Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 8: o ljubavi i ostalim tegobama

Postoji solidan broj istraživanja koja se bave uticajem medija na našu percepciju ljubavi i veza. Prvenstveno uticajem romantičnih komedija, budući da se one, po definiciji, bave romantičnom ljubavi i vezom. Ili, pre bih rekao, romantičnom vezom. Romantičnom, zato što je retko kad prikazana onako kako izgleda u stvarnosti.

Uzroke idealizacije i istraživanja ostaviću onima koji se time bave. Oni nisu bitni za ovaj tekst. Bitno je da idealizacija ljubavi i funkcionisanja u vezi zaista postoji. I kontraproduktivna je. Zapravo, glavni je uzrok nemogućnosti bivanja u vezi, ili dobroj vezi.

Kao što sam već pisao, nametnuto nam je mišljenje da je veza nešto što je nužno potrebno da bismo bili srećni i imali ispunjen život. To je jako ozbiljna stvar. Budući da je jako ozbiljna stvar, videćemo mogućnost za njenom realizacijom tamo gde ne postoji ili je zadržati tamo gde je prestala postojati. Forme radi. Iz te ozbiljnosti proističe sudbinsko shvatanje veze u svakoj njenoj fazi. Sudbinsko shvatanje kojim "tražeći" vezu, svaki malo ugodniji susret vidimo kao potencijalnu vezu. To zovem forsiranim razlogom za vezu. Sudbinsko shvatanje da veza mora biti "dok nas smrt ne rastavi", inače je besmisleno. Ovo zovem forsiranom bitnošću veze. I sudbinsko shvatanje da veza mora trajati, koliko god nam više ne odgovara. Forsirano trajanje veze.

Tri faze "sudbinskog shvatanja" veze

Te tri faze pokušaću opisati na sopstvenom iskustvu. Prvo na prethodnoj vezi, kad sam još uvek bolovao od sudbinskog shvatanja sebe i veze. A zatim ću faze sudbinskog shvatanja opisati na sadašnjoj vezi, kao čovek izlečen od - sudbinskog shvatanja sebe i veze.

Forsirani početak veze? Je li vam poznata situacija da neko (ili ste vi ti?) nakon jednog susreta smatra da ste u vezi? Ili da nakon dva susreta govori kako je ludo zaljubljen u vas. Ili da nakon razgovora o zajedničkim temama duže od pola sata neko misli da je našao srodnu dušu i ljubav za ceo život? Neko ko će vam u startu pričati o "uslovima" za vezu, o očekivanom ponašanju druge strane, šta hoće, a šta neće prihvatiti kod (budućeg) partnera.

Doživeo sam takve situacije, direktno i indirektno. Na kraju, ispada da sam se i sâm tako ponašao. Kako je počela moja veza? Dogovorili se za seks, obavili dogovoreno, bilo nam lepo i kroz nekoliko dana proglasili vezu svečano otvorenom. Definitivno je to bila ljubav na prvi pogled, tako bi rekli. I tako smo mi mislili. Ali, nije to bila ljubav na prvi pogled. To je bilo sviđanje na prvi pogled, a ljubav nije nešto što se tako jednostavno i brzo rađa. Dakle, ovo je klasičan primer forsiranog razloga za vezu.

Kao prvu vezu s dečkom, u startu sam to shvatio vrlo ozbiljno. Premda nisam nužno govorio eksplicitno te stvari, ali smatrao sam da je to to. Veza za ceo život, našle se dve srodne duše, savršena ljubav. U skladu s tim, već sam zacrtao korake i smer kojim će se ta veza kretati. Stvari koje treba napraviti da bi se prvo veza na daljinu pretvorila u vezu na blizinu. Ti se seliš na faks u Sarajevo, ja radim i dolazim što češće mogu. Tražim privremeni premeštaj u Sarajevo, kako bismo bili što duže zajedno. Unajmljujemo stan i živimo zajedno. Kada diplomiraš, seliš u Zagreb. Unajmljujemo stan, živimo u ljubavi do kraja života. A zašto to ima smisla raditi? Samo zato što smo odlučili da je to veza za ceo život. Nešto što je večno. Ako će trajati večno, onda je to bitno, pa se isplati potruditi. Da li bih to radio da sam znao da će se veza završiti za pet godina? Verovatno ne.

Veza nije nikakva sudbina, nego dobrovoljan odnos s nekim u kom bi vam trebalo biti ugodno

Nakon određene idile zajedničkog života, stvari pomalo počinju odmicati od zacrtanog smera kretanja veze i zajedničkog starenja, dok se držimo za ruke. Već su prošle četiri ipo godine, podosta toga smo prošli. Što kao par, što svako od nas ponaosob. Više stvari ne funkcionišu kao nekad, sve teže se razumemo, sve se lošije osećamo jedan uz drugog. Kao da on više nije ista osoba u koju sam se zaljubio. I kao da ja nisam ista osoba u koju se on zaljubio. I to je tačno! Ali, to je bilo teško priznati odmah. Zašto? Pa ipak je to sudbinska veza koja je za ceo život. Teško je priznati da nešto što si unapred odredio da će trajati ceo život treba prekinuti puno pre toga.

Da nekadašnji "ceo život s nekim" zapravo ne možeš zamisliti niti u sledećih mesec dana. O tom sudbinskom shvatanju govorim. A kad si još godinu dana u vezi, premda si svestan da ste ispucali sva oružja da se veza popravi, onda si klasična žrtva forsiranog trajanja veze.

Kad se shvati da veza nije nikakva sudbina, nego dobrovoljan odnos s nekim u kom bi vam trebalo biti ugodno (a nije), stvari postaju lakše. Onda se dogodi i sporazumni prekid. I shvati se da kraj veze nije kraj tvog života. Koliko god si nekad mislio da su te dve stvari direktno povezane. I da bilo kakvo forsiranje u vezi i pokušaji apsolutnog kontrolisanja u kom smeru će se ona razviti, jednostavno ne funkcionišu. Zašto? Jer veza, obično, uključuje dve osobe. Jer se te osobe menjaju s obzirom na životne okolnosti, a nad većinom njih imamo minimalnu ili nikakvu kontrolu. A zašto smo mislili da imamo kontrolu? Jer smo sebe shvatali ozbiljno. I šta nam preostaje? Uživati u trenutku i ne pokušavati upravljati stvarima nad kojima nemamo kontrolu. Postići da nam s nekim bude lepo sada i u ovoj situaciji.

Prošavši tu lekciju iz prethodne veze i prekida, godinu dana kasnije dobio sam priliku pokazati šta sam naučio. Nisam bio ni svestan da sam se promenio.

Čemu počinjati nešto, ako nije "ozbiljno"?

Upoznavši sadašnjeg dečka, mnogo toga je bilo suprotno od razvoja prošle veze. Za početak, nije bilo seksa prilikom prvog susreta. Takođe, nije ga bilo narednih nekoliko meseci našeg druženja. Budući da su mi, prilikom upoznavanja, na pameti bile jedino seksualne misli, to je pomalo čudno. U prevodu, hteo sam ga poderati kao svinja masnu krpu. Hteo sam uleteti u njega kao budala u kredit. Hteo sam ga potrošiti kao seljak subvencije. Mislim da je jasno o čemu pričam.

A zacrtao sam sebi da trenutno tražim samo jednokratni seks. Umesto toga, dobio sam "obično" upoznavanje nekoga kao osobe, sate i sate razgovora, smeha i ugodnog druženja. Prihvatio sam to i bilo mi je zabavno. Nismo "proglasili" vezu nekoliko dana nakon upoznavanja. Takođe, prošlo je nekoliko meseci intenzivnog, gotovo svakodnevnog, druženja, upoznavanja, beskonačnih priča i redovnog spavanja u istom krevetu. Da, uprkos tome, nismo smatrali da smo u vezi. Nisam se zamarao time, nisam forsirao "definisanje našeg statusa" ne bih li odlučio isplati li se truditi oko toga ili ne. Bilo mi je ugodno i zabavno, nebitno kako se takav odnos zove. Jedan bod za mene, izgleda da sam se uspešno "izlečio" od forsiranog početka veze.

Kad smo konačno našem odnosu i dodelili naziv "veza", bilo je nekih stvari koje bi me nekad odbile od svega. Mislio sam da ne bih mogao dalje od jednokratnog seksa funkcionisati s nekim ko je 12 godina mlađi od mene. Odnosno, plašio sam se da će se tolika razlika u godinama pokazati pogubnom i da veza neće dugo trajati. Takođe, ubrzo sam saznao da kroz neko vreme postoji mogućnost da ode u inostranstvo na minimum godinu dana. Možda tamo i ostane. Nekadašnjem meni te bi stvari bile problem. Zašto preći preko razlike u godinama i truditi se, kad znam da to nema dugi rok trajanja?

Zašto ulaziti u vezu i emotivno se involvirati, ako će on možda uskoro otići u inostranstvo? Čemu uopšte počinjati nešto, ako nije "ozbiljno"? Tada sam shvatio da sam se uspeo izlečiti i od forsirane bitnosti veze. Uteg "večnosti i ozbiljnosti" prestao mi je biti odrednica za (ne)uživanje u nečemu dobrom sada. Shvatio sam da nije bitno koliko će trajati i da veza nije banka u koju staviš novac na štednju, očekujući da ti vreme prisbavi određeni povrat. U vezu se ne ulaže radi koristi u budućnosti, nego radi uživanja u sadašnjosti. Tako rekoh i dečku: "Ako potraje i tri meseca, a nakon toga se više nikad ne vidimo, znam da će mi biti drago što sam ta tri meseca proveo s tobom jer mi je bilo lepo." Nije trajalo tri meseca, traje godinu i kusur meseci.

A jesam li se "izlečio" od forsiranog trajanja veze, o tome, nažalost ili na sreću, još ne mogu posvedočiti. Mislim da je razlog više nego očit.

Princip "ćorave koke"

Sve ovo nisam pisao da se hvalim svojim ljubavnim (ne)uspehom. Ono što htedoh reći ličnim iskustvom je sledeće.

Svako nalazi svoj način funkcionisanja i odnosa s drugima, uključujući i ljubavnu vezu s nekim. Međutim, uz sve nijanse, zajedničko verovatno svim uspešnim načinima funkcionisanja jeste da isključuju forsiranje. A šta uspešan način funkcionisanja razlikuje od neuspešnog? Kako razlikovati uspešan od neuspešnog načina funkcionisanja? Uspešan način funkcionisanja čini nas srećnim. Na osnovu čega zaključujem da svi ti uspešni načini isključuju forsiranje?

Razmislimo o početku veze i izjavljivanju večne ljubavi nakon jedne kafe. Većina nas nekoga neće nazivati prijateljem dok osoba ne prođe poprilično strog "selekcioni proces". Nešto što zahteva upoznavanje i zbližavanje. Za to je potrebno vreme. Ako tako funkcionišemo prema nekome ko je "samo" prijatelj, odakle nam ideja da nam neko, kad već romantizujemo, nakon jednosatne kafe postaje "ljubav za ceo život"?

Ne pokazuje li ovo besmisao i uzaludnost forsiranog početka veze? Forsiranjem ćemo obično dobiti ono što nismo hteli. I bićemo nesrećni zbog toga. Da, moja se veza godinama pokazivala kao dobra, uprkos takvom početku. Međutim, to je princip "ćorave koke", nešto što funkcioniše vrlo retko. A taj princip svesno uzeti kao model ponašanja čini se suludo.

Razmislimo o tome da se veza i uživanje u vezi isplate samo ako su večni. U prevodu, postoji li opasnost da uživanje neće trajati večno, onda se ne isplati uopšte uživati, pa makar godinu dana? I meni je nekada ta računica imala smisla. Danas mi je apsolutno besmislena. Na kraju krajeva, pobija je osnovnoškolska matematika: večno uživanje definitivno je više od tri godine uživanja. Ali, tri godine uživanja su definitivno više od nula minuta uživanja. Kad se ovako postavi, zvuči pomalo mazohistički. A upravo to nam čini forsirana bitnost veze, da se ponašamo mazohistički. Radije biramo nulu, ako nam ona omogućava kontrolu. Na kraju ćemo shvatiti da zbog toga nismo dobili ono što smo hteli, jer to nismo prepoznali na vreme. I bićemo nesrećni zbog toga.

Razmislimo o vezama koje traju uprkos tome što nijedna strana u tome ne uživa, nego ih samo čini nesrećnima. Često samo zato, jer su obe strane svoje postojanje vezale uz postojanje te veze. Mislim da ovde nije potrebno jako detaljno objašnjavati zašto nas veza u kojoj nismo srećni čini nesrećnima. Već sama rečenica zvuči dovoljno grunfovski, dalje je nepotrebno pričati.

Tražiti sreću na nesrećan način, poprilično je besmisleno. Zar ne?