Bračna politika i seksualne prakse u Srbiji XIX veka (2)

U Kneževini/Kraljevini Srbiji tokom 19. veka bračna politika se našla u rukama crkve i države. Za razliku od zapadnoevropskih zemalja u kojima je bračna jurisdikcija prešla u velikoj meri s crkve na državu, u Srbiji bračno pravo nije bilo sekularizovano.

Deo politike upravljanja nove građanske klase koja je imala ambicija da, između ostalog, određuje šta je „normalno“, istinito i razumno u domenu odnosa između muškarca i žene odnosila se i na ustanovu braka. Preuzimajući evropske modele nastale na temelju prosvetiteljskog diskursa o polovima prema kome se „zna“ šta je muškarac a šta žena (Šmale 2011, 188), autoriteti u Srbiji, dakle ljudi sa važnim društvenim angažmanom, su najpre nastojali da preuzetim modelima dodaju karakterne nacionalne specifičnosti (Матић 1868, 3; Василјевић 1884, 84-85) a potom da do pojedinosti razrade rodne uloge žena i muškaraca u braku, porodici, društvu, državi i naciji (Бакић 1910, 148). U širenju ovih „znanja“ posebnu ulogu imali su vaspitanje, školstvo i popularna medicina a radovi u ovim oblastima bili su namenjeni građanskoj publici. Njihov uticaj u Srbiji svakako ne treba precenjivati sve do kraja prve decenije 20. veka. Putem definisanja ciljeva nove pedagogije u pogledu poželjnog duhovnog i telesnog odgoja budućih generacija, kao i higijene - discipline u sklopu medicinskih nauka - telo i seksualnost su postali dao javnog diskursa u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Bilo je jasno da se pod seksualnošću načelno podrazumeva bračna seksualnost. Ona se nalazila u središtu pedagoškog, medicinskog i privatnog diskursa o braku i spadala je u oblast higijene braka. U epicentru interesovanja se nalazila muška seksualnost kojoj je pridavan veći značaj nego ženskoj - prikazivanoj kao pasivnoj i zavisnoj od muškarca. Razvijajući tezu o hegemonom modelu muškosti nastalom u 19. veku, Volfgang Šmale između ostalog navodi da „hegemoni koncept muškosti nije principijelno priznavao alternativne muškosti, nego samo antitipove, kojima je osporavan karakter muškosti, odnosno koji su bili predstavljeni kao ugrožavanje te muškosti“ (Šmale 2011, 221, 226).

Prema dečijoj seksualnosti ove discipline su se odnosile represivno i koristile su različite taktike, nastojeći da kontrolišu ovu oblast putem „znanja“ a najčešće zastrašivanjem. Brojni su prilozi seksualnoj pedagogiji namenjenoj omladini u kojima se ističu opasnosti koje vrebaju od masturbacije i polnih bolesti (Јовановић 1890; Поповић 1909; Илић 1910). Polazeći od teze da je seme „najskupocenije gradivo čovečijeg tela“ (Илић 1910, 21), stručna literatura je najviše pažnje poklanjala muškoj onaniji kao najvećem zlu, dok se ženska masturbacija šturo pominje u okviru kratkih obaveštenja o menstrualnom ciklusu (isto, 27). Obuzdavanje polnog nagona proglašavano je za vrhunac muževnosti jer „rani polni snošaj je najveće zlo za razvijanje tela, za zdravlje, za potomstvo i zato ne vrši polni snošaj dok ne stupiš u brak“ (Поповић 1909, 201). Ceo niz strategija i mehanizama kojima rukovode škola i lekari bio je stavljen u funkciju predstava o snazi nove muškosti i prirodi ženske moralnosti. Muški naraštaji bili su viđeni kao „pitomci države“ (Матић 1868, 45) i od njih se očekivalo da tokom vaspitno-obrazovnog procesa disciplinuju svoj duh i izvežbaju telo. Međutim, nadzor nad muškom seksualnošću bio je u toj meri važan i u svakodnevnom životu da su u njega bili uključeni porodica, srodnici i prijatelji. Primera u izvornoj građi ima mnogo i svi oni ukazuju da je najčešće korišćena kombinacija verbalnog ubeđivanja i praktičnih mera kao što su kupanje hladnom vodom, pojačana fizička aktivnost itd.

Ako se navedena literatura preciznije analizira i uporedi sa istorijskom građom najrazličitijeg porekla koja sadrži primere bračnih seksualnih praksi, jasno je da su postojale čitave oblasti odstupanja od željenog modela (predbračni seks, preljube, prostitucija). Osim preljube za koju je formalno bila nadležna kaznena politika, pri čemu je za žene koje su učinile preljubu bila određena veća kazna, o bračnoj seksualnosti se ne zna puno, izvori o njoj uglavnom ćute a, uz opasnost da budemo optuženi za anahronizam, nema mnogo svedočanstava o neusaglašenosti u seksu kao razlogu za rastavu od „stola i postelje“. Dakle, preljuba je po crkvenim pravilima koje država podržava jedini praktičan razlog za razvod braka, dok homoseksualnost uopšte nije uzimana u obzir. Još je manje svedočanstava da je homoseksualnost jednog od supružnika razlog za razvod braka.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"