Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 7: kako je teško biti star... biti star, a biti car

Naši životi su, otkad smo postali svesni vlastitog postojanja, obeleženi "trudom" da budemo stariji nego što jesmo. Jer uvek postoji neka stvar, neki cilj kom težimo koji ćemo moći ostvariti "kad budemo stariji". Ne smemo se igrati sami ispred zgrade, ali ćemo moći kad budemo stariji. Ne smemo sami preko ulice, ali ćemo moći kad budemo stariji. Ne smemo ostati van duže od 21 h, ali ćemo moći kad budemo stariji. Ne smemo voziti auto, ali ćemo moći kad budemo stariji.

Želimo biti stariji i uvredimo se kad neko misli da imamo 18 godina, a mi već imamo zrelih 20. Osećamo se ponosno i zrelo kad neko za nas da imamo više godine nego što zaista imamo. Ko bi uostalom, hteo izgledati kao da mu je 18?

Niko ne zna u kom trenutku tačno, ali odjednom više ne želimo biti stariji nego mlađi. Sad postane uvredljivo kad neko misli da imamo 32 godine, a ne tek 29. Nekadašnja uvreda zbog nečijeg mišljenja da imamo 18 godina, sada bi se pretvorila u kompliment neslućenih razmera. Ko ne bi, uostalom, hteo izgledati kao da mu je 18?

Postao sam ocvali 30-godišnji peder, i još solo

Rekoh, teško je reći tačno. Ali mislim da se meni tako nešto počelo događati pred 30. rođendan. Ne zbog samog broja godina. Premda sam, pristupajući toj okrugloj godišnjici, shvatio da je to poprilično respektabilan rok trajanja na Zemlji. Što bi rekli mudrijaši, nije puno, ali nije ni malo.

Uz to, životna situacija je bila takva da sam neminovno morao početi razmišljati o budućnosti, a time i o prošlosti. Svesno nezadovoljstvo i frustracija tadašnjim poslom te, tad još uvek nesvesno, dugogodišnjom vezom nužno dovodi do razmišljanja. O ostvarenjima, trenutnim stanjem i mogućnostima rešavanja problema. U paru s nadolazećim 30. rođendanom, nemoguće je i broj godina ubaciti u celu jednačinu. Je li za neke stvari prekasno, za neke prerano, a neke nikad neće doći? Da citiram Ramba Amadeusa, pitao sam se je li "rano za početak, prekasno za kraj".

Brzo nakon toga, rešio sam frustraciju s poslom i otišao u drugu firmu. Nakon toga, raspala se i moja višegodišnja veza, sporazumno smo otišli svaki na svoju stranu.

Ocvali 30-godišnji peder. I još solo. Ništa, vreme je da nabavim sebi mačku. Pederi me više sigurno neće hteti. A i za mačke je upitno.

Odakle kod mene taj problem, a u bilo kom drugom kontekstu nemam problema s tim što, neizbežno, starim? I da sam s 30 godina praktično umro kao peder, neupotrebljiv za bilo šta. S 24 godine prvi put spavao s dečkom, s tim dečkom bio do 30. godine i to je to, više nikad ništa? Samo jedan u životu? Stvarno nisam dostojan nazivati se pederom.

S trideset se prestaje biti mlad i poželjan

Sigurno ima veze s tendencijom pedera ka objektivizaciji tela. A da bi telo bilo pogodno za objektivizaciju, mora biti u određenoj (dobroj) formi. A da bi telo bilo u dobroj formi, obično su za to potrebne određene mladalačke godine. A tu dolazimo do opsesije mladošću.

Kad sam bio u dvadesetim i u fazi (pokušaja) internet dejtanja, 30 godina života je bila nekakva granica u pederskom svetu kad neko prestaje biti mlad i poželjan, a postaje star i nepoželjan. Na kraju krajeva, ja sam isto tražio nekoga mojih godina, može i mlađeg. A može i starijeg, do 29. Samo da nema tu ružnu brojku "3" na prvom mestu. Sa svima starijima nisam hteo niti reč prozboriti. Nepoželjni su u mojoj blizini. Sad sam ja postao taj, nekad samom sebi nepoželjan.

Nisam bio jedini s takvim ili sličnim kriterijumima, reklo bi se da smo bili čak u blagoj većini. Onaj malo manji ostatak, bili su baš oni stariji koji su tražili mlađe od sebe.

Uz ređe izuzetke, koje se već nazivaju fetišom, kako uopšte očekivati da će neko završiti s nekim? Mlađi neće starije, a stariji hoće samo mlađe. Sve se svodi na to da su oni od 20 i kusur godina idealni. Oni to misle za sebe, a o njima isto misle oni koji su te godine odavno prevalili.

Pa stvarno je tužno ako zaista mislimo da zapravo stvarno živimo tih par godina. A sve ostalo je težnja i čežnja prema tim godinama. Težnja za budućnošću ili čežnja za prošlošću.

Mlado je lepo i poželjno, staro je ružno i nepoželjno

Međutim, opsesija mladošću nije vezana isključivo za pedere, naravno. Niti bih rekao da je kod nas to izraženije, premda neki tvrde suprotno. Bombardovani smo mladošću kao idealom. Kreme koje usporavaju starenje kože i smanjuju vidljivost bora. Razni hirurški zahvati. Boje koje skrivaju sede vlasi. Frizure zbog kojih izgledate mlađe. Vežbajte. Ne da biste bili zdraviji, nego da biste izgledali mlađe. Jedite ove namirnice. Ne da biste bili zdraviji, nego da biste izgledali mlađe. Nosite ovu odeću, da biste izgledali mlađe. Na kraju krajeva, cela pop-kultura od, '50-ih pa nadalje, bazira se na kultu mladosti i njegovom iskorišćavanju.

Mlado je lepo i poželjno, staro je ružno i nepoželjno. Treba ga odbaciti i zameniti nečim novijim i svežijim. To je površno i glupo razmišljanje koje, na žalost, mnogi ljudi imaju i podržavaju ga svojim ponašanjem, svesno ili nesvesno.

Vrlo brzo sam samom sebi pokazao da očito nije baš sve tako crno čak niti u tridesetima. Video sam da život ne prestaje s 30. rođendanom. Naučio sam još nešto vrlo očito. Da sam glup što sam uopšte pomislio da život prestaje u tom trenutku.

Ako je nekome broj tipova s kojima je bio merilo uspeha i osećaja da živi , mogu garantovati da nema potrebe za brigom i da se uspešno može guziti na sve strane. Ako sam ja mogao, onda svako može.

Na kraju krajeva, uglavnom se stvari svode na to. Mlađi što duže žele zadržati svoju mladost (a time i atraktivnost) da bi što duže mogli imati što veći i kvalitetniji izbor. U prevodu, da guze što duže mogu guziti nešto dobro. Oni koji više nisu tako mladi, žele stvoriti privid svoje mladosti, da bi još barem neko vreme imali što veći i kvalitetniji izbor. U prevodu, da još malo mogu guziti nešto dobro. A dobro je uglavnom nešto mlado. Jer, takvima održavanje mladosti ide puno lakše i prirodnije. Ovim starijima je za tako nešto potrebno puno više utrošenog vremena, truda i novca.

Slobodno starite, neće vam biti ništa

Prošao sam to, jer sam mislio da je to nešto jako bitno. Nešto za što je potrebno posebno umeće. Nešto nakon čega ću se osećati bolje, ispunjenije. Dokazati samom sebi da sam opet živ.

Naravno da tako nešto nisam uspeo dokazati, barem ne time.

Ali sam uspeo dokazati time što sam se, nakon psihološkog rasterećenja od raskida, osećao bolje nego ikad. Družio se više nego ikad, smejao se više nego ikad. Aktivirao se na sve strane radeći ono što volim. Od sviranja u bendu, planinarenja, kuvanja, čitanja i istraživanja mnogih područja koja spadaju u kategoriju "to sam oduvek hteo, ali nikako da krenem".

Imao sam i imam još uvek ispunjeniji život nego s 20 i nešto godina. Te godine koje sam i sam toliko idealizovao, misleći da je to vrhunac svega. Naravno, uvek mislimo da je nešto vrhunac, dok ne doživimo nešto puno više i bolje. Ako toj opsesiji večne mladosti dodamo još jednu opsesiju modernog doba, a to je da seks ili bivanje s nekim u vezi deli uspešne od neuspešnih, srećne od nesrećnih, onda imamo ubitačnu kombinaciju.

Umesto da pokušavate postići nešto neostvarivo (ostati mladi) u svrhu nečega što ne određuje vas kao pojedince (naći nekoga za seks ili vezu), probajte s bitnim stvarima. A koje su to bitne stvari? One koje su zaista vama bitne i u kojima uživate. A ne ovakve izvana nametnute gluposti koje su u stanju nekoga naterati da misli da je s 30 godina star ili nekoga mlađeg da će biti star kada doživi 30 godina. Ako je pušiti takve gluposti dokaz mladosti, onda mi je drago da više nisam mlad! Barem po tim merilima.

S 30 godina život sigurno ne počinje, a sigurno i ne završava. Ali zato vrlo lako može postati bolji nego što je ikad bio! Čak i u pederskom svetu! Dragi pederi, slobodno starite, neće vam biti ništa. Osim što ćete jednom umreti. Ali, dotad ste živi, koliko god imali godina i koliko god vas neki pokušavali uveriti u suprotno.

A ja se veselim skorašnjem 33. rođendanu. Unuci su rekli da će mi kupiti novu protezu i štap za hodanje!