Boban Stojanović: Ko sam ja, zapravo?

Pre više od dvadeset godina, jedna tadašnja prijateljica verujući u svoje hiromantijske sposobnosti, zamolila me da joj pokažem dlan kako bi pročitala kakva mi sudbina stoji. Među prvim stvarima koje mi je prorekla bila je i neverovatna životna promena u, kako je rekla, drugoj polovini života. Pitao sam je kada je tačno ta polovina, a ona je rekla da je to nakon četrdeset pete. I gle, zaista je pogodila. Nedavno sam na Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope proslavio svoj četrdeset šesti rođendan na predivnim obalama havajskog ostrva Oahu.

Između ova dva rođendana zaista se desio niz događaja koji su promenili moje poglede na život i svet. Nešto što mi je do juče delovalo kao daleko i strano postalo je deo mene. Recimo, sa godinama, nalazim sebe konzervativnim. Nisam voljan da probam nove ukuse sladoleda, čokolade sa koje čime, ne razumem nove muzičke zvezde i u holivudskim blokbasterima ne nalazim ništa uzbudljivo. Zalaganje za ljudska prava novih generacija podrazumeva ranije neviđeni napor i ogromne količine razumevanja teško razumljivih identitetskih konstrukcija. Podrazumeva se da sve znam unapred, jer ako ne znam i pitam, mogu da budem otkazan jer se nisam dovoljno potrudio da se edukujem kako da nekoga ko zastupa neku ideju, pitam bez da ga moje pitanje povredi. Meni je to dosadno i neuzbudljivo, pa ne mogu da se upuštam ni u kakve izazove koji mogu da u nekome aktiviraju neugodna osećanja. Sa druge strane, postoje velike stvari o kojima se ne govori ili se govori vrlo limitirano, kao što je trenutna situacija u Palestini. Nekako, bar ovde na Zapadu, to nije tema u meri u kojoj bi morala biti ili u kojoj bih, eto, ja očekivao. Umesto toga, raspravljamo o devastirajućem efektu plastičnih cevčica i šesnaestogodišnjacima čije se emocije, usled prezaštićenosti, podstiču ako im samo kažete da vam se nešto ne dopada. Poput njihove majice, recimo.

Shvatio sam da ne mogu da se borim sa velikim konceptima kao što su istorija ili pravda. Eto, baš tokom pomenutog putovanja na Havaje, slušao sam jednog domoroca, pripadnika prve nacije, kako ih ovde nazivaju, koji je govorio da se istorija prenosi samo usmeno, nikako pismeno. Jer, kako on kaže, treba verovati svojim precima koje poznajemo, a ne autorima istorijskih knjiga koje nikada nismo sreli. Da sam mu rekao nešto poput: „Da, ali neke knjige su bazirane u činjenicama, brojevima, dokazima...", on bi ponovio ono što sam čuo nebrojeno puta - to je evropska perspektiva. I, u pravu je. Da se ne bih tražio istinu u međuprostoru kultura, odlučio sam da svoje interesovanje za istoriju, posebno njene teške momente, ostavim nekome drugom ko ima vremena, interesovanja i snage da se bori za to.

Ne zanimaju me više nikakve revolucije niti veliki narativi. Nakon skoro trideset godina bavljenja raznim formama društvenog aktivizma, prepuštam sva nova vojevanja nekom drugom. Verujem da sam dao neki doprinos izgradnji boljeg sveta i to je to, moja je misija završena. Na njenom kraju osećam prilično umorno i pomalo iskorišćeno. Umorno zbog visoke cene koju svaka životna borba nosi. Na to sve dodati nedostatak podrške, fizičku ugroženost, kojekakve otpore, a sistemske o sistemskim izazovima i da ne govorim. Teže od toga mi pada osećanje iskorišćenosti. Tapšanje po ramenu i odavanje počasti mojoj građanskoj hrabrosti, večere sa ambasadorima koji preziru zemlju u kojoj su ambasadori i sa kojekakvim predstavnicima međunarodnih organizacija kojima rešenje nikada nije bio cilj, već samo produbljivanje problema, gostovanja po medijima i diskusije sa onima kojima ja nisam ni bio bitan ali su suprotstavljanje meni videli kao deo ostvarivanja svoje političke agende - sve me do umorilo.

U međuprostoru proslave dva rođendana, pojavila je tema koja mi izgleda zanimljiva za istraživanje, a to je - ko sam zapravo ja.

Tema koja se nametnula iz spoljašnjosti, a koju želim da istražim kako bih sebe samog bolje razumeo, bavi se iskustvom suočavanja sa stereotipima i neznanjem o poreklu, kulturi i istoriji Srbije. Kada kažem da sam iz Srbije, obično me ljudi pitaju da li u Siriji i dalje traje rat ili da li su zime u Sibiru zaista tako hladne. Ova zbunjenost i neznanje o geografskom i kulturnom identitetu Srbije izazivaju u meni različite osećaje. Osećam se pomalo izolovano i neshvaćeno, kao da potičem iz neke egzotične ili marginalizovane zemlje koju većina ljudi ne može da locira na mapi.

Upravo zato sam naručio prelepi pirotski ćilim i sa velikim zadovoljstvom pokazujem ručno oslikane ikone, naglašavajući njihovu istorijsku i kulturnu važnost. Nažalost, većina mojih kanadskih gostiju nema nikakvu ideju o ovim elementima kulture iz koje dolazim, a pominjanje manastira iz trinaestog ili četrnaestog veka zvuči kao neka vrsta neistine.

Iskustvo sa zapadnim gostima se ne završava samo na objašnjenjima. Na mom meniju često se nalaze tradicionalni specijaliteti poput gibanice, kiflica sa sirom, ajvara i kajmaka. Onda sledi objašnjavanje šta je ajvar i da on ne služi da se cela tegla pojede sa čipsem dok se bindžuje serije na Netflixu. Ponekad nađem da kupim fine meke čvarke, za koje me pitaju da li su oni mađarski proizvod s obzirom na to da ih kupujem u prodavnici koja se zove „Mađarski delikates". Ne, nisu, čvarci su deo mog DNK, a prodavnica se tako zove jer su za Mađarsku, opet, nekako čuli. Najbolnija tačka su mi baklave, koje su nam došle od otomanskog kolonizatora, a mi smo ih prigrlili kao naše. Sve je OK dok mi beli Kanađani ne kažu da baklave preslatke, da sadrže previše šećera i da su nezdrave. Uvek ima flešbek tih istih ljudi kako jedu američke krofne i tu, jednostavno, krenem u odbranu i zaštitu svog kulturnog nasleđa. Moj drug Bogdan iz Toronta često me podseti na vezu između brade i gibanice, a ja se nadam da neću otići tako daleko.