Boban Stojanović : “ Bilo bi nam draže da je sve mirno.“

Nakon sezone godišnjih odmora, kada (skoro) svi naši timovi već budu izbačeni iz evro takmičenja i rasterećeni nastave da kotrljaju bubamaru po domaćim terenima, u smiraj leta, sada već tradicionalno aktivisti i pripadnici LGBT populacije sa manje ili više uspeha pokušavaju da održe jednu šetnju ulicama Beograda. Beogradski prajd ili Paradu ponosa. Šetnja ko šetnja, rekli bi neupućeni poznavaoci prilika ispod ovog, našeg, komada neba koji nazivamo Srbijom. Ali, nije baš sve tako idilično i ružičasto (kako bi želeli šetači) ili crno-belo ( kako su zamislili oni sa viškom energije i manjkom strpljenja). Od, sada već čuvene replike : „Moj si Beograd došao da lomiš" do danas je prošlo bezmalo pet godina. Šta se i da li se promenilo za to vreme, razgovarali smo sa Bobanom Stojanovićem, najpoznatijim gej aktivstom u Srbiji.

Bliži se datum održavanja Beogradskog Prajda 2015, kakva su Vaša očekivanja?

Parada ponosa je zakazana za 20. septembar i do nje je ostalo nešto manje od dva meseca. Za razliku od prethodnih godina izgleda kao da je manje tenzija i napetosti, što je dobro. Iako u javnosti postoji predrasuda da je nama važno da se oko Parade podigne prašina, bilo bi nam draže da je sve mirno i da u toj tišini konačno progovorimo o svojim problemima i objasnimo zbog čega nam je potrebna jedna takva manifestacija. Ali, sve je to deo procesa koji ne dolazi preko noći.

Glavno očekivanje je da ove godine Parada ponosa dobije svoj kontinuitet. To će biti prelomni trenutak za ljudska prava u Srbiji, a posebno za afirmaciju LGBT zajednicu. Očekujemo i da institucije daju ne samo deklarativnu već i suštinsku podršku Paradi, pre svega kroz nedvosmilenu podršku, jer kod ljudskih prava nema promišljanja, ali i kroz ispunjavanje zahteva koji im budemo postavili tokom naredna dva meseca u okviru kampanje koja prethodi Paradi.

Da li će i ove godine pitanje bezbednosti učesnika Prajda, biti ispred pitanja prava gej populacije?

Uspeh prošlogodišnje Parade koja je održana mirno i bez incidenata je u tome da je država pokazala da može da raskrsti sa nasilnicima onda kada to odluči i da nama ne upravljaju navijači i desničarske grupe, već državne institucije koje se hrane od naših para.

Moje mišljenje je da se ranijih godina pitanje bezbednosti namerno plasiralo, kako bi se institucije lišavale odgovornosti za svoj nerad. Jednostavno, kada neko ne radi, ne mogu se videti njegove greške, neznanje, potreba za profesionalnim pristupom i tome slično. Državi je bilo lakše da se ukine, da prekrši sopstveni Ustav, nego da nešto radi. Nadam se da će taj diskurs da se značajno promeni ove godine.

Da li se šta promenilo od prošle godine na planu prava i sloboda LGBT osoba u Srbiji?

Jeste. Pre svega institucije su postale izuzetno otvorene za LGBT pitanja, a to je jedna od najvažnijih stvari koje su vezane za bezbednost LGBT zajednice i uvažavanje njenih prava. Skoro svakog meseca se u Skupštini Srbije dešava nešto što je vezano za LGBT prava. U Srbiji LGBT organizacije već godinama opstaju jer je sve ono što se dešavalo oko Prajda pokazalo da njihov rad još uvek ima smisla. Počelo je javno da se govori o usvajanju nekoliko važnih zakona, a čini se da LGBT prava nisu tako stresna tema kao ranije.

Ono što je nama u Paradi ponosa izuzetno važno je da postoji veće interesovanje LGBT zajednice da učestvuje u afirmaciji svojih prava, da se društveno angažuje i nešto radi na tom planu. Verujem da Beograd ima potencijal da ima najbolji Prajd u regionu, da postane kurentna LGBT turistička destinacija i da LGBT zajednica ima veoma dinamičan socijalni i kulturni život koji se odvija u okruženju koje različitosti vidi kao potencijal, a ne prepreku.

Kada će i da li će, po Vašem mišljenju, naše društvo biti spremno da prihvati gejeve u svom okruženju, bez izazivanje bilo kakve reakcije?

Za kolektivnu promenu društva potrebno je da njegove institucije poštuju ljudska prava, ali i da manjinske grupe budu vidljive i da su lišene autostigme.

Osim Parade ponosa koja jedina otvara temu LGBT prava, u Srbiji mnogo toga nedostaje: nemamo nijednu javnu ličnost koja je napravima coming out, LGBT aktivisti su autohomofobični, na kioscima nemamo nijedan gej magazin. Posebno je indikativno da u LGBT organizacijama radi više heterosekualnih nego LGBT osoba, što samo po sebi nije loše, ali utiče na donošenje pogrešnih odluka koje štete samoj LGBT zajednici. Mi sami znamo šta nam je najpotrebnije.

Kada se sve ove promene dese, onda niko neće mariti ko je ko i šta je neko.

Vaš stav po pitanju usvajanja dece od strane gej parova?

Mislim da se previše prašine diže oko nekih stvari koje već postoje oko nas. U Beogradu poznajem i gej i lezbejski par koji ima decu i to nije nikakav problem. Problem je sa uverenjem da će se nešto značajno promeniti ako to stavimo u zakonski okvir. Gej ljudi su jednako dobri roditelji i mnoga deca zaslužuju da ih imaju kao takve.

Da li je moguć Prajd u Srbiji bez angažovanja policije?

Da se razumemo - svuda postoji policija kada je Prajd u pitanju. To je javni događaj i on zahteva prisustvo organa reda. Naravno, pet ili sedam hiljada policajaca je mnogo, ali to je sada odraz slike društva u kome živimo.

Čime se bavi Boban Stojanović, ako izuzmemo gej aktivizam?

Volim da pišem, da slušam muziku, da se družim sa svojim prijateljima i razgovaram o stvarima koje nisu nužno vezane za bistrenje svakodnevne politike. Volim što sam okružen kreativnim i uspešnim ljudima. Kada kažem uspešnim, pre svega mislim na ljude koji su posvećeni svom životu, sebi samima i unutrašnjem razvoju. Volim da se bavim hrono ishranom, da posmatram našu mačku i uživam u malom, toplom porodičnom životu.

Živite sa partnerom, kako komšiluk gleda Vas?

Kao i na sve druge parove u komšiluku. Znatiželjno.

Predrasude i animozitet prema LGBT populaciji u Srbiji su jako izraženi, kako se nosite sa tim u svakodnevnom životu?

Kada govorimo o svakodnevnici LGBT osoba sve je u prihvatanju straha i njegovoj kontroli. Ako se prepustimo strahu videćemo samo neprijatelje i potencijalne sukobe. Nažalost, tako živi većina nas. Dan ti se pretvori u navigaciju: gde prolazim, kada, pored koga, da li će neko da me udari, kako će reagovati roditelji itd, itd.

Sa druge strane, ne mogu da ne primetim da je sve više mladih LGBT osoba koje žive ono što jesu, imaju aktivan život, druže se i nadasve -lepi su. Možda to nije neka važna politička kategorija, ali njihova ono što osećaju iznutra, reflektuje se spolja, a to što zrače lepotom je dokaz da su dobro sami sa sobom.

Da li je Prajd potreban Srbiji i zašto jeste ili nije?

Prajd je potreban bilo kom društvu jer pokazuje stanje stvari unutar tog društva. Ako Paradi preti nasilje, građani moraju da se pitaju gde je to nasilje akumulirano svakog dana i u kome.To nasilje nije samo usmereno na Prajd, ono je usmreno na potrebu nasilnika da se izrazi na nasilan način. A to može biti bilo ko, bilo gde, bilo kada. Ako se država angažuje oko Prajda, to pokazuje potencijal da se suoči sa problemima koji u tom društvu postoje. Ako Prajd dobije podršku građana, to znači da živimo u društvu koje je solidarno i u kome mislimo jedni na druge. Verujem, a to se pokazuje iz godine u godinu, da je Prajd ogledalo u kome se ogleda jedno društvo.