Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (3)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe - zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) - i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju" britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

Vera Holm i Evelina Haverfild poznavale su Alik Emblton (Alick Embleton) i Siliju Rej (Celia Wray) još od sufražetskih dana, i njih četiri su iza sebe ostavile jedan zajednički dokument iz 1910. godine, pisan rukom i vrlo neformalnim jezikom, o osnivanju tzv. Foosack League za koju istoričarka Emili Hemer pretpostavlja da je predstavljala neformalno lezbejsko udruženje (Hamer 1995). Upravo njima V. Holm šalje neka od najdetaljnijih sačuvanih pisama iz Srbije, u kojima su opisani prvi utisci, dogodovštine i slike iz svakodnevice ratom zahvaćene zemlje.

Pismo pisano iz Mladenovca, od 14. jula 1915. godine, naslovljeno na Alik Emblton, jedno je od prvih dužih izveštaja iz Srbije po dolasku, u kojem ona pominje zauzetost i količinu posla jedinice („između 100 i 200 pacijenata dnevno"), ali posvećuje mnogo više pažnje svakodnevnim situacijama i opisima dokolice. Gotovo eskapistički, Vera Holm pominje „najlepši piknik na koji smo otišle juče", i kako je „zauzeta stolarskim radom". Priželjkuje da im se Alik i Silija pridruže posle rata, i govori da ona i Evelina žele da putuju Srbijom u pokrivenim kolima sa konjima, s obzirom da su putevi skandalozni za automobile. Pismo daje i nagoveštaje intime: „Eve izgleda mnogo bolje i srećne smo što smo zajedno. (...) Eve i ja spavamo napolju, i prilično dobro sam nam namontirala nam mrežicu za komarce". Prisnost Vere i Eveline očigledna je iz svih pisama, i konstantno se koristi formulacija „mi". Crtice o Evelininim reakcijama i raspoloženju provlače se kroz sva pisma, ali je i vidljivo da je Vera Holm pažljivo birala reči zbog cenzure, što u jednom trenutku i sama naglašava: „Želela bih da ti kažem znatno više, ali s obzirom da cenzori čitaju pisma nije baš prikladno pričati o privatnim stvarima".

U prvim pismima ratne strahote se pojavljuju uzgredno, bilo da govori o odlasku na mesto bitke na kom su i dalje razbacane lobanje (najverovatnije Kolubarska bitka), bilo da pominje koleginice i sunarodnice preminule od tifusa, ili opisuje otkazivanja kola i pucanje guma na lošim putevima. Međutim, kako vreme odmiče i počinje austrougarska ofanziva, i to se menja. Poslednje pismo koje je Vera uputila Alik pre padanja u ratno zarobljeništvo, od 17. oktobra 1915, daje vrlo plastičan opis stravičnih rana, neprekidnih operacija i blizine ratnih zbivanja. Srpska komanda je tih dana donela odluku o povlačenju, što nije baš godilo SWH-u: „Te nedelje mislile smo da će nam narediti da moramo da se sklonimo odavde, i mnogo nam je lakše da znamo da to možda nećemo morati, s obzirom da je proliveno toliko znoja da bi se uredile stvari".

Većina SWH osoblja je krenula u povlačenje sa srpskom vojskom, međutim jedna grupa u kojoj su bile i Elsi Inglis, Eve i Vera, odlučila je da ostane (Liddington 2011). Kada je austrougarska vojska došla, prvo su dozvolili pripadnicama SWH-a da ostanu i nastave da vode bolnice, čak uz jedan stepen slobode kretanja (Krippner 2000, 80) ali situacija se ubrzo promenila i Vera i Evelina su sa svojim koleginicama prešle u status ratnih zarobljenica. Nakon tri meseca poslate su nazad za Englesku preko Austrije, na dugačko putovanje kući.

NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"