U trenutku
kada saznate da su Vaš sin ili ćerka gej suočavate se sa mnogim dilemama i osećanjima. O tome ne znate ništa
ili znate jako malo. Nemate sa kim da popričate, a ima puno pitanja i
nedoumica koje biste voleli da podelite. Niste sigurni kako bi Vaši poznanici
reagovali...
Da li je
to bolest? Da li može da se izleči? Da li su roditelji krivi? Da li je to
zato što se preselio/la u veliki grad?
Ovde
ćete pronaći neke podatke koji bi Vam mogli pomoći da se
orijentišete u moru raznih informacija kojima smo okruženi i odlučite koji
ćete stav zauzeti.
Važno je
da ne zaboravite da Vaš stav za Vašeg
sina ili ćerku nije stav bilo koje osobe. Kao roditelj, Vi ste neko ko je
jako važan u životu Vašeg deteta i zato su Vaši stavovi i reakcije posebno važni.
Bez obzira šta na kraju odlučite ovu priliku možete iskoristiti time što
ćete mu(joj) pokazati da Vam je
važan(na) i da Vam je stalo do toga kako se oseća i šta mu(joj) se dešava,
pričajući sa njim(njom) i tražeći informacije koje su Vam
potrebne.
Pretpostavljamo
da osećate da Vam je teško ukoliko se prvi put nalazite u ovoj situaciji.
I Vašem sinu (ćerki) je bar isto
toliko teško. Bez obzira na Vaš stav, to bi trebalo da poštujete.
Verovatno
Vam je već poznato da se tokom istorije odnos prema istopolnom izboru
partnera se menjao.
Nekada davno izbor
partnera istog pola bio je isto tako uobičajen kao i izbor partnera
suprotnog pola. Tokom srednjeg veka je, u zapadnoj civilaziciji, smatran
grešnim (pa su gej osobe, kao i >veštice< spaljivane na lomačama).
Homoseksualni izbor
partnera je bio i zakonski sankcionisan. I danas postoje društva gde se
homoseksualni odnos kažnjava smrću. Kasnije je akcenat sa religijskog i
zakonskog stavljen na psihološki aspekt, pa je homoseksualnost smatrana bolešću
ili poremećajem.
Danas se u
većini zemalja zapadne civilizacije homoseksualnost više zakonski ne
sankcioniše niti posmatra kao bolest (pa ni u našoj zemlji).
Pa ipak, postoje neka
pitanja koja se često postavljaju, neka nedovoljno tačna uverenja, i
stare dileme. Hajde da razmotrimo neke od njih...
Zašto uopšte o tome pričati, zar ne može to prosto da zadrži za sebe?
Homofobija[2] je još uvek vrlo izražena i vrlo česta pojava u našem društvu. Možemo je
videti u medijima, zakonodavstvu, obrazovanju, zdravstvu, radnim
organizacijama, na ulicama itd. Iako se više ne smatra psihičkim
poremećajem, veliki deo društva o homoseksualnosti misli kao o
poremećaju. Takvo društvo homoseksualne osobe posmatra kao inferiorne,
bolesne, grešne, doživaljava ih kao pretnju za svoj opstanak.
Zbog toga gej osobe
bivaju ismevane,
diskriminisane na razne načine, moralno osuđivane, pa čak i
izložene fizičkim napadima i maltretiranju.
Podrška prijatelja, na
koju bi mogli da računaju, izostaje, jer se i oni povlače zbog straha
od društvene osude kojoj bi mogli biti izloženi.
Kako je seksualni
identitet važan deo identiteta jedne osobe, gej osobe, zbog toga što su
neprestano suočene sa homofobičnim institucijama, shvatanjima,
akcijama i negativnim stereotipima o sebi, vremenom izgrađuju sve lošiju
sliku o sebi.
gej osobe ostaju same, prisiljene da se kriju, vode
dvostruki život, žive u izolaciji, žive
u stalnom strahu, sa osećanjem krivice, stide se, gube samopoštovanje...
Uprkos uobičajenom
mišljenju da je izbor partnera stvar same osobe i da nema potrebe da o tome
svima priča, stvar je malo složenija.
Mnogo je onoga što
smatramo sastavnim delom svakodnevnog života, a što je gej osobama u nekoj meri
uskraćeno. Šta bi to moglo da bude?
- gej osobe ne mogu
otvoreno da pričaju o svojim vezama i partnerima/kama na poslu ili u školi...
- ne mogu svog partnera/ku
držati za ruku ili poljubiti na javnim mestima
- ne mogu svog partnera/ku
povesti na porodičnu večeru
- ne mogu svima pokazivati
slike sa zajedničkog letovanja
- ne mogu da se
venčaju sa osobom koju vole
- moraju da odgovaraju na
pitanja o tome zašto su drugačiji, kad su to prvi put shvatili ...
- često su izloženi
raznim neprijatnim komenatrima
- gube posao zbog veze sa
svojim partnerom/kom
- dovodi se u pitanje
njihova profesionalna kompetentnost, moralnost, psihičko zdravlje...
A ovo su samo neke od
stvari koje su problematične.
Seksualna orijantacija
ima mnoge implikacije i povezana je sa raznim aspektima života. Tako su gej
osobe suočene sa problemima na najmanje tri nivoa: najvidljivija je
direktna diskriminacija i fizičko maltretiranje, zatim malo manje vidljivi
problemi koji dolaze do izražaja u tome što se od njih očekuju da ne
pričaju otvoreno jer ljudi o tome ne žele da slušaju, i najmanje vidljive-
poruke koje primaju od svoje okoline vremenom bivaju pounutrene i sami o sebi
izgrađuju sliku koja je loša.
Da stvar bude gora,
stručnjaci koji bi trebalo da znaju odgovore često ni sami nisu
dovoljno upoznati sa problematikom sa kojom se gej osobe suočavaju.
Zbog svega ovoga je veoma
važno pričati javno, dugo i puno o gej identitetu.
Pokušajte
da se setite koliko je Vama bilo značajno da podelite neke važne stvari o
sebi sa ljudima do kojih vam je stalo. Iz istog tog razloga je i Vašem sinu ili
ćerki važno da može otvoreno da razgovara o svojim problemima, partneskim
vezama, lepim i ružnim trenucima, zaljubljivanju, raskidima...
Očekivati
od nekoga da ćuti o tako važnom delu sopstvene ličnosti značilo bi zatvoriti kanal za
komunikaciju i bilo kakvu dublju razmenu sa sinom ili ćerkom. Umesto toga, činjenica da možete
otvoreno da razgovarate o tome može značajno da obogati vaš odnos i
produbi komunikaciju.
Homoseksualnost je neprirodna
Ovo je jedan od stavova
koji se veoma često može čuti. Međutim,
postavlja se pitanje šta znači "prirodno"?
Ono što se
javlja u prirodi:
Homoseksualno ponašanje se, na primer, javlja kod
životinja u prirodi (iako imaju mogućnost da seksualno opšte sa jedinkama
suprotnog pola). Kod nekih vrsta životinja se to javlja češće, kod
nekih ređe. Npr. kod jedne vrste šimpanzi, Bonobo šimpanzi, homoseksualni
odnosi su veoma česti- u zajednicama koje žive u prirodnim
staništima.
Ono što je
biološki sposobno da preživi:
Jedan od argumenata je da, pošto homoseksualno
ponašanje ne bi vodilo razmnožavanju, ono nije biološki adekvatno ili prirodno,
već je rezultat nekih drugih društvenih uticaja.
Ovo bi moglo da bude tačno kada bi značilo
da gej osobe ne mogu da imaju potomstvo. Ali one to mogu i žele.
Osim toga, ne treba izgubiti iz vida da su seksualni
odnosi kod ljudi još davno prestali da budu samo instrument za produženje
vrste. Nijednom ili samo par puta tokom
života seksualni odnosi imaju isključivi cilj da se stvori potomstvo. A
ljudi imaju seksualne odnose mnogo češće od toga, pa ih niko ne
osuđuje. I niko im ne postavlja pitanje da li je prirodno da tako
često imaju sex iako nemaju nameru da prave potomstvo.
Ono što je
konstantno tokom istorije:
Po nekim istazivanjima, broj homoseksualnih osoba je
konstantan (oko 10%) u svim društvenim uređenjima tokom istorije, samo što
se u određenim periodima to više krilo jer je bilo kažnjivo (spaljivanjem
na lomači, kamenovanjem, užarenim kopljma, okivanjem lancima, tamnicama i
zatvorima, ili pak "lečeno":
elektoršokovima, lobotomijom.)
A to znači da nije stvar trenutne mode ili hira
ili načina vaspitanja- jer su se oni menjali kroz istoriju.
Da li je homoseksualnost bolest?
Tokom istorije odnos
prema istopolnom izboru partnera se menjao.
Nekada davno
izbor partnera/ke istog pola bio je isto tako uobičajen kao i izbog
partnera/ke suprotnog pola. Tokom srednjeg veka je, u zapadnoj civilaziciji,
smatran grešnim (pa su gej osobe spaljivane na lomačama). Dakle, pitanje
istopolnog izbora partnera/ke je bilo u domenu crkve. Kasnije je ono
prebačeno u okvir medicine, pa se homoseksualnost (1869. lekar K.M.Benkert
skovao taj termin) dugo smatrala bolešću. A onda je, na osnovu odluke koja
je doneta 1974., uklonjena iz Američke klasifikacije mentalnih
poremećaja (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders- DSM) . Svetska
zdravstvena organizacija (The World Health Organization- WHO) je
homoseksualnost uklonila sa liste bolesti nešto kasnije, 1991. godine.
Danas se homoseksualnost ne smatra poremećajem ili
bolešću, već uobičajenim ponašanjem.
Kao što
neko voli crvenu, a neko žutu boju, tako isto neko bira partnera suprotnog, a
neko partnera istog pola.
Zašto je došlo do toga?
Ono što
je korisno znati jeste da to nije jedina koja je izbačena iz
Klasifikacije psihijatrijskih poremećaja ili prema kojoj se promenio
odnos. Vremenom je postalo jasno da mnoge psihijatrijske kategorije nisu tako
naučno neutralne kako se to ranije mislilo. Za mnoga stanja koja su
smatrana psihijatrijskim bolestima ili poremećajima se pokazalo da su tako
bila označena zbog društvenih shvatanja tog perioda. Na primer, u jednoj
od prvih klasifikacija mentalnih poremećaja (Statistical Manual for the
Use of Institutions for the Insane- U.S. Census) se nalazio poremećaj >drapetomanija< -patološka potreba robova
da beže od svojih gospodara. Danas niko ne bi rekao da je poremećen rob
koji beži od gospodara tražeći slobodu. Ali nekada to nije smatrano
normalnim. I mnogi drugi poremećaji i bolesti su izbacivani, a neki drugi
su uključivani u Klasifikaciju.
Na
primer, PTSP (Posttraumatski stresni poremećaj), ozbiljan poremećaj
koji nastaje usled izloženosti ratnim
ili drugim traumatičnim iskustvima, dugo nije mogao da bude priznat i
adekvatno lečen, zbog političkih interesa. Naime, države nisu želele
da priznaju da su poremećaji kod boraca posledica rata, više im je
odgovaralo da se misli da su ti ljudi i pre bili poremećeni i da rat sa
tim nema veze. PTSP je bio uključen u Klasfikaciju (DSM IV) i omogućeno je adekvatno lečenje
tek nakon brojnih protesta ratnih veterana i pritisaka grupa bivših boraca.
Ponekad
se može čuti mišljenje da je homoseksualnost kao psihijatrijska kategorija
izbačena iz Klasifikacije psihijatrijskih poremećaja zbog pritisaka
nekog famoznog, tajnog gej lobija.
Tačno
je da su se grupe koje se bore za ljudska prava (koja čine kako gej, tako
i heteroseksualne osobe) zalagale da se homoseksualnost izbaci iz
Klasifikacije. To nisu bili neki tajni pritisci. To su bili otvoreni i javni
protesti, diskusije, pozivi na razgovore, naučne studije... I dijagnoza
homoseksualnosti nije jedina zbog koje su se ovi protesti organizovali, kao što
je gore pokazano. Grupe koje se bore za ljudska prava se često bave
ovakvim problemima. Ali ti protesti nisu bili jedini razlog i verovatno sami po
sebi ne bi bili dovoljan razlog da homoseksualnost prestane da se posmatra kao
poremećaj.
U to
vreme je mnogo istraživanja sprovedeno o gej osobama. Ona su pokazala da gej
osobe nemaju drugačije osobine ličnosti, stavove, vrednosti ili ponašanje od heteroskualnih osoba. gej osobe
ne pate češće nego heteroseksualne od psihijatrijskih ili drugih
bolesti. Dakle, u psihološkom (i psihijatrjskom) smislu, one su potpuno
normalne.
Tek tada je odlučeno
da se kategorija homoseksualnost izbaci kao vid poremećaja. Kao i za svaku
drugu kategoriju psihijatrijske bolesti koja je uvođena ili izbacivana,
članovi komisije (i to ne samo jedne, nego brojnih komisija) su glasali i
kao rezultat toga je nastala nova Klasifikacija: DSM-III (koja je imala i mnoge
druge razlike u odnosu na prethodnu).
Kasnije su izvršene još
dve revizije, nastale su DSM-III-R i DSM-
IV, koje su opet imala razlike u odnosu na prethodne. Neke stare kategorije su
vraćene, ali ne i homoseksualnost. Da su pritisci interesnih grupa zaista
bili jedini razlog što je homoseksualnost uklonjena sa spiska poremećaja,
vreme bi pokazalo grešku i ona bi bila vraćena. Pošto se to nije dogodilo,
može se zaključiti da je odluka koja je donešena 1974. bila ispravna.
Praksa psihologa, psihijatara i psihoterapeuta to i danas potvrđuje.
Da li homoseksualnost može da se izleči?
Pošto nije
bolest, onda ne treba ni da se leči .
Međutim, korisno je znati da je ranije, dok je još smatrana
poremećajem, bilo pokušaja lečenja. Ali oni nisu pokazali dobre
rezultate. Jedan od najpoznatijih i najviše upotrebljavanih metoda je bila
primena elektrošokova istovremeno da prikazom poželjnog nagog tela osobe istog
pola. Pored toga što je ovo bio izuzetno nehuman način lečenja koji
je osobi stvarao dodatne probleme, bio je i neefikasan. Bilo je slučajeva
gde bi se kod osoba izuzetno smanjio intenzitet seksualnog
nagona. Ali privlačnost nije
prenošena na osobe suprotnog pola i posle nekog vremena bi se vraćao i
početni intenzitet.
Ovi pokušaji su pokazali da homoseksualnost nije nešto što može da se
leči.
Danas više nema ni pokušaja, jer se ne smatra poremećajem, a ono što
je normalno ne treba lečiti, što je, takođe zaključak Svetske
zdravstvene organizacije.
Da biste lakše razumeli
koliko bi takvi pokušaji bili besmisleni, pokušajte da zamislite da neko
nastoji da Vas izleči od Vaše seksualne orijentacije i odvoji od
partnera/ke za koga ste vezani samo zato što njegov/njen pol .
Prilično teško, zar ne?
Da li bi trebalo da odem kod psihijatra?
Pošto homoseksualan izbor
partnera/ke nije bolest ili poremećaj, i pošto ne može i ne treba da se
leči, znači da psihijatar ne može da izleči Vaše dete.
Međutim, mnogi ljudi
teško prihvataju činjenicu da su oni, ili neko ko im je blizak, gej. I
ukoliko je to problem, ukoliko Vam je teško da se sa tim suočite i da sam
prolazite kroz proces prihvatanja, onda možete da razmislite o tome da
porazgovarate sa nekim psihoterapeutom (psihologom) o tome.
Od njega ne treba da
očekujuete da Vaše dete, ali mogao bi da Vam pomogne da
lakše prihvatite tu činjenicu i bolje se snađete u novonastaloj
situaciji.
Da li je to greška roditelja?
Homoseksualan izbor
partnera nije ničija greška. To je jedan varijabilitet ljudskog ponašanja.
Ali, moguće je da se pitate da li ste svojim ponašanjem i postupcima prema
detetu uslovili to da ono kasnije postane gej.
Homoseksualnost nije posledica pogrešnog vaspitanja.
Čest je slučaj da je samo jedno dete, iz porodice u kojoj ima
nekoliko dece, gej. A sva deca su bila isto vaspitavana i imala iste modele. U
stabilnim i srećnim porodicama ima isto toliko gej osoba kao i u
nestabilnim.
Mnogi roditelji koji saznaju da su njihov sin ili
ćerka gej potroše puno vremena preispitujući sebe, svoje postupke
prema detetu i pitajući se šta je trebalo drugačije da urade, šta su
mogli da promene... Takva preispitivanja su neproduktivna na dva načina.
Prvo, čak i da dođete do nekih
zaključaka nije sigurno da su Vaši postupci zaista bili uzrok
homoseksualnom izboru partnera Vašeg sina ili ćerke, pa sve ostaje
nagađanje.
Drugo, za to vreme Vaše dete i dalje ostaje
neprihvaćeno i usamljeno.
Umesto neproduktivnih preispitivanja vaspitnih
postupaka, Vi ste dobili šansu da vreme iskoristite produktivno, da razgovarate
i gradite jedan novi odnos sa svojim deteom. Odnos ljubavi, prihvatanja i
razumevanja. Odnos otvorenosti, dijaloga, uvažavanja, poštovanja
individualnosti i poštovanja različitosti.
Naravno, jedino Vi treba da odlučite kako
ćete utoršiti vreme koje ste dobili i kakav odnos želite sa svojim
detetom.
gej osobe ne mogu da budu srećne
Mnogi roditelji se plaše
da njihov sin ili ćerka neće moći da budu srećni zato što
su gej, da neće moći da imaju porodicu, da uživaju u stvarima u
kojima uživaju drugi ljudi.
Kao što je već rečeno, homoseksualnost nije
bolest. Ona nije ni povezana sa nekim drugim poremećajima. To znači
da su gej osobe potpuno iste kao i heteroseksualne, osim sto biraju partnera/ku
istog pola. To takođe znači da nema prepreka da gej osobe ostvare
svoje prirodne potencijale, da se zaljube i ostvare uspešne, srećne i
stabilne veze sa svojim partnerima/kama, da ostvare uspešne karijere. dakle,
biti gej ne znači da ne može da se vodi ispunjen i srećan život.
Postoje mnoge prepreke sreći, ali seksualna orijentacija nije jedna od
njih.
Međutim, tačno je da se gej osobe suočavaju sa dosta problema jer ih
društvo teže prihvata. Ali ni jedna osoba nije bez problema. Od problema se ne
može pobeći, ali se mogu shvatiti kao izazov. Možda Vam se upravo pružila
šansa da svom detetu pokažete kako da se bolje, uspešnije, sigurnije
suočava sa problemima na životnom putu i onda budete sigurni da će
umeti da se izbori za svoju sreću.
Prevazići će on/a to, to su neke mladalačke bubice...
Moguće je da će pored partnera/ki istog
pola, Vaš sin ili ćerka ostvarivati veze i sa partnerima suprotnog pola. Ali taj izbor treba da bude samo
njegov ili njen. Ne bi trebalo da osetite olakšanje ukoliko Vaš sin ili
ćerka ostvare vezu za partnerom suprotnog pola samo da bi Vama udovoljili.
Onda zaista neće biti srećni.
Umesto što sedite i čekate da stvari počnu
da se odvijaju onako kako Vi zamišljate da je idealno, mogli biste da
iskoristiti vreme da saznate nešto više o svom sinu/ćerki.
To je zbog televizije... trenutne mode... zato što studira u velikom gradu
Već je rečeno
da su neka istraživanja pokazala da je broj homoseksualnih osoba bio konstatan
tokom istorije. A to znači da nije stvar trenutne mode.
Tačno je da se danas
o tome mnogo više i slobodnije priča nego pre. Ne zato što je moderno,
nego zato što ljude više ne spaljaju na
lomačama, ne osuđuju na dugogodišnju robiju, ne zatvaraju u
psihijatrijske bolnice- zbog veza koje ostvaruju sa partnerima istog pola.
Pa opet, iako kazne nisu
više tako očigledne i rigorozne, gej osobe se svakodnevno suočavaju
sa društvenom osudom i neprihvatanjem. I zato o tome ne govore uvek i pred
svakim.
Zato je ponekad lakše o
tome govoriti u novoj sredini, velikom gradu, negde gde vas niko ne poznaje.
Ali možete biti sigurni
da Vaš sin ili ćerka nisu postali gej zbog društva, velikog grada
ili zato što su to videli na TV. Samo su lakše odlučili da Vam to kažu.
Homoseksualnost je nemoralna
Određivanje onoga
što je moralno se jako razlikovalo u različitim vremenima i društvima. I
danas postoje slučajevi u nekim društvima- da žena biva osuđena na
smrt zbog preljube ili vanbračnog deteta. U mnogim zemljama zapadnog sveta
je abortus protivzakonit, dok se u drugim tretira kao osnovno ljudsko pravo. U
mnogim zemljama sveta osobe bivaju kamenovane i osuđene na smrt zbog
homoseksualnih odnosa, dok u drugim mogu da se venčavaju sa svojim
istopolnim partnerima/kama i žive u
srećnim i stabilnim brakovima.
U kojoj zemlji biste se Vi
osećali prijatnije? Tamo gde uz put viđate kamenovanje i ubijanje
ljudi zbog vanbračnih seksualnih odnosa ili tamo gde vidite srećno
zaljubljene parove muškaraca (žena) na klupama?
Moral je dakle kategorija
čije se određenje menja i nikada neće biti konačno. Ali
čini se da je važno razmotriti jedan problem koji je u vezi sa moralom.
Često, zbog
nedovoljne obaveštenosti, ljudi izjednačavaju homosesksualni odnos sa
zlostavljanjem dece od strane odraslih osoba ili sa homoseksualnim silovanjem-
primoravanjem na seksualni odnos od strane osobe istog pola.
Zlostavljanje dece ili
silovanje (bez obzira da li se radi o nasilniku/ci istog ili suprotnog pola) je
moralno neprihvatljivo, za svaku osudu i zakonski je kažnjivo. Ovde se ne
govori o tome!
Ovde se govori o dobrovoljnom
partnerskom ili seksualnom odnosu osoba istog pola. Po mom mišljenju, ono što
je slobodna odluka koja ne ugrožava integritet drugih lica, kao što je veza
između osoba istog pola, nema razloga da bude proglašena nemoralnom.
Možda se Vaš stav
razlikuje od ovog, ali je jedno sigurno, a to je da je moral kategorija koja se
menja i usklađuje sa društvenim shvatanjima datog perioda. O moralu može
da se raspravlja i diskutuje, ali niko ne može da da konačan ili
tačan odgovor o tome šta je moralno, a šta nije.
Meni se čini da ono
što uključuje ljubav, slobodu, otvorenost, razumevanje i prihvatanje
svakako zaslužuje da bude označeno kao moralno
Da li je homoseksualnost zakonski sankcionisana u našoj zemlji?
Nije! U našoj zemlji je
1994. godine prestala da bude zakonski kažnjiva.
To znači da niko ne
može da ode u zatvor ili bude izveden pred sud samo zato što je ostvario
uzajamno dobrovoljnu vezu sa osobom istog pola.
Međutim, zakon ne
tretira jednako homoseksualne parove i heteroseksualne. Kod nas još uvek nisu
zakonski omogućena venčanja, nasledstva i druga prava osoba koje su
istopolnoj partnerskoj vezi.
Zakon, dakle, ne
sankcioniše (ali ignoriše) homoseksualne veze.
Još uvek je rano: nije sada vreme za to, ima mnogo važnijih problema kod
nas
Ne tako davno, kada žene
još uvek nisu imale pravo glasa, mnogi političari su se bunili da je rano
da se raspravlja o tome da one dobiju pravo glasa, jer država ima mnogo
važnijih problema. Ratovi, političke i socijalne krize nisu nestale i da
je ovaj argument uvažen, žene do danas ne bi dobile pravo glasa.
Ukoliko bi se o svakom
napretku ovako razmisljalo, civilizacijski napredak bi bio ozbiljno doveden u
pitanje. Iz trenutne perspektive, sve što se razlikuje od onoga na šta smo
navikli, nam se uvek čini kao previše daleko, teško ostvarljivo, nerealno.
Ali život znači neprestan napredak, napuštanje starog i dosezanje novog.
Čim postoji potreba, nije rano.
Inače bi uvek bilo
previše rano, pa niko ne bi dočekao promene.
Niko ne poriče da u
društvu postoje mnogi problemi (deca bez roditeljskog staranja, male plate,
samohrane majke, narkomanija adolescenata...). I niko ne kaže da je problem
seksualnog identiteta najvažniji.
Ono što kažemo, to je da
je problem seksualnog identiteta dovoljno važan da bi mu se posvetila
značajna pažnja, dovoljno važan da bi se o njemu razgovaralo i da ne bi
bio ignorisan.
Ukoliko bi se čekalo
da se reše svi problemi da bi se radilo na nekim drugim, pitanje je da li bi se
ikad to i dočekalo.
Mi smatramo da postoji
puno važnih problema na kojima treba raditi istovremeno.
Zbog toga postoje brojne nevladine i vladine organizacije i aktivisti i
aktivistkinje koji se bave različitim problemima.
Ja jednostavno ne mogu da se pomirim sa tim da su moj sin ili ćerka
gej
Mnogi roditelji to saznanje dožive kao šok. Mnogima je
teško da prihvate činjenicu da su njihov sin ili ćerka gej.
To je posledica toga što od malena učimo i
okruženi smo određenim vrednostima, stavovima, shvatanjima. O gej osobama
postoji mnogo negativnih stereotipa i predrasuda. Postoje vicevi koji ih
ismevaju, na filmovima ih prikazuju u negativnom kontekstu i time stvaraju
pogrešnu sliku o njima, suočeni smo sa brojnim pogrešnim ili iskrivljenim
informacijama o gej identitetu. Vrlo često su informacije nedovoljno dostupne,
o tome se ne priča.
gej identitet je nešto o čemu znamo vrlo malo, pa
onda prihvatamo slike koje nude mediji i društvo- a ta slika je uglavnom
negativna i netačna.
Potrebno je vreme da se naviknemo na stvari koje su
nam nove i nepoznate. Tokom čitavog života smo suočeni sa
različitim izazovima. Neke doživljavamo kao nerešive probleme, a neke kao
šanse za nov početak.
To što Vam je sin/ ćerka rekao da je gej može da bude upravo šansa da
sa njim/njom izgradite jedan bolji, snažniji, zreliji odnos. On/a sada više ne
mora da se skriva od Vas i time je pokazao želju da sa Vama želi iskreniji,
dublji, ozbiljniji odnos. To je šansa koju ne dobija svaki roditelj.
Ali naravno, Vi ste ta/j koji treba da odluči
kako želi da se ponaša dalje. Svakako treba sebi da date vremena da se
naviknete. Možete potražiti (sami ili zajedno sa sinom/ ćerkom)
informacije koje Vas zanimaju. Neke možete da pitate i nas.
gej osobe se
suočavaju sa mnogim teškoćama (negativnim stereotipima o sebi,
negativnim stavom društva prema njima, neprihvatanjem, ignorisanjem od strane
društvenih institucija, odsustvom informacija koje im trebaju, skrivanjem,
primorani su da žive u izolaciji, da ne govore istinu, da ne mogu otvoreno da
govore o svojim osećanjima, problemima, vezama, prijateljima.) I zbog toga
im je potrebna podška.
S druge strane, i Vi kao roditelj možete biti
suočeni sa istim problemima. Možda ćete odlučiti da o tome nikom
ne govorite, da sa prijateljima izbegavate tu temu, da strepite da li će
Vaš sin ili ćerka reći nešto pred komšijama, da li će ga neko
videti negde sa nekim.
Možda ćete biti suočeni sa teškoćama. I
mnogi drugi roditelji su prošli kroz to. Uglavnom sami.
A možda i nećete, možda ustnovite da Vaši
prijatelji to prihvataju, da je sin Vašeg prvog komšije takođe gej. I onda
ćete imati sa kim da pričate, da podelite svoje dileme i strahove.
Važno je da znate- Vaš sin ili ćerka nisu
izabrali da budu gej, pa to ne mogu ni da promene svojom slobodnom odlukom. To
bi bilo besmisleno tražiti od njih. I to ne bi trebalo da pokušate. Pitanje je
samo da li će biti otvoreni i iskreni pred Vama ili će nastaviti da
se kriju i vode dvostruki život.
Šta sad.?
Samo Vi sami možete da odlučite šta želite da
radite dalje. I bilo bi dobro da kroz to ne prolazite sami. Možete na primer
otvoreno reći sinu/ćerki da Vam je potrebno vreme da se naviknete.
Možete potražiti informacije koje Vas
zanimaju. Mogli biste potražiti druge ljude koje muče iste dileme. Možda
na Internetu postoje informacije koje tražite ili chat room za roditelje. Možda
sin/ ćerka može da Vas upozna sa roditeljima nekog od svojih gej
prijatelja. Možda su Vaši poznanici
imali slične dileme ili su možda spremni da o tome razgovaraju sa Vama.
Sigurna sam da ako dobro razmislite da ćete
pronaći neko još kreativnije rešenje, jer vi najbolje poznajete sebe i svoje
potrebe, strahove, dileme.
U životu smo, mnogo češće nego što bismo to
želeli, suočeni sa problemima koji remete naše planove. Često, na
kraju puta na koji smo krenuli, ne pronađemo idealnu sliku kojoj smo se
nadali. Ali to ne znači da je svaki put vredan odustajanja, jer često
usput pronadjemo nešto još vrednije.
Volela bih da Vas podsetim- ma koliko da je Vama teško
u ovoj novoj situaciji, Vašem sinu/ ćerki je bar isto toliko teško. On/a
se plaši neprihvatanja, odbacivanja, osude i to ne od strane bilo koga,
već njegovih/njenih roditelja. Bez obzira na Vaš stav, to bi trebalo da
poštujete i ne zaboravite koliko ste važni u životu Vašeg deteta.
Predlažem Vam da dilemu u kojoj se nalazite shvatite kao
izazov i otkrijete šta je sve ono vredno što ste ovom situacijom dobili.
Sigurna sam da ćete uspeti.
"Vaša deca
nisu Vaša deca.
Oni su sinovi
i kćeri života koji žudi za sobom.
Ona su došla
od Vas ali ne zbog Vas.
I mada su sa
Vama, ona Vam ne pripadaju.
Vi im možete
dati Vašu ljubav ali ne i Vaše misli,
jer ona imaju
svoje vlastite
možete
udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše,
jer njihove
duše prebivaju u domu sutrašnjice,
koji vi ne
možete posetiti čak ni u snovima.
Možete se
truditi da budete kao oni,
ali ne
tražite da ona budu slična Vama,
jer život ne
ide unazad,
niti zastaje
za jučerašnjicom. "
H. Džubran
[2] Homofobija- predrasuda, izrazito negativan stav prema gej osobama koji se manifestuje u osuđivanju, mržnji
ili agresiji prema njima.
|