Borac za slobodu u životu, postaje moćni simbol u smrti

Jedna od prvih scena filma Milk je "kupljenje" u Njujorškoj podzemnoj stanici. 1970-a je i agent osiguranja u odelu i kravati je ugledao predivnog, pomalo neurednog mladog muškarca i započinje sa njim razgovor na stepenicama. Raspoloženje koje se oslikava, a završava se scenom ove dvojice muškaraca kako jedu rođendansku tortu u kreveru, je seksi i opušteno, dok je koketna razdraganost razoružavajuca, obzirom na naša očekivanja od ozbiljnog i važnog filma koji se zasniva na istorijskim činjenicama. Milk, koga je režirao Gas Van Sant, (Gus Van Sant), scenario napisao Dastin Lens Blek (Dustin Lance Black) je sigurno film koji je uspeo da sa dostojanstvom i postojanošću vrednim glavnog lika, izbegne mnoge zamke i kompromise istorijske filmovane biografije.

To bi bio Harvi Milk (Harvey Milk) koga igra Šon Pen (Sean Penn), aktivista koji je izabran u Odbor Supervizora San Franciska 1977. godine, i koga je sledeće godine ubio zajedno sa gradonačelnikom Džordžom Moskoneom, (George Moscone) koga igra Viktor Garber (Victor Garber), bivši supervisor Den Vajt (Dan White) koga igra Džoš Brolin (Josh Brolin). Pored skromnosti njegove kancelarije i tragičnog završetka njegovog mandata, Milk, među prvim izabranim otvoreno gej zvaničnicima u zemlji, je imao dubok uticaj na nacionalnu politiku, a njegov bogat "život posle života" ga je ustoličio u američkoj kulturi kao pionira i mučenika. Njegova kratka karijera je bila inspiracija za operu Stjuarta Volisa (Stewart Wallace), odličan dokumentarni film The Times of Harvey Milk Roba Epštajna (Rob Epstein) iz 1984.godine i sada film Milk, koji je najbolji američki mejnstrim film koji sam gledao ove godine. Ovo nije prazna pohvala, iako je 2008. bila osrednja godina za Holivud. Milk je pitak i poučan, jasna hronika politike velikog grada i portret borca čija velikodušnost i smisao za humor su podjenako veliki kao i njegova strast. Šon Pen, glumac retkog emotivnog intenziteta i fizičke discipline, je nadigrao sam sebe, tumačeći lik koji je različit od svih ostalih koje je radio do sada.

Manje je ovo pitanje seksualnosti, jer nije više novost da strejt glumac igra gej lik, već je ovo pitanje temperamenta. Za razliku od na primer Džimi Markama, (Jimmy Markum) bivšeg zatovrenika koga je Šon Pen tumačio u filmu Mystic River Klinta Istvuda (Clint Eastwood), Harvi Milk je ekstrovertna i ironična osoba, čovek čija skupa, ponekad i brljiva lična prezentacija zakamufliraju britak um i čelino tvrdoglavu volju. Sve ovo je Šon Pen preneo bez napora kroz glas i gestikulaciju, ali što je još bitnije jeste način na koji on prenosi Milkovu ljubaznost, kao i vrline, koje takođe funcionišu kao politički principi.

Na osnovu ovoga ne možemo da kažemo da je Milk lagan film, posle koga ćete se osećati neverovatno dobro, ili da je njegov junak neki blistavi liberalni svetac. Ima i opravdanog gneva u ovom filmu, kao i liricizma raspoloženja. Van Sant je često upotrebljavao ovaj oblik uzdržanog romanticizma, dopuštajuci svojim pričama da se odvijaju prateći činjenice, dok im je blago dodavao melanholičnu lepotu. (Ovde mu pomažu Deni Elfman (Danny Elfman) koji je komponovao muziku, kao i direktor fotografije Heris Sevajds (Harris Savides)).

U godinama nakon komercijalno uspešnog Finding Forester (2000), Gas Van Sant se posvetio manjim projektima, (neki od njih su nagrađeni Zlatnom Palmom kao što je Elephant), gde je upošljavao naturščike i ni jedan od ovih radova nije naišao na veliko odobravanje masovne publike. Gerry, Elephant, Last Days i Paranoid međusobno objedinjuju duh neformalnog istraživanja, elemente Van Santovog eksperimentalnog stila koji uključuju dugačke kadrove, isprekidani narativ, i način sklapanja scene koji naglasava vizuelnu i audio teksturu u odnosu na konvencionalnu dramsku ekspoziciju, i naravno njegovu preokupiranost smrću.

Kao i u filmovima Elephant (inspirisanim ubistvima u srednjoj školi Columbine High ) i Last Days (inspiracija samoubistvo Kurt Kobejna (Kurt Cobain)), Milk je hronika predskazane smrti. Pre susreta u stanici podzemne železnice, mi smo već videli televizijsku vest koja prikazuje posledice Milkovog ubistva, kao i fotografije koje prikazuju gej muškarce koje policija hapsi. Ovi kadrovi neće pokvariti intimnost između Harvija, poslovnog coveka zakopčanog do grla, i Skota Smita (Scott Smith), koga igra Džejms Franko (James Franco), hipija koji će postati Milkov životni partner i prvi menadžer kampanje. Stalni rizik od uznemiravanja, ponižavanja i nasilja je ono što definise kontekst ove intimnosti.

I njegovo odbijanje da prihvati ovo kao deo života, njegovo insistiranje da bude ono što jeste bez skrivanja ili srama, je ono što sto je pretvorilo Milka od boemskog vlasnika radnje za fotoaparate (nakon njegovog leta u Njujorku i posla sa osiguranjem) u političkog vođu.

"Moje ime je Harvi Milk, i želim da te regrutujem." Ovo je bila prva rečenica koju je Milk zaista koristio u svojim govorima, kako bi smanjio tenziju u komunikaciji sa strejt publikom, ali u filmu se prikazuje da on koristi ovu rečenicu obraćajući se uglavnom gej publici većinom, sa malo drugacijim značenjem. On želi da ih regrutuje u politiku demokratije, da ih ubedi da stigma i diskriminacija koje su navikli da podnose tiho i čak sa osećanjem krivice, mogu biti promenjeni glasanjem, demonstriranjem, zahtevajući svoj deo moći na koji svaki građanin po rođenju ima pravo i takođe i odgovornost.

Kvalitet Belkovog scenarija je u tome što on obuhvata podjednako radikalizam Milkove političke ambicije i pragmatizam njegovih metoda. Milk pokazuje da savremena politika uspeva na metežu, nekada uzvišenih kombinacija sirovih interesa i plementihi ideala. Ubrzo nakon što se sa Skotom preselio iz Njujorka u Kastro (Castro) deo San Franciska, Milk počinje da organizuje gej stanare, tražeci saveznike u poslovnim ljudima, sindikatima rada i sličnim grupama.

Gradska gej elita, kojoj Milkove taktike konfrontacije nisu prijale, se držala na distanci, ostavivši ga da izgradi pokret ni od čega uz pomoc mladog Kliva Džonsa (Cleve Jones) bivše muške prostitutke, koga tumači Emil Hrš (Emile Hirsch).

Za vise od dva puna sata dešavanja, Milk potvrđuje mnoge konvencije filmovanih biografija, kao što su umetnička sloboda u biografskim detaljima. Milkova neiscrpljujuća politička predanost je rezultat neuspeha njegovih veza, prvo sa Skotom, zatim sa Džek Lirom (Jack Lira), impulsivnim, nestabilnim mladićem kojeg igra Diego Luna, (Diego Luna).

U međuvremenu, lokalna pitanja koja se tiču San Franciska su pala u zesenak zbog anti gej referenduma i pohoda na nivou šitave države, koji je vodila Anita Brajant (Anita Bryant) da se ponište lokalni antidiskriminatorni zakoni. Kulturni rat se zahuktava i Milk se našao u sred njega. I tako trideset godina posle, kada se javlja Amandman 8, pojavio se i Milk.

Milk je fascinatna, slojevita lekcija iz istorije. Po svom obimu i vizuelnom varijetetu čini se gotovo kao blago primireni film Olivera Stouna (Oliver Stone), oslobođen svih hiperbola i edipovskih melodrama. Ali takođe se uklapa u skorije Van Santove filmove, kao i Zodiac Dejvida Finčera (David Fincher) , još jedan film zasnovan na istinitom događaju iz San Franciska iz sedamdesetih, koji su svi u granicama psihološkog i sociološkog objašnjenja.

Den Vajt (Dan White), Milkov nekadasnji kolega i potencijalni ubica, pohodi obode filma, predstavljajući istovremeno banalnost kao i enigmu zla. Dzoš Brolim čini da ga istovremeno sažaljevamo i da ga se plašimo, a da nisu od njega nije napravljen mostrum ili klovn. Motivi zbog kojih je Vajt počinio ovaj zločin su naznačeni u filmu, ali suviše detaljno njihovo nabrajanje bi iskrivilo istinitost priče i podrilo bi snagu filma.

Njegova snaga leži u tajanstvenom balansiranju prelaza i vaganja, njegovoj sposobnosti da skoro sve bude ljubav, smrt, politika, seks, savremenost, bez da se gube iz vida intimne osobenosti priče. Harvi Milk je bio intrigantna i inspirativna osoba. Film Milk je odličan.

New York Times
[26.11.2008]
Prevela: J.M.