Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 53: Kako je biti peder u Hrvatskoj?

Provevši leto u Drezdenu, došao sam u priliku neko vreme provesti i s azilantima koji su smešteni tamo. Ovim "našim" azilantima. Koji azil u Nemačkoj traže na osnovu svoje seksualnosti, u strahu za vlastiti život i sigurnost zbog iste te seksualnosti.

U ovom slučaju, reč je o jednom Libancu. Razmenivši prilikom upoznavanja standardne geografsko-istorijske-lingvističke osnovne informacije Hrvatske i Libana, iznenadio me pitanjem. Pitanjem o tome kakva je situacija u Hrvatskoj s LGBTIQ* pravima. Odnosno, više sam iznenadio samog sebe, jer nisam znao kako da mu uopšte odgovorim na to pitanje.

Dodatno me zbunio pitanjem je li homoseksualnost uopšte legalna u Hrvatskoj. Nije me zbunio time što možda smatra da je Hrvatska toliko nazadna da je homoseksualnost još uvek nelegalna. Zbunio me time što me vratio u realnost mnogih pedera u svetu, kojima ne samo da je teško biti to što jesu, nego je to, takođe, ilegalno.

Pričati o tome kako je biti peder u Hrvatskoj nije isto iz pozicije stanovnika Zagreba i nekog zabačenog mesta

To je, ujedno, postala i prva tačka pokušaja opisivanja kako je biti peder u Hrvatskoj. Naravno da je u Hrvatskoj legalno biti peder. Ta celi život ja potpuno legalno postojim! Naravno da sam mu odgovorio da je pederluk još od 1977. godine legalna stvar. Takođe, u Hrvatskoj je homoseksualnost uklonjena s liste mentalnih bolesti još 1973. Kako i Wikipedia potvrđuje, sedamnaest godina pre nego što je istu stvar učinila Svetska zdravstvena organizacija. Hrvatska, sedamnaest godina ispred sveta!

Lako za istoriju, ali kako dočarati sadašnju situaciju pederluka u Hrvatskoj? Naravno da mi je početni poriv bio situaciju prikazati groznom. Međutim, ove istorijske činjenice dale su mi malo za razmisliti. Saopštio sam mu da se u Zagrebu već 16 godina uredno održava Zagreb Pride. Istina, u početku je bilo gadno i nasilno. Ali, evo, već godinama povorka protiče mirno, uz brojnu podršku i pridruživanje građana, a protesti su odavno stvar prošlosti. K tome, postoji Pride i u Splitu. Kakav god da jeste, održava se sedam godina.

Što se tiče incidenata, dogodi se tu i tamo da neko bude napadnut. Ali, nije baš da svaki drugi dan čitamo o napadima, pogotovo ne organizovanim, na pedere kao pojedince ili grupu, na mesta okupljanja i slično. Naravno, pričati o tome kako je biti peder u Hrvatskoj nije isto iz pozicije stanovnika Zagreba i nekog zabačenog mesta. Ali, generalno se čini da situacija i nije toliko loša.

Postoje LGBTIQ* portali, niko ih ne zabranjuje, a ni mene se još niko nije setio zabraniti niti poslati preteći mejl. Pusti pedera, vidiš da je običan čoban i budala.

Uočljiv i popriličan jaz

Upitao sam i ja, naravno, kakvo je stanje s pravima u Libanu. Na šta mi čovek odgovara: "Nemamo prava!". Moj odgovor na to je bio: "Odlično! Nemate prava, nemate problema!". Tom crnohumornom dosetkom završili smo raspravu o ovoj temi.

O ovom razgovoru razmišljao sam i kasnije. Čitao sam osnovne informacije o LGBTIQ* pravima i istoriji u Hrvatskoj i Libanu. Možda je najbolji prikaz upravo preko ove dve tabele. Pogađate, prva prikazuje stanje u Libanu, druga u Hrvatskoj. Uz napomenu da je u Libanu homoseksualnost legalna de facto, premda i dalje postoje zakoni na osnovu kojih bi se ona mogla smatrati ilegalnom.

Izvor: Wikipedia

U poređenju s Libanom, tablica za Hrvatsku jako lepo se zeleni. Prevedeno, imamo mogućnost raditi apsolutno sve kao i razvijeni svet na koji se volimo ugledati, osim naše ozakonjeno partnerstvo nazivati brakom, zajedno s partnerom usvajati decu te donirati krv. Komercijalno surogat-roditeljstvo je ionako zabranjeno, nezavisno od seksualne orijentacije.

Premda je Liban najliberalnija arapska zemlja, svejedno to ne znači da se Hrvatska treba upoređivati s njim i na osnovu toga zaključivati kako je situacija s LGBTIQ* pravima gotovo bajkovita. Međutim, gledajući ovu tablicu za Hrvatsku i upoređujući je s mišljenjima LGBTIQ* populacije, definitivno je uočljiv popriličan jaz.

Solidno zakonodavstvo i katastrofalno, korumpirano sudstvo

Čitav taj jaz produkt je jednog od dva razloga. Ili je situacija u Hrvatskoj na papiru i zakonodavno puno bolja nego na terenu, pa ovaj tablični pregled daje iskrivljeno optimističnu sliku. Ili LGBTIQ* populacija nije svesna da joj je bolje nego što misli, pa njihovi dojmovi o životu u Hrvatskoj daju iskrivljeno pesimističnu sliku.

Prvi se razlog može prevesti kao standardna hrvatska boljka vidljiva na apsolutno svim nivoima, nevezano uz to o kojoj zakonski regulisanoj tematici je reč. To je, naravno, sasvim solidno zakonodavstvo i upravo katastrofalno, sporo, neujednačeno i korumpirano sudstvo. Iz takvog sudstva proizlazi i isto takvo sprovođenje zakona. Dakle, katastrofalno. Nikakve koristi od zakonske zaštite protiv diskriminacije, definicije zločina iz mržnje, zagarantovane ravnopravnosti pri zapošljavanju, ako se u praksi sprovođenje tih zakona na bilo koji način pokušava osujetiti. Banalizovanjem svih ili većine situacija u kojima se ljudi nađu diskriminisani, napadnuti, pretučeni, ne dobiju posao ili dobiju otkaz samo zato što su, jebiga, deo LGBTIQ* populacije.

Razlog prvog razloga može biti još jedna divna i učestala hrvatska karakteristika, omiljena među hrvatskim političarima i političarkama. Beskičmenjaštvo, nedostatak bilo kakve osobnosti, kukavičluk, provincijalni mentalitet dodvoravanja autoritetima, opsednutost time kako "nas" doživljavaju spomenuti autoriteti i drugi uopšteno te frustracija time što moraju raditi jedno, a najradije bi radili nešto skroz drugo.

Naravno da moraju. Jer sve ovo lepo opisuje stari hrvatski pozdrav, pardon, izraz. Pizdunstvo. Naravno da će provincijalni pizduni hteti ostaviti dojam pripadanja Zapadu. Pa će izglasati i ovaj zakon i onaj zakon. Daćemo pederima sve, samo nas primite u EU, samo gledajte na nas kao civilizovane, a ne kao na najobičnije seljačine i kicoše, što i jesmo.

Bi li bilo blasfemično i za deo LGBTIQ* populacije reći da ih obeležavaju beskičmenjaštvo i kukavičluk?

Kad radiš jednu stvar radi drugih, a potpuno suprotnu dok niko ne gleda radi sebe, tada jedini rezultat može biti ovakva situacija kakvu imamo u Hrvatskoj. Na papiru odličnu situaciju. U stvarnosti ne baš tako dobru situaciju, gde i dalje napadi na osnovu seksualne orijentacije prolaze nekažnjeno, na govor mržnje se odmahuje rukom, a ljude je i dalje više strah izlaska iz ormara nego da negde u mraku slučajno ugledaju Pennywisea.

Drugi razlog počinje upravo tamo gde se završava ovaj prvi razlog.

Ne kod Pennywisea, nego kod izlaska iz ormara. Bi li bilo blasfemično i za deo LGBTIQ* populacije reći da ih obeležava beskičmenjaštvo, nedostatak bilo kakve osobnosti, kukavičluk, provincijalni mentalitet dodvoravanja autoritetima, opsednutost time kako "nas" doživljavaju spomenuti autoriteti i drugi uopšteno te frustracija time što moraju raditi jedno, a najradije bi radili potpuno suprotno? Nisu li upravo to česti razlozi za ostanak u ormaru?

Kad se setim sebe iz faze skrivanja u ormaru, sve to redom me savršeno opisivalo i garantovalo dug i nesrećan život u ormaru. Upravo to su bili razlozi koji su me držali tamo. Ne tvrdim da me više niti jedna od tih karakteristika ne krasi. Ali, sasvim sigurno su nešto manje nego tada. Ako nam je takav dobar deo LGBTIQ* populacije, opet ne čudi ta neusklađenost mišljenja. Na papiru bi trebalo biti fantastično, ali utisak i nije takav.

Da uparimo to s prvim razlogom i zaključkom da je u Hrvatskoj na svim poljima golema neusklađenost između teksta zakona i sprovođenja zakona.

Sve, samo da se ne sazna da je peder

Ko će hrvatske institucije naterati da se ta neusklađenost smanji? Onaj ko će biti premlaćen zbog toga što je peder, ali slučaj neće prijaviti, a mami će kući lagati da se napio i pao niz stepenice kad je izlazio iz birtije?

Sve, naravno, da se ne bi saznalo da je peder. Hoće li na nešto uticati onaj ko doživljava svakodnevno maltretiranje na poslu, ali se boji bilo šta reći jer ga je strah da će dobiti otkaz i da će svi u selu saznati da je peder? Hoće li na nešto uticati onaj ko se oženio radi okoline, a sa strane se taslači s nesvršenim studentima?

I onda imamo upravo fantastičnu situaciju. Relativno napredni zakoni se ne ruše zato što su mnogi hrvatski političari/ke, srećom, dovoljne kukavice da se ne usude zakonodavstvo usklađivati s onim što jesu, s ličnim i uverenjima brojnih kolega iz stranke. I iz istih razloga se ne sprovode. Nesprovođenje tih relativno naprednih zakona dodatno podstičemo mi sami.

Zato što su mnogi hrvatski pederi, nažalost, prevelike kukavice da se usude uskladiti ono što jesu sa zakonom koji je napisan da ih štiti. Samo, teško je zakon koji štiti pedere primeniti na nekoga ko ne priznaje da je, jebiga, peder.

Kako izaći iz začaranog kruga? Čekati da hrvatski političari prestanu biti pizduni? Pre ćemo doživeti da negde nikne ukršteni put pod morem. Ništa nam ne preostaje nego da sami prestanemo biti pizduni. Reklo bi se, pametniji popušta. Hajde da budemo pametniji! Seksualna orijentacija, po svemu sudeći, nije stvar izbora. Pizdunstvo, doduše, jeste.