Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (8)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe - zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) - i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju" britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

Odstupanje od adekvatnih rodnih uloga u srpskom kontekstu tumačilo se kroz prizmu borbe za zemlju i odanost Srbiji. Britanke su u ovom slučaju u Srbiju dolazile u svojstvu pripadnica velike sile i savezničkog korpusa, opremljene (pre svega medicinskim) veštinama od najvećeg značaja za lokalno stanovništvo, i raspoložene za interakciju na istoj ravni sa oficirskom i lekarskom elitom. Različiti statusi Flore Sands i Milunke Savić oslikavaju koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom, i proklamovanim nacionalnim ciljevima. Ratne okolnosti su očigledno dozvoljavale nekim ženama da dobiju više statuse, i to se definisalo ne samo kroz etnicitet i klasu, nego i kroz relaciju prema drugim ženama. F. Sands jeste bila prihvaćena kao deo muškog društva, ali kako Vilrajt primećuje, to je bilo moguće „postići samo kroz poricanje bilo kakve povezanosti sa drugim ženama." (Wheelwright 2000, 95) Primer za to Vilrajt vidi u situaciji kada se jednom prilikom Sands pridružila svojim ratnim drugovima u poseti jednom bordelu u Bizerti: „U jednom 'lokalu' mlada žena je prišla Sands i sela joj u krilo, te grleći je, rekla: ‘ne izgleda toliko glupo, ali je jako stidljiv.' Sands je nije prekidala neko vreme, ali se odala kad ju je žena pokušala poljubiti". (Wheelwright 2000, 95-96)

Vilrajt primećuje da Flora Sands u svom dnevniku ne iskazuje nikakvu empatiju prema ženama „koje su služile vojsku na drugačiji način", jer bi joj kredibilitet bio narušen. Ali isto tako ni u pismima Vere Holm odnos prema balkanskim ženama gotovo da ne postoji, i pominju se u svojstvu peračica veša ili u svojstvu članica porodice srpskih oficira. Ovo pitanje svakako zahteva dublju analizu, jer govori o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Naklonost prema Srbiji jeste jedan od razloga zbog kog su one i posle rata ostale u kontaktu sa regionom, skupljale novac za posleratnu pomoć i angažovale se na razne druge načine. Ipak, razlozi tolikog zanosa su verovatno daleko kompleksniji od puke zaljubljenosti u srpski narod. Taj, kako lepo formuliše Džil Lidington (Jill Lidington), „neverovatni savez između britanskih feministkinja i srpskih vojnika" ima svoje razloge i u posebnom statusu koji su ove žene dobijale na Balkanu. Njihovo poreklo i društveni status uzrokovali su da ono što je u srpskoj sredini smatrano očekivanim mestom za žene, za njih jednostavno nije važilo.

Njihov etnicitet i klasa bili su od konstitutivnog značaja za široko prihvatanje ovih žena, a ratni uslovi su to dodatno osnažili. Inglis, Holm, Sands, Haverfild, Ker, Grinles, Onslou i druge nisu bile jedine žene koje su dolazile iz inostranstva i putovale po Balkanu; britanske putnice počinju da dolaze na Balkan još šezdesetih godina 19. veka. Vesna Goldsvorti iznosi podatak da se njihov broj utrostručio u prvim decenijama 20. veka. „U svoj svojoj očiglednoj zaostalosti i siromaštvu, balkanski svet ponudio je britanskim ženama mogućnost stvarne jednakosti sa muškarcima. Britanske žene uživale su neku vrstu „počasnog muškog statusa" na Balkanu. Mnoge od njih malo su se zanimale za balkanske žene, osim na temeljno patronizirajuć način." (Goldsworthy 1998, 200). Pripadnost kolonijalnoj imperijalnoj sili i savezništvo dokazano na terenu uticali su na klasni savez sklopljen sa vojnom elitom, što je omogućilo redefinisanje njihovih sopstvenih rodnih uloga. Novostečeni društveni status imponovao je ovim ženama, i čini se da ga one dalje nisu propitivale. Propuštene kroz različite sisteme pregovaranja u onovremeni srpski patrijarhalni poredak, s jedne strane su ravnopravno džentlmenski mogle da diskutuju o političkim aktuelnostima sa pripadnicima elite, i uživaju divljenje i zahvalnost običnog naroda. Istovremeno, počasni muški status kao da je u potpunosti isključivao interakciju i interesovanje za uspostavljanje relacija sa lokalnim ženama.

Uzevši u obzir i zapažanje Flore Sands o tretmanu Milunke Savić u srpskoj vojsci, koji baca drugo svetlo na zvanične počasti i ratna odlikovanja koja su joj dodeljena, dočarava nam koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta. Slikovita je rečenica koja je navodno kružila o Elsi Inglis: „U Britaniji su je načinili doktorkom, a mi bismo je proglasili svecem". Britankama na Balkanu bilo je dozvoljeno mnogo toga što samim srpskim ženama nije bilo, niti je bilo njima samima u Britaniji. Silna ljubav za Srbiju, požrtvovanost, skupljen novac i bombastične izjave poput Evelininog samrtničkog vapaja „šta će biti sa srpskom decom?" svoje korene mora imati i u ovoj kompleksnoj igri.

Neugodni povratak na staro

Vera Holm i Flora Sands pružaju nam dva različita primera za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novom kontekstu i podneblju. Prema dostupnoj dokumentaciji i do sada navedenom, obe žene naišle su na svesrdno prihvatanje okoline. Dok Verina pisma i dodatna svedočanstva govore i o zabavljačkim veštinama koje su uključivale i oblačenje u odeću suprotnog pola (drag kings) kao ispoljavanje identiteta, uniforma Flore Sands nosila je veliku simboličku težinu, sličnu onoj koju ima muška odeća za virdžine u delovima Albanije, Kosova i Crne Gore. Za virdžine, muška odeća funkcioniše kao svojevrsna uniforma, koja potvrđuje njihov društveni status muškarca, sa svim privilegijama koje to nosi u patrijarhalnom društvu kakvo je bila Srbija tog vremena (Young 2000). Ispostavilo se da je ta uniforma bila ključna za status Flore Sands; i u njenom dnevniku takođe su zabeležene frustracije koje su usledile po skidanju zvanične muške odore - dojučerašnji ratni drugovi i prijatelji iz Srbije su gotovo sa užasom zazirali od nje. Flora bez uniforme više nije bila «ratni drug i brat», nego ponovo - obična žena. (Sandes 1927)

Otpor do kog je došlo posle rata kada je reč o statusu mnogih žena, Flora Sands je možda iskusila na najteži način, i njoj povratak u običan život sigurno nije prijao: „Uopšte se ne snalazim u ovom savršenom životu ugledne ličnosti i uskoro ću povući neki očajnički potez." Isto tako, dobar deo pripadnica SWH-a, posebno onih koje nisu pripadale višoj i višoj srednjoj klasi po povratku u Britaniju se našao u nemogućnosti da se adaptira na posleratno društvo, koje je ponovo zahtevalo povratak žena na propisana im mesta (Liddington, 2000). Bilo kako bilo, promene koje je rat doneo društvu dale su tadašnjim lezbejkama mogućnost da prošire svoja polja delovanja i razvijaju posleratne mreže i kulturu. Deo te kulture, kroz veze ovih žena, stigao je i u Jugoslaviju, a kako se dalje razvijao i funkcionisao u novostvorenoj velikoj državi, na istraživačima je da dalje istražuju.