Crne paralele

Ministar Nebojša Stefanović izjavio je da je policija obavila svoj posao u slučaju napada na nemačkog državljana i za 17 sati privela učesnike događaja.

Prema, u trenutku pisanja ovog komentara, nezvaničnim informacijama, 26-godišnjeg Nemca, učesnika LGBT konferencije, u glavu je udario 22-godišnji Beograđanin, a u incidentu su učestvovala još dvojica mladića. U prvim reagovanjima i medijskim izveštajima, slučaj je nemilo podsetio na prebijanje francuskog navijača Brisa Tatona.

I to pre svega zbog vremenske i prostorne podudarnosti - Taton je napadnut u septembru 2009. baš pre zakazane (i te godine neodržane) Parade ponosa, i to nedaleko od mesta sadašnjeg incidenta koji se zbio u Brankovoj ulici. Tu bi ipak svaka sličnost trebalo da se završi. Jer, za razliku od slučaja Taton, nažalost sa kobnim ishodom, ovde su sigurnosne kamere radile, i manje od 24 sata od događaja snimci su izloženi na uvid celoj internet javnosti.

Trebalo bi zato da tu kontradiktornosti nema mesta i sporenju šta je zla namera i brutalno nasilje, a šta nesrećni sticaj okolnosti. Slika bi trebalo da govori sve - tu se vidi kako jedan mladić udara drugog s leđa u glavu i kako ovaj pada kao pokošen.

Ipak, iznenađujuće je veliki broj tumačenja i nepristojno i neuljudno je širok kontekst za kojim se poseže. Počev od pominjanja Drugog svetskog rata i tvrdnji da postoje građani prvog i drugog reda, s jedne strane, a s druge spočitavanja zatucane balkanske kasabe pune mraka i brutalnosti. Možda je još i najgori srednji kvazipomirljivi stav da se takve stvari dešavaju svuda, pa eto i u Beogradu.

Reč je samo i pre svega o tome da je nivo nasilja u srpskom društvu i dalje neprihvatljivo visok. I to neprihvatljivo visok ne za neke standarde razvijenih demokratija, nego za nas same koji ovde živimo. Deo starijih građana Srbije uvek će potvrditi da se do pre samo nekoliko decenija ovde mirnije i bezbednije živelo, a da nazadovanje na ovom planu ne vidi samo onaj ko neće da vidi. Policiju treba pohvaliti na hitrom reagovanju, ali policijskim metodama nivo nasilnosti ne može se spustiti i ublažiti. Jer, da bi te metode postale delotvorne, potrebna je dublja promena. To pre svega znači promenu koncepta koji je jednostavan i sastoji se u reči „usuditi se". Koncept da je za napredovanje na društvenoj lestvici dovoljno „usuditi se" i uraditi, treba da obavezno sadrži i drugi deo „usudi se i biće posledica". Dakle, kad ikome padne na pamet da udari čoveka s leđa ili da ruši ambasadu ma koje strane zemlje, ili da gađa kamenim blokovima LGBT povorku, trebalo bi da istovremeno pomisli i na posledice. I to stvarne, a ne virtuelne na društvenim mrežama.