Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (5)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe - zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) - i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju" britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

U leto 1915, nije bilo puno vojnih akcija. Osoblje se pripremalo za ratne nalete, opuštalo u slobodno vreme i nadalo se pristizanju pomoći, kao i da se Bugarska neće umešati u rat. Kada je počela austrougarska ofanziva, uz dodatni napad Bugarske, SWH jedinice stacionirane u Kragujevcu susrele su se sa opcijom - povlačenje ili zarobljeništvo. Većina je krenula da se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, ali Inglis, E. Haverfild, V. Holm su ostale, procenivši da ne mogu da ostave iza sebe ranjene i bolesne. (Storr 2010) Iz tog perioda, Vera Holm je ostavila sledeće potresno svedočanstvo o bombardovanju i pljačkama koje su zadesile grad nakon povlačenja vojnih trupa:

6. novembra grad je bombardovan i posle bombardovanja su gospođa Haverfield i doktorka Ketrin Korbit otišle u grad da pomognu ranjenima. Sledeći dan su stigli Nemci i nama je naređeno da ostanemo u bolnici. Međutim, posle par dana su nam dozvolili da idemo u grad, te je gospođa Haverfield posećivala ranjene i svakodnevno im menjala zavoje. Bilo je dosta pljački nakon što se vojska povukla iz grada i pre nego [nedostaje tekst] su stigli u grad. Čak su i zalihe u magacinu Crvenog krsta Srbije bile pokradene. Gospođa Haverfild je jedno jutro sela pred vrata ovih radnji sa napunjenim revolverom, jer je to bio jedini način da se zaustave lopovi. Kada je morala da ode zatražila je od mene da je zamenim i tako smo se menjale u pokušaju da oteramo eventualne lopove dok nisu došle nadležne vlasti. Oni su nam zahvalili i preuzeli stražu.

Nakon repatrijacije, SWH nije mirovala, i već 1916. E. Inglis je poslala dve bolničke jedinice na front kod Dobrudže u Rumuniji. Istovremeno, u Engleskoj se intenzivno skupljao novac za srpske ranjenike i vojnike (Storr 2010). Dr Elsi Inglis je umrla 1917. godine, ali rad SWH nije stao njenom smrću. Nakon završetka rata, Evelina Haverfild je osnovala „Haverfild fond za srpsku decu [Haverfield Fund for Serbian Children]", koji je radio kao sirotište u Bajinoj Bašti. Njen posvećeni rad i prethodni rat ostavili su trag na njeno zdravlje, ubrzo se razbolela i umrla od upale pluća marta 1920. godine. Posle njene smrti, u Bajinoj Bašti pored Vere Holm kao administratorke Fonda, ostale su Margaret Grinles, blagajnica i ekonom Fonda, ranije angažovana u SWH-u u Ostrovu i Vranju, Berta Meri Armstrong (Bertha Mary Armstrong), na položaju „matrone" Doma u Bajinoj Bašti, Margot Gordon Smit (Margot Gordon Smith), Margaret Ker kao blagajnica i na kraju, „Gospođica Aleksanda Marija Onslou, koja je radila na odeljenju za transport Škotske ženske bolnice u Dobrinji od 1916. godine do 1917. godine, a nakon toga prešla na dužnost u Srbiju (Sarajevo) kao predsednica Haverfield fonda za srpsku decu - i koja je deci predavala gimnastiku i fizičko (sports)" Aleksandra Onslou je iza sebe ostavila pozamašnu kolekciju fotografija snimljenih u tom periodu, koje svedoče o bliskom odnosu Britanki sa lokalnim stanovništvom i svakodnevici pomenutog sirotišta.

Evelina je sahranjena je u porti crkve u Bajinoj Bašti, i po svemu sudeći Vera Holm je bila aktivno uključena u protokol sahrane. Posle Evelinine smrti, Vera se odselila iz njihove kuće u Devonu. Za potrebe ostavinske rasprave sastavila je spisak predmeta koji su joj pripadali, uključujući i zajednički krevet sa ugraviranim inicijalima VH & EH. U popisu stvari izrazila je i želju da joj pripadnu predmeti koje je svojevremeno poklonila Evelini, očigledno velike sentimentalne vrednosti.

„Nadam se da život i dalje ima mnogo toga da ti ponudi", pisala joj je rođaka Konstanca, izražavajući uverenje da će hrabrost i intelekt Veri doneti još puno sreće i prijatelja u životu. Tako je i bilo. Posle nekoliko godina, ona se sa Margaret Grinles i Margaret Ker vratila u Englesku, i njih tri su osnovale zajednički dom u Škotskoj, u Lohlornherdu. Po tvrdnjama Emili Hamer, Margaret Ker se odselila sredinom tridesetih, a Vera Holm i Margaret Grinles su ostale skupa sve do Margaretine smrti (Hamer 1996). Kružok bivših članica SWH-a godine koje su usledile provodio je u zajedničkim druženjima i jedrenjima Mediteranom, prateći neprekidno dešavanja u Kraljevini SHS i potom Jugoslaviji. I dalje povezane sa određenim organizacijama i pojedincima, tri žene su ponovo posetile Srbiju sredinom tridesetih, o čemu je izveštavala i štampa.

Stvorene veze su očigledno bile previše jake da bi se prekinule. Pokojna Evelina, stečeni prijatelji i uvažavanje bili su dovoljni razlozi za njihovo održavanje.

Piše: Olga Dimitrijević