i spominjanja epidemije AIDS-a. 
NT: Da, imamo dosta pesama o epidemiji AIDS-a.

Predlažem da započnemo sa "It Couldn't Happen Here". 
NT: Moj najbolji prijatelj je dijagnoziran sa AIDS-om 1986.godine, i ta pesma je opis razgovora koji smo nas dvojica imali.  Sećam se da je rekao dosta rano da se AIDS neće dogoditi Britaniji iz različitih razloga, i mi smo se osećali malo samozadovoljno zbog toga. 
 
Da li je to njegova sahrana u "Your Funny Uncle?" 
NT: Da, u pitanju je isti prijatelj i u "Being Boring." Kada sam ja odrastao u Newcastle-u, moj prvi bend je bila folk grupa zvana "Dust", inspirisana "Incredible String Band", verovali ili ne, i moj prijatelj je bio u tom bendu.  Bile su još dve devojke, a zatim smo se raspali zbog neslaganja u muzičkom ukusu, uglavnom zato što je on želeo da budemo "Incredible String Band", a ja sam želeo da budemo David Bowie.  "Being Boring" je opis zabavnog dela našeg druženja, "Your Funny Uncle" je njegova sahrana, i "It Couldn't Happen Here," je ponovo osvrt na nas kakvi smo bili kao tinejdžeri.  

U vašem nedavnom radu ima nekih tragova lošeg predosećaja, kombinacije, kako sami kažete, religije i nuklearne energije.  Imate strah od religije fundamentalista, ali takođe vas plaši i policijska država.
CL: Bili smo veoma iznervirani kulturom nadzora. NT: Ne vidim zasto, kada idete duž Kings Road-a u Chelsea-ju, morate da vas snimi tona kamera za nadzor. Ne smatram da bi trebalo da stvorimo aparatus, koji je prvo otvoren za zloupotrebu, naravno, ali ono što se još češće dešava, jeste da je uhvaćen neki totalni moron obično u nekoj nesmotrenosti.

 
Ovo nije teorija zavere, ovo je teorija da ti smeste. NT: Da, ja zam više za teoriju da ti smeste.  Iskreno, ova decenija je bila prilicno mračna od 9. septembra, a u početku nije izgledalo da će biti tako.  

Vaše pesme zapravo na neki način i ne nude rešenje. NT: Ne i to im i nije svrha, inače bimo bili političari.  
 
One ipak nude kritiku.  Na primer "Luna Park," na albumu Fundamental, se odvija u zabavnom parku. Da li je to metafora za Zapad danas? 
NT: To je verovatno Amerika. Neko posmatra zabavni park noću, i sve ljude koji vrište na vrtešci, i sva svetla, i sve ostalo. Možda i nije najorginalnija metafora, ali se odnosi na razlog zašto ljudi vole da bude plašeni i da li se to odnosi na politiku takođe. Mislim da se odnosi na politiku, i mislim da su u određenom trenutku Amerika, i Američki predsednik i njegove trupe to radili.  

Iako je ocigledno pravi strah bio krajnje razumam. NT: Pravi strah je bio razuman, da, ali postojao je i momenat u tom periodu kada je Amerika imala moralno vođstvo u svetu i nije ga iskoristila.

 
I Obama je zakasneli pokušaj da se ono povrati u nekoj meri. NT: Da, mislim da je to u pitanju.  
 
I dalje imate svoj prepoznatljiv skepticizam. NT: Ne, ne, mi volimo Obamu.  Mi u Evropi smo ludi za Obamom. Svi smo mi Obama ludi. Svi misle da je on seksi. Ima divne zube, što bi moja majka rekla.

 
I on klizi. Poseduje odlicnu telesnu glatkoću.  
NT: On bi zapravo bio odličan kardinal, ona vrsta koja naprosto klizi preko Trga Svetog Petra. On poseduje tu vrstu držanja tela. On je upravo vratio dostojanstvo, što je zapanjujuća stvar da se vrati nazad na kulturni dnevni red. Postoji pomalo otrcana pesma na našem albumu koja se zove "More Than a Dream," koja je napisana kada je Obama gubio vreme sa Hilari u pdedizborima, i možete da osetite potencijal u svetu da se promeni, da se udalji od paranoje, ma koliko ona bila opravdana, u nešto drugo. I na tom raspoloženju mi sada jedrimo, iako smo pesmu napisali naravno pre ove ekonomske krize.

Postoji polet i pozitivnost u vezi sa novim albumom, kombinacija velikog entuzijazma pomešanog sa velikim osećajem gubitka. Na neki način to je Lowe-Tennant kombinacija: gubitak i energija u isto vreme.  
CL: Mislim da to sumira ko su Pet Shop Boys zapravo. Postoji ta melanholija ubačena, sa poletnim dens ritmovima. NT: To su romansa i realizam, ideal i realnost. Suprotnosti su me oduvek fascinirale.

  
U jednom trenutku očekujete da će zvuk da ide gore, a on iznenada padne na dole.  CL: Apsolutno. Ako zelite da na brzinu stvorite Pet Shop Boys zvuk, možete da programirate neke basove i preko toga svirate A mol akord: "O bože, ovo zvuči kao Pet Shop Boys. To je trik ,zar ne?" 
 
Vaša muzika se obraća gej muškarcima već 20 godina, što je zapravo pola vremena od Stonewall-a.  Šta mislite o realnosti i kako su se gej životi promenili tokom vremena?  
NT: Ta pesma koju ste spomenuli ranije "It Couldn't Happen Here," je moje iskustvo gej klubova kada sam došao u London, 1973, gej stvar u ono vreme je bila biti zhuzhy. To je bilo vreme pre kolonova i ljudi koji se oblače ko skinhedsi i slično.

 
Zhuzhy? Da li možete to da prevedete? 
NT: Zhuzhy znači predivan, možda nosite dugačak šal, ili lak za nokte, veoma ste u trendu, imate dugu kostu koju ste prebacili preko ramena. Zhuzhy. [Smeh] Tako se govorilo u Londonu u ono vreme.  
 
I šta se onda desilo? 
NT: Onda sam se ja udaljio iz gej sveta - kada sam prošao kroz moju poznatu heteroseksualnu fazu, zato što su svi izgledali isto. Do danas nikada nisam izgledao kao i svi drugi.  
 
The Muscle Marys? * 
NT: Da, ali to su bili klonovi i karirane košulje i 501, i isti brkovi. Danas kada pogledate unazad, to izgleda kao ljupki kič. To je Tales of the City period. Meni je to bilo daleko zato što je bilo puno narcizma, i sve se vrtelo oko dobro obavljenog seksa, a meni ništa od toga nije bilo naročito seksi. [Smeh] 
 

Šta se desilo sa kožnim klubovima? 
CL: Mi smo jednom otišli do Mineshaft-a, pre nego što je zatvoren. Otišli smo kao turisti. Bilo je prazno i pomalo depresivno. Samo redovi praznih kada koje su nekada videle bolje dane.  
 
Zlatna tuširanja su konačno prestala. Tokom godina, naravno, klupska scena je prošla kroz različite transformacije. Kako se vi nosite sa tim? 
CL: Mi volimo klubing.  
 
U jednom trenutku zar to neće postati malo staro za vas? 
CL: Ja idem na Ibicu svake godine, i nemam problem sa tim uopšte. U Berlinu je dens scena veoma ozbiljna. Otišli smo jedne noći na dens muziku koja je bila toliko nepristupačna da je bilo nemoguće igrati uz nju. Svi su samo stajalo okolo.  Posmislio sam "Ovo je već otislo predaleko. Samo gomila intelektualaca koji ćaskaju okolo".  
 
Da li je prelaz od AIDS-a do bračnih prava nešto čime ste se pozabavili? 
NT: Ja se nisam pozabavio pitanjem partnerstva, ali ako budem biće to satirično. To je zapravo dobra ideja.  
 
Da li ste razmišljali da se oženite? 
NT: Ne, nisam. Prvo, nisam bio u vezi gde sam poželeo nešto tako. Bio sam u gradu gde su doneli prava na gej brak i pomislio sam "Ovo je odlično, sada će da izmisle gej razvod", i naravno da jesu.  
 
Vi niste zapravo toliko mnogo cinicni, zar ne?  
NT: U pravu ste, nisam. Imamo nekih ciničnih crta, ali moja čeznja ide u muziku.

 
Postoji takođe katolička odbrana ljubavi u vašim pesmama, podnivo humanosti koji se čini poprilično katolički po prirodi.  
NT: Mislim da sam to primio od mojih roditelja, koji su postali liberalni katolici. Moji roditelji, koji su oboje umrli u poslenjih godinu dana, su imali neverovanto preobraćenje. Moja majka je jednom pitala moju sestru "Jel' Neil jedan od njih?" i naravno da su pročitali da sam gej u The Sunday Times. U našoj porodici nikada nismo pričali o seksu, a kamoli o homoseksualizmu, ali su oni imali to divno preobraćenje gde su zapravo na kraju zavoleli činjenicu da sam ja gej na kraju, i nije im smetalo što se moja sestra razvela i ponovo udala, dok bi ih u sedamdesetim to šokiralo, bilo bi van shvatanja.  
 
Da li ste razmišljali da ponovo počnete da idete u crkvu?  
NT: Ne. Zapravo postao sam manje religiozan kako postajem stariji. Čak i kad sam napisao "It's a Sin" jedan deo mene je bio još uvek katolik. Stvari koje su mi se oduvek sviđale u katolicizmu više tamo ne postoje. Sivđao mi se latinski i tamjan, i vrsta muzike u crkvama. Kada sam imao 8 godina, pevao sam pesme na latinskom tokom mise, jer sam pomagao u crkvi.  
 
Na neki način stara katolička misa podseća na Brodvej. Kada ljudi pitaju koji gej osoba je u crkvi, vi kažete "Pa šta mislite ko je je stvorio vatikansku glavnu misu?" Mora da je bila neka mučena "kraljica".  
NT: Naročito u anglikanskoj crkvi!  Ironija jeste što oni imaju debatu o homoseksualizmu. Uvek sam mislio "Ukoliko svi homoseksualci odu, šta će im ostati?" Doduše, odvek sam vole tamjan.  
 
Kažite mi zašto mislite da je Amerika i dalje tržiste koje se delimično opire Vama. Zašto niste kućno ime ovde, kao što ste postali svuda u svetu?  
CL: To je gubitak Amerike. [Smeh] Sve je za nas počelo u Americi. Mi smo napravili "West End Girls" u Americi. Prvi put je puštena na KROQ u Los Angeles-u, i imali smo uvek veliki broj fanova u svim velikim gradovima. Ali kao što znate, američki radio je odlučio da je to to. Čuo sam priču od jednog DJ-a na KROQ da je vlasnik stanice ili menadžer, došao jedan dan sa pločom "Blue Monday," New Order-a, bacio je na sto i rekao  "Ovo više nikada ne puštamo." E tako Amerika funkcionise. 
NT: Mislim da u Americi za nas i dalje znaju kao za bend iz osamdesetih. Karijera Pet Shop Boys-s u Americi ide od 1986 do 1988, zapravo mi i imamo niz hitova u tom periodu, i stalno smo bili na radiju, ali onda iznenada, sa pesmom "Left to My Own Devices," svemu je bio kraj. Niko nam nikada nije objasnio šta se desilo, ali sam ja pomislio "Dosta im je bilo nas". [Smeh]  Zaista nisam njih krivio. Ali zapravo ono što se nama sviđalo jeste da smo postali na neki način kultna stvar, gde smo i ostali u Americi od tada.

 
To je kult različitih. Zapanjen sam koliko mnogo slabićavih srednjovečnih jevrjskih muškaraca je opsednuto vama.  Kada sam otišao na Pet Shop Boys koncert ovde u Vašingtonu, bilo je bakica, gej muškaraca i hipika bejbi bumer generacije koji su pevali punim srcem. Šta vam to govori o Americi?  
NT: Nama se to sviđa. Uvek smo negovali taj kvalitet da su Pet Shop Boys alternativa onome što se dogadja. 1992. godina je bila cela posvećena Nirvani, ali su tu bili i Pet Shop Boys. Sada je 2009. i sve je u znaku Pussycat Dolls ili nečeg sličnog, ali tu su i dalje Pet Shop Boys. Mogu da zamislim da ljudi u Americi čuju nasu pesmu i pomisle "A, Pet Shop Boys", i onda kupe cd i odjednom se nađu uvučeni u svet Pet Shop Boys-a i ploča sa naslovom od jedne reči, našeg dizajna i video spotova, i snimaka sa Liza Minnelli i Dusty Springfield, i remiksa sa Madonom.  Ovo nije put kojim se mi takmičimo, to je razlog zašto nas i nema. mi se ne bavimo uspehom u Americi, zato što se trudimo zapravo da postojimo u našem svetu.  Mi radimo stvari na naš način, i uopšteno govoreći to je bio težak put.  
 
Teško, ali ste bili dosledni. Ako uzmemo vaš album sa početka karijere i jedan od poslednjih, može da se vidi jasna paralela između njih. Izgleda kao da je upravo izašao ispod čekića, i tako se svaki album čini. Cl: Način na koji mi pišemo pesme je u suštini isti, ali se tehnologija menjala, ali mi se mnogo ne opterećujemo tehnologijom. Kod Pet Shop Boys-a stvar je u pisanju pesama.  
NT: Ja sam bio poprilično zreo kada se pojavio naš prvi album. Imao sam skoro 32 godine, što je po parametrima pop zvezde prastaro, zar ne? NT: To je neverovatno staro. Ja sam bio formirana osoba. Radio sam 10 godina u izdavaštvu. Pisao sam pesme ozbiljno od svoje 14-te godine, zatim sam sreo Chrisa, i shvatio da nisam znao mnogo o muzici.  
CL: Prva pesma koju smo napisali je imala monofoničan sintisajzer i akustičnu gitaru koju je Neil svirao. Udarali smo po stolu kako bismo dobili zvuk bubnjeva i snimali to na dva kasetofona. Bilo je to veoma, veoma primitivno, a zatim smo otišli u New York. 
 
Gde ste snimili "West End Girls," sa Bobby O. 
CL: Ono što je bilo interesantno jeste da je sve urađeno na mašini za semplovanje. Zvuci su uzeti iz snimaka drugih ljudi, bukvalno. Bio je deo James Brown-a, zatim bubnjevi iz "Let's Dance," ne sećam se odakle je bas uzet.  
 
Vaši uzori su neverovatni. Teško je naći i jednu savremenu grupu koja citira Gerharda Richtera ili je svesna Sergeia Eisensteina. Vaša muzika za Battleship Potemkin nije nešto što bi jedna prosečna pop grupa odlučila da uradi. Da li razmišljate da uradite nešto slično tome? NT: Trenutno radimo balet, za Sadlerov Wells Theatre.To je narativni balet zasnovan na priči Hansa Christian Andersena. Kao i sve ostale stvari, i ova je sama došla, zamoljeni smo da je uradimo. Battleship Potemkin je bio planiran kao besplatni koncert na Trafalgar Square-u. Bio je prepun ljudi koji su stajali na kiši gledajući nemi film.

 
I baš je pljuštalo! 
NT: Jeste, ali su svi stajali tamo i uživali.  Imali smo izvanredan nastup u Dresdenu, koji je bio projektovan na ogromnoj stambenoj zgradi iz perioda komunizma. Orkestar je sedeo na balkonima oko platna. Bilo je zaista neverovatno. Zato mi radimo pozorišne stvari na sceni, zato što želimo da predstavimo značenje onoga što radimo, ne da ga prekrijemo.

 
Zahvalan sam vam.  Kao vaš  fan, oduševljen sam da i dalje stvarate, i da je to iskreno poboljšalo kvalitet mog svakodnevnog života. To je muzika koja me čini manje usamljenim kao ljudsko biće i kao gej osobe.  
NT: Znam da zvuči jeftino, ali to je zapravo jedan od razloga zbog kojeg mi i pišemo. CL: I znaš šta još, to nije posao, već je to nešto zbog čega mi živimo. Jednom smo sreli neke fanove u backstage-u. Počeo sam da ćaskam sa njima i oni su ubrzo shvatili da ja jednostavno nisam znao dovoljno o Pet Shop Boys-ima, okrenuli su mi leđa i nastavili razgovor među sobom. Bukvalno su me izbacili iz razgovora zato što sam bukvalno bio njima beskoristan. To je bilo zaista smešno.

To je istina. Na izvesnom nivou, to su naši Pet Shop Boys-i, ne vaši.  
CL: Sasvim. Shvatam to. To nema ništa više sa nama.

OUT.com

-----------------------
* The Muscle Marys Gej podkultura prepoznatljiva po izraženo nabildovanom telu, jakim mišićavim nogama i lažnom tenu. Obožava klubing, kratke šorceve, i kič kemp estetiku. (prim. prev.)