Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 6: drugačiji, isti i svoj

Osnova svakog aktivizma je skretanje pažnje na probleme koji pogađaju pojedinca ili određenu grupu ljudi. I, naravno, pokušaj rešavanja tih problema kroz svoje delovanje. Kada je grupa za koju se boriš nepostojeća, ili je barem tako percipirana, prvi i najbitniji korak je davanje do znanja gradu i svetu da ta grupa postoji.

Tako je u svom početku LGBT aktivizam u Hrvata imao primarni zadatak osveštavanje o postojanju LGBT zajednice. U prevodu, autovanje na individualnoj i kolektivnoj osnovi.

Međutim, nije se predvidelo, verovatno se nije ni moglo, da izlazak iz ormara neće značiti i automatsku emancipaciju. Autovanje bih definisao kao priznanje i pokazivanje sebi i svetu da jesi peder. Emancipacija bi bila osveštavanje da vlastito uklapanje ili neuklapanje u stereotipe o LGBT zajednici nije kvalitativna kategorija koja bi nekoga učinila "pravijim" ili "krivijim", boljim ili lošijim, prihvatljivijim i manje prihvatljivijim pederom. Emancipovanje bez autovanja ne može postojati. Autovanje bez emancipovanja može postojati. A bojim se, najčešće i postoji u tom obliku.

Tri faze emancipacije

Pre emancipovanja kao pripadnika određene grupe, potrebno je identifikovati se kao pripadnik ili pripadnica te grupe. Time smo napravili prvi korak. Nakon toga sledi emancipovanje nas kao pojedinaca koji smo, onako usput, pripadnici određene grupe. Pederi u ovom slučaju. Vlastitom emancipacijom ujedno pomažemo i emancipaciji grupe uopšteno.

Kod mene je ta emancipacija tekla u tri faze. Prva je, logično, upoznavanje grupe kojoj pripadam i nalaženje poveznica pomoću kojih se mogu identifikovati kao njen član. Druga faza je bila faza individualizacije, odnosno deidentifikacije. Odbijanje mogućnosti da s pederima imam išta zajedničko, osim seksualne orijentacije, te da zapravo niti ne pripadam u tu grupu. Treća faza je bila ponovno prihvatanje i sebe i pedera oko sebe. Faza u kojoj moja pripadnost pederima kao uopštenom pojmu ni malo ne narušava moju individualnost. Niti moja individualnost znači da zbog ne bih mogao ili ne bih trebao biti "punokrvni pripadnik pedera". Ili da sam manje čovek jer sam i peder.

Ne znam kako kod ovih mlađih, ali dok sam ja shvatao da sam peder, nisam poznavao nikoga s istim "problemom". Iako, prvi peder s kojim sam popričao više od dve rečenice i neko duže vreme proveo u njegovoj blizini bio je moj prvi dečko.

Period od godinu dana između prekida s curom (oho, deus ex machina!) i prve veze s dečkom bilo je glavno razdoblje kada je počelo priznavanje samom sebi da sam peder. Čudno je to, imaš mišljenje da si potpuno normalan, jedino što te napaljuju momci. Iz okoline na razne načine primaš informacije prema kojima se praktično pitaš jesu li ti pederi uopšte ljudi? Znaš da nisu normalni, to sigurno. Postoje li? Kako izgledaju? Imaju li neku kolektivnu svest? Kako komuniciraju, imaju li neki svoj izmišljeni jezik?

Čekaj malo, pa ti pederi deluju potpuno normalno!

Ako postoji esperanto, pa valjda postoji i pederanto!? I onda se dogodi prosvetljenje, vidiš njih nekoliko na gomili! OK, ovo možda zvuči kao da pričam o grupnjaku, ali nije tako.

Dogodi se leto Gospodnje 2006. i prijateljica me pozove u B.P. Club. Kaže, ide podržati drugaricu, nastupa u sklopu festivala Queer Zagreb, a zovu se Le Zbor. Rekoh, baš idem! Kao, još uvek, pravoverni strejter (spolja) i pravoverni peder (iznutra). Da vidimo mi kako izgledaju ti pederi!

Kakav šok sam doživeo kad sam video sve te pedere i lezbe na gomili! Lele! Smeju se i zafrkavaju, piju pivo, pričaju o raznim temama, nose odeću, niko nema rogove na glavi nego kosu. Čekaj malo, pa deluju potpuno normalno! Osim što su pederi, naravno. I ja za sebe mislim da delujem normalno. Pa izgleda da čak i time što se identifikujem kao peder mogu ostati "normalan", isti ja kao i do tada.

Ovo je (blago) karikirani trenutak kada sam uspeo sebe identifikovati kao pripadnika neke grupe. Pedera.

U toj fazi izgleda da je zajednička seksualna orijentacija dovoljna poveznica za druženje s nekim. Svaki novi peder u tvojoj blizini je totalno uzbudljiva pojava. Kao što u toj prvoj fazi autovanja želiš svima, od sreće što si konačno to prihvatio, reći da si peder. Ništa drugo nije toliko bitno. Tako niti kod drugih nije ništa bitno, osim to da su pederi. Konačno upoznaješ ljude s kojima otvoreno možeš pričati o (gej!) seksu, shvataš da nisi sam na svetu. Sve je novo i uzbudljivo, a na sve pedere oko sebe gledaš idealistički. Kako su nekad bili "neljudi" s kojima nemaš ništa zajedničko, sad su odjednom "nadljudi" s kojima nužno imaš sve zajedničko. I nekako ste bolji od svih ostalih, skoro pa savršeni!

To je prva faza u kojoj sam se identifikovao kao pripadnik grupe. Autovanje i otvoren put prema emancipaciji kao jednom od njenih pripadnika.

Kad ti neko kaže "Dolče i Gabana", misliš da je to nova poslastičarnica u Tkalči

Nakon nekog vremena dolazi otrežnjenje, tj. druga faza. Shvatanje da s većinom pedera ne mogu razgovarati o bilo čemu drugome, osim o zajedničkoj seksualnoj orijentaciji. Ništa osim toga nemate zajedničko. Ne zanima te cupkanje u gej klubu uz hitove Severine, Lady Gage i Madonne. Ti bi radije da s nekim možeš podeliti svoje oduševljenje Otisom Reddingom, Milesom Davisom ili B.B.Kingom. Ne zanimaju te rasprave o odeći i preparatima za kosu. Ti bi radije duboke rasprave o životu. Uz to, ločeš pivo, ždereš ćevape i luk, a voliš i fudbal. A kad ti neko kaže "Dolče i Gabana", misliš da je to novootvorena poslastičarnica u Tkalči.

Shvatiš da su, zapravo, mnogi naporni, dosadni, iritantni. I da ne želiš biti u njihovoj blizini. Pogotovo što, s vlastitim oslobađanjem, shvataš da s mnogim starim i novim (hetero) prijateljima sad možeš otvoreno razgovarati i o jedinoj stvari koja te povezivala s drugim pederima. I o svim drugim stvarima, jer ste kliknuli odavno na mnogo nivoa, ne samo na (homo)seksualnoj.

To je faza individualizacije, odnosno deintifikacije. Odavno si na miru sa samim sobom, govoriš za sebe da si peder, ali da nisi kao ostali pederi. Nisi tipičan! I ne želiš da te se ikako identifikuje sa svim ostalim pederima. Čak to počinješ i naglašavati. A česte izjave tipa "za tebe ne bih nikada rekao da si peder", odjednom počneš doživljavati kao kompliment. Na kraju krajeva, kao dokaz i opravdanje za vlastitu tvrdnju da si potpuno drugačiji od baš svih ostalih pedera. Jer, ako moraš biti sve ono što nisi i što ne voliš da bi bio "pravi" peder, onda to ne želiš. I više ne pripadaš pederima. Praktično si heteroseksualac, ali s tipfelerom.

Naravno, tako nešto je logično. Potom shvatiš da nisu ni pederi "nadljudi" kakvim si ih donedavno smatrao. I oni znaju biti zatucani, glupi, netolerantni, šablonizirani i jednodimenzionalni. Kao i ljudi uopšteno. Da, pederi su isto ljudi.

Među pederima i nepederima

U trenu kad se upravo to shvati, da pederi nisu niti bolji niti lošiji od drugih, niti si ti, samo zbog svoje različitosti, bolji ili lošiji. Faza u kojoj shvataš da i od celog pregršta nepedera koje poznaješ, uspeš probrati nekolicinu kvalitetnih ljudi s kojima ostvariš dugogodišnji i lep odnos. Pa ako je tako, nisu pederi ovde izuzetak. Možda generalno s većinom pedera ne bi imao o čemu razgovarati. Ali, jednako ne bi ni s većinom nepedera. I shvatiš da se ipak, u svemu tome, uspelo "provući" nekoliko divnih pedera koje voliš kao osobe. To što su pederi najmanje je bitna stvar.

Tada počinje emancipacija unutar i izvan pederskog kruga. Unutar pederskog kruga time što shvatiš da možeš biti ono što jesi, ma koliko god se to razlikovalo od "tipičnog" pederskog očekivanja. I istovremeno biti "pravi" peder. Emancipacija izvan pederskog kruga počinje shvatanjem da možeš biti ono što jesi, ma koliko god to bilo slično "tipičnom" heteronormativnom očekivanju. I istovremeno biti "pravi" peder.

U oba slučaja, poenta je biti ono što jesi. Koliko god bio netipičan predstavnik (pedera) ili netipičan predstavnik (ljudi). I da time što jesi nisi niti bolji niti lošiji predstavnik nekoga ili nečega. Jednostavno jesi.

Tako je izgledalo kod mene. Ja sam, priznajem, malo spor pa sam morao proći sve tri faze. Nadam se da je puno ljudi odmah krenulo s mojom trećom fazom i na njoj ostalo zauvek. Bez toga nema emancipacije. Gledajući ljude oko sebe, bojim se da su mnogi zapeli u prve dve faze.

Tamo gde zapinje emancipacija

Klinci sve ranije izlaze iz ormara, sve su ranije svesni sebe. Ako su sve te unutrašnje borbe prošli brže i bezbolnije nego ja, logično bi mi bilo da cvate emancipacija među pederima mlađe generacije. Izgleda da se to ne događa i da se previše njih nekritički identifikuje s pederima ili nekritički odbija bilo kakvu identifikaciju s pederima, osim kroz seksualnu orijentaciju.

U oba slučaja je reč o negiranju samog sebe i neprihvatanje mogućnosti različitosti i šarenolikosti unutar "istih". Ili sebe ili drugih.

Tu zapinje emancipacija.

Nekritičkim identifikovanjem s pederima preuzimamo kolektivnu svest, shvatanje šta je poželjno, a šta nije, šta bi izazvalo podsmeh drugih pedera. I gušimo sebe. Kako onda očekivati emancipaciju "na van", kad se ni među "svojima" nismo uspeli emancipovati?

S druge strane, nekritičkim odbijanjem identifikacije s pederima opet ne postižemo ništa. Samim tim što se ograđujemo od pedera i ne slažemo se s njima, nećemo postati, u mnogim očima, manje nakazni i nenormalni.

U prvom slučaju gubimo sebe kao individualce. U drugom slučaju gubimo poveznicu s grupom i zajedničke karakteristike koju želimo emancipovati na vlastitom, ličnom nivou.

Kako god, bez toga možemo zaboraviti ravnopravnost u policijskom tretmanu, ravnopravnost u školi, ravnopravnost na radnim mestima,... I punopravno i jednako učestvovanje u svim aspektima života koji se tiču svih nas.

Aktivizam je udario dobre osnove i ukazao na vidljivost svih nas. Čak i na nas koji nismo direktno učestvovali u tome. Sad glavnu ulogu imaju pojedinci. Bez lične emancipacije većine pedera svi dosadašnji i budući zakoni ostaće samo mrtvo slovo na papiru.