Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (7)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe - zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) - i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju" britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

Safijska modernost ovog kružoka ogledala se i u drugim označiteljima novonastalih identiteta. U većini pisama koje je Vera Holm razmenjivala sa svojim prijateljicama, one ih potpisuju i jedna drugu oslovljavaju „muškim" nadimcima. A. Onslo se tako potpisuje sa «Skipper», a popularnom Džeku pisale su i Curlington (Margaret Ker), Džejk (ilustratorka Jessie M. King Taylor), Džok, i Sausage (Kobasica). Osoba koja je svoja pisma Veri potpisivala sa „Kobasica", još jedna je važna ličnost britanske vojne ženske misije u Srbiji - jedina žena major u uniformi, Flora Sands. Dvadesetih godina, Sands piše Veri s idejom da bi njih dve i Margaret Ker mogle zajedno posetiti Maroko kao zasebna bolnička jedinica sa Morris Oxford kolima: „Mogla bih kontingentu staviti na raspolaganje svoj motorni čamac koji je još uvek u Gružu da bismo bile mobilne kako u vazduhu tako i na vodi. Mogle bismo isterati čak i krticu iz zemlje (ne želim reći da bi bilo šta brže od četveronošca pobeglo). Ti možeš preuzeti komandu na moru, Karli (Curly) oklopljeno vozilo, a ja ću voditi jurišne jedinice. Moram se sada posušiti i ostaviti te da razmisliš o ovoj ideji...".

Flora Sands je došla je u Srbiju u trideset osmoj godini života, „kao ekscentrična usedelica koja je živela sa svojim penzionisanim ocem, radeći kao sekretarica preko nedelje i provodeći svoje vikende istražujući englesku provinciju u francuskim trkačkim kolima." (Wheelwright 2000, 92)

U njenom dnevniku nailazimo na zanimljiv zapis:

„Dok sam bila dete nadala sam se svaku noć da ću se ujutro probuditi i shvatiti da sam se pretvorila u dečaka... Mnogo godina kasnije, nakon što sam već odavno shvatila da ako već imate tu nesreću da ste rođeni kao žena bolje je pokušati iskoristiti ono što imate nego pokušavati da budete loša imitacija muškarca, iznenada sam se našla sam u srpskoj vojsci gde sam sedam godina praktično živela muškim životom." (Sandes 1927, 9)

Flora Sands, baš kao i Vera Holm, uživa veliko poštovanje. Vilrajt (Wheelwright) primećuje da to poštovanje proizilazi iz njenog statusa predstavnice saveznika u vojsci, i stoga je važna za moral trupa jer, ona „može da puca i da jaše i Engleskinja je":

„Rodne razlike bile su zanemarene zbog važnijih pitanja o društvenim pozicijama i politici rata. Komentari Flore Sands o srpskoj ženi vojniku u drugom bataljonu, Milunki, naglašavali su koliko je važno bilo biti Englez. Sedamnaestogodišnja Milunka uživala je reputaciju izuzetno hrabre devojke koja je upucala čoveka u svom selu nakon što je uvredio njenu sestru. Međutim Sands tvrdi da se Milunka stalno susretala s problemima, te da samim tim ‘što je bila seljanka, baš kao i oni, muškarci se nisu ponašali prema njoj na isti način na koji su se ponašali prema meni'". (Wheelwright 2000, 94)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"