Britanske lezbejke u Srbiji i Prvi svetski rat (1)

Ovo istraživanje polazi od arhivske građe – zaostavštine Vere Holm (Vera Holme) – i rekonstruiše jednu moguću „lezbejsku istoriju“ britanskih žena koje su s Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Jugoslaviju. Britanskim ženama Veliki rat je otvorio neke prilike za redefinisanje rodnog i društvenog položaja koji su do tada žene zauzimale. Istraživanje pokazuje koliko je sam Balkan bio plodno tlo za takav razvoj. Beleške Vere Holm na kojima je baziran ovaj tekst otkrivaju stepen njihove integrisanosti u visoko društvo ratne Srbije, i daju primer za transponovanje i održanje nekonvencionalnih životnih stilova u novi kontekst i podneblje. Analiza arhivske građe svedoči o kompleksnoj međuigri promenljivosti i modifikovanju rodnih i klasnih statusa, ali govori i o karakteru veze koju su britanske žene uspostavile sa Srbijom. Na kraju, istraživanje govori o tome koliko rodne uloge mogu postati nestabilan koncept kada se dovedu u vezu sa socijalnim i klasnim statusom i proklamovanim nacionalnim ciljevima, te koliko je kompleksno preklapanje društvenog statusa, klase i etniciteta.

Priča koja je pred nama svakako će osvetliti jedan do sada, barem u Srbiji, nepoznat ili prećutan aspekt istorije Velikog rata; međutim, ona se ne iscrpljuje samo u svom doprinosu istoriji (homo)seksualnosti, ili bolje rečeno, lezbejskih života na ovim prostorima. Pored biografskih detalja glavnih akterki – britanskih žena koje su sa Prvim svetskim ratom došle u Srbiju, nakon toga održale međusobna prijateljstva, i kroz stečena poznanstva ostale vezane za Kraljevinu SHS /Jugoslaviju – pogled na njihovu ulogu u ratnoj drami i status koji su stekle u Srbiji govori nam o promenljivosti rodnih i klasnih statusa i njihovom konstituisanju, kao i o kompleksnim odnosima između centra i periferije koji su se uspostavljali tom prilikom.

Moramo poći od malog traga – zaostavštine dokumenata, fotografija i privatnih prepiski i zabeleški Vere Holm koja se čuva u arhivu Ženske biblioteke (The Women’s Library), u Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (London School of Economics). Na ovu građu nadovezuju se različita saznanja do kojih su došli istraživači i istraživačice sufražetskog pokreta, učešća britanskih žena u Prvom svetskom ratu, posleratnog humanitarnog rada, pa i istorije umetnosti.

Danas, o lezbejskom životu u Srbiji do početka Prvog svetskog rata znamo veoma malo. Osim otvoreno homoerotskih pesama Jelene Dimitrijević („Obmana“, objavljena u časopisu Bosanska vila 1910), drugi dokumenti su većinom skriveni i nedetektovani. Međutim, isti period u Britaniji je već uveliko istražen, a o poratnom periodu da ne govorimo. Studije Emili Hamer (Emily Hamer), Rebeke Dženings (Rebecca Jannings), Laure Doan i drugih već su ispričale, analizirale i pokazale diverzitet lezbejskih života i manifestacija ne-normativnih identiteta žena, zbog dostupnosti podataka mahom više srednje i više klase. Iz tog društvenog kruga prevashodno dolaze i junakinje ove priče, pre svih Vera Holm i Evelina Haverfild (Evelina Haverfield), ali i dr Elsi Inglis (Elsie Inglis), Margaret Ker, Margaret Grinles (Margaret Greenless), Flora Sands (Flora Sands) i Aleksandra Onslou (Alexandra Onslow). Njihovo prisustvo na Balkanu za vreme i nakon završetka rata, nedvosmisleno je povezalo ove naizgled odvojene ženske istorije: britansku i balkansku.

Ratni angažman i žensko pitanje

Odakle uopšte britanske feministkinje u vojnoj misiji u Srbiji? Ženska istorija predratne Britanije obeležena je borbom za pravo glasa, koja se često odvijala na vrlo radikalne načine: napadi na poslanike, sukobi sa policijom i spaljivanje zgrada bila su česta sredstva borbe delova sufražetskog pokreta, predvođenog Ženskom socijalnom i političkom unijom [Womens Social and Political Union (WSPU)] (Crawford 1999). Jedan od glavnih argumenata njihovih protivnika bio je to da žene nisu učestvovale u ratovima i da stoga ne bi trebalo da imaju pravo da glasaju. Deo sufražetskog pokreta, koji su kao liderke WSPU-a predvodile Emelin i Kristabel Penkherst (Emmeline and Christabel Pankhurst), u Velikom ratu je video priliku da izbije i poslednji argument svojim protivnicima; i uskoro su radikalna sredstva borbe zamenjena pozivom za aktivno angažovanje žena u ratu, a ratni angažman se povezao sa feminizmom (Purvis 2007).

Emelin Penkherst pozvala je članice WSPU-a da se aktivno uključe u rat. Na ovaj poziv nisu odgovorile i sa njim se nisu slagale sve članice (između ostalih i članice Penkherst familije, npr. Silvija Penkherst), i sukob na liniji: učešće u ratu ili pacifizam, ozbiljno je poremetio WSPU, i podelio ženski pokret.

Međutim, dosta žena koje nisu odobravale nasilne metode koje je WSPU primenjivala poslednjih godina, videle su svoju priliku i želju da se angažuju. Ratni angažman nije bio samo pitanje borbe za pravo glasa. Prema brojnim svedočanstvima, sam rat otvorio je ženama neke prilike kojih ranije nije bilo: „Istoričari roda su opširno zabeležili da se početkom jeseni 1914. godine znatan broj žena postepeno zapošljavao na poslovima koji su redefinisali ograničenja klase i roda. Neke od njih popunjavale su mesta koja su ostala prazna jer su muškarci bili pozvani da služe vojnu službu u Velikom ratu“. (Doan 2013, 106)

Ove težnje nisu prolazile bez otpora establišmenta, i britanske ratne vlasti nisu blagonaklono gledale na aktivni angažman žena u ratu. Od neprocenjivog značaja za ovu priču je doktorka Elsi Inglis. Željna da se uključi u rat: „Dr Inglis je, s obzirom na svoju doktorsku karijeru i ulogu sufražetkinje, smislila dvostruko efikasan plan – da uz pomoć dobrovoljnih priloga osnuje medicinsku jedinicu koja će zapošljavati samo žene i da je takvu, u potpunosti opremljenu, stavi na raspolaganje britanskim snagama.“ (Krippner 2000, 73)3 Dr Inglis je ponudila svoje usluge oficiru Royal Army Medical Corps. Iako je oficir sasekao njen pokušaj apokrifnom rečenicom „Moja dobra gospođo, idi kući i sedite mirno“ (Lidington 2011, 395), dr Inglis nije odustala, i predstavila je ideju kompletno opremljene ženske bolničarske jedinice francuskim, belgijskim i srpskim vlastima, koje su je oberučke dočekale. Tako su nastale „Scottish Womens Hospitals for Foreign Service“ (SWH), koje su uskoro stupile u kontakt sa „Serbian Relief Fund“ osnovanim pri Poslanstvu Kraljevine Srbije u Londonu, i stavile se u njegovu službu, međusobno se pomažući. (Storr 2010, 196) Prema zapisima Elsi Inglis, prve SWH jedinice stigle su na teritoriju Srbije već decembra 1914. (Inglis 2000, 264), a maja 1915, dr Inglis je dovela Evelinu Haverfild na poziciju administratorke SWH jedinice.

Evelina Haverfild je sa svoje strane isto pokušavala da aktivno doprinese ratnim ciljevima. (Cook 2006)4 Kao rezultat njenih nastojanja, 17. novembra 1914. objavljeno je formiranje «Ženske rezervne dobrovoljačke jedinice» [(Womens Volunteer Reserve (WVR)] (7VJH/2/2/03), kao ogranka „Women’s Emergency Corps“, a Evelina Haverfield je proglašena za počasnu pukovnicu. U novinama se kao ciljevi WVR-a opisuju „organizacija, obuka i uvežbavanje odgovarajućih žena u cilju formiranja disciplinovanih jedinica širom zemlje, koje će (...) biti spremne da asistiraju vlastima prilikom transporta, prenošenja depeša, i na bilo koji drugi način“ (7VJH/2/2/03).

Vrlo brzo, Evelina Haverfild je sa dr Inglis otputovala u Srbiju, a za njom je došla i njena dugogodišnja ljubavnica i partnerka, Vera Holm. U Srbiji je, radeći sa E. Haverfild, dr Inglis, i drugima, služila u transportnoj jedinici i bila zadužena za konje i motorizovana vozila. Evelina Haverfild i Vera Holm posedovale su značajne veštine preko potrebne na terenu: „Holm je bila iskusna vozačica a Haverfield vična jahanju – upravo to ih je to učinilo vrednim regrutima. One su doprinele šarolikosti SWH-a na Balkanu. (…) Haverfild je oko sebe okupila mali lezbejski kružok (...) čija su se intimna prijateljstva posebno učvrstila za vreme boravka u Dobruđi gde su radile kao neustrašive SWH vozačice”. (Liddington 2011, 409)

One nisu bile jedine. Mreža prijateljica koja je učestvovala u sufražetskim aktivističkim akcijama godinama pre rata, preko bolničkih jedinica preko potrebnih na frontu dolazi u Srbiju ne bi li uzela učešće u ratu. Mnoge od njih ostavile su svoje dnevničke zapise i privatne prepiske (Alcock and Young 2000, Smith 2000), koja nam pružaju važan materijal, ne samo kada su u pitanju detalji o situaciji na ratnom terenu, razmerama zvaničnih i nezvaničnih ratnih užasa, nego takođe daju uvid i u onu sakrivenu stranu, stranu dokolice, i organizovani kulturno društveni život, koji se odvijao čak i u tim vremenima i uslovima.

Piše: Olga Dimitrijević