Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (4)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe - zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) - i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju" britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

Uprkos epidemiji tifusa i teškim ratnim uslovima, u svakodnevici pripadnica SWH bilo je prostora i za slobodno vreme. Tako su britanske bolničarke preko dana radile, a u pauzama ipak nalazile vreme za zabavu. Pored poštovanja koje su ove žene dobile zbog svog rada, one su sklapale i prijateljstva. U svom dnevniku, Vera je ostavila zapis:

Druga farmerska jedinica je takođe bila smeštena sa nama, nas 20 je spavalo u dvorištu, cela stvar je bila užasno zanimljiva. Naveče, posle večere, jedan od austrijskih zatvorenika je došao i svirao violinu za nas. Svirao je divno, a onda je jedan od ruskih doktora počeo da peva, pa mu se pridružila i gospođica Barton. Sestra Lori i mi smo se pridružili refrenu što se Srbima dosta svidelo. Jedna Srpkinja je takođe pevala. Srpska muzika je neverovatno tužna - i vesela. Imaju dve vrste muzike, a pevaju slično Rusima (barem tenori imaju istu boju glasa - odlični su muzičari - stražar koji je sedeo na rasklapajućem sedištu kamiona je upravo prišao i pokušava me naučiti nešto srpskog, ali ne uspeva.

Zahvaljujući moćnom glasu i performerskom iskustvu, Veri nije bilo teško da se uključi u organizaciju i nastupe na povremenim muzičkim večerima i druženjima. „Prošle subote priredili smo jedan zabavni blok: Elizabet i Ser V. Roli, Kraljica Viktorija i dva dvoranina ‘Biću dobro' u pet činova, Crvenkapa, Džek Sprat i njegova supruga, Četiri godišnja doba i igra pogađanja. Došli su neki ljudi iz drugog logora i dosta srpskih oficira, onda smo plesali zajedno u našem haotičnom šatoru. Ja izvodim dosta recitala i pevam, ali nemam pratnju."

Vera od svojih drag navika nije ni ovde odustala, i nije se libila ni da ih javno manifestuje: „Imam kratku kosu koja je užasno valovita i kovrdžava, Iv kojoj se moja kosa sviđa, kaže da izgledam kao direktor opere. Takođe posedujem kompletnu srpsku mušku nošnju, užasno je živopisna. Neku noć sam je obukla i otišla da posetim neke Srbe koji su bili u potpunosti oduševljeni, te su mi pomogli da je namestim kako to čine pravoslavci." (7VJH/2/5/06) Na vrlo zanimljiv detalj nailazi i (Elisabet Crawford), koja piše kako je (Elsie Bowerman), preživela sa Titanika i članica WSPU-a koja je poznavala Veru Holm, zapisala podatak kako se septembra 1916. (godina je verovatno pogrešna) negde u Srbiji održao „maskenbal", „na kom je Vera Holm izgledala kao pravi automehaničar". (Crawford 1999, 289)