Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 5: dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi... i biti pe

Jedna od faza autovanja koju svi prolazimo jeste autovanje kolegama na poslu, fakultetu, u školi. U profesionalnom okruženju. Koje je, često, za nas potpuno drugi svet od onog privatnog. Nekako je prirodno da proces autovanja kreće od nama bliskih osoba. Logično, jer tome prethodi otkrivanje, shvatanje i prihvatanje sebe. Poslednje je velika stvar i logično je da to želimo podeliti s bliskim osobama. U pravilu su to roditelji i prijatelji. Ono što se u toj fazi autovanja javlja kao glavni strah jeste to, da će nas ljudi koje volimo odbaciti.

Zbog toga se okleva. Kad se krene u taj proces, sve nam je lakše i bezbolnije otvoreno govoriti o vlastitoj seksualnosti. Jer paralelno s tim još više shvatamo da smo to što jesmo i da nema bega od sebe. Pogotovo ako to nailazi na većinski pozitivnu reakciju ljudi koje volimo. Međutim, mnogi taj proces zaustave kad su "pokrili" sve ljude do kojih im je stalo. Često se tada postavlja pitanje trebamo li se autovati na poslu, je li to potrebno, je li to već mešanje privatnog i poslovnog. I tu često zastaje proces autovanja.

"Profesionalno" autovanje trebalo bi biti lakše od "privatnog"

Naravno, svako od nas ima različito postavljenu granicu između privatnog i poslovnog. Zavisi od naše ličnosti, okoline u kojoj radimo i u kojoj meri nam određene kolege postaju prijatelji. Ako već upoređujemo "privatno" i "profesionalno" autovanje, verujem da bi "profesionalno" autovanje trebalo biti još lakše od "privatnog". Prvenstveno zato što smo već odradili prvu fazu i naučili preko usta izvaliti reč "peder" u kontekstu sa samim sobom. Kao i zato što je reč o ljudima s kojima najčešće imamo profesionalan odnos, pa bi nam u emocionalnom smislu trebalo biti, više-manje, svejedno šta ti ljudi misle o nama van onoga što se tiče isključivo posla.

Tako sam ja razmišljao. U prevodu, nije mi bilo bitno. I zato sam aut na poslu. Neko može reći, nije ni meni bitno, pa baš zato ne želim svoju seksualnost mešati s poslom. Međutim, autovanje vidim kao jedan oblik aktivizma. Nešto što zovem aktivizmom na ličnom nivou. I mislim da svi mi koji smo aut, hteli ili ne hteli, na određeni način postajemo aktivisti na ličnom nivou. Predstavljamo sebe, ali i sve druge pod krovnim nazivom "pederi". Neki udaljen, maglovit, generalni izraz za nešto s čim se veliki broj ljudi još uvek nije susreo. Smatram da oberučke trebamo prihvatiti tu šansu jer kroz taj individualni pristup možemo, posledično, uticati na svoje mikrookruženje.

Tri stvari naučio sam kroz autovanje na poslu. Prvo, pruža mi neverovatne mogućnosti za zafrkanciju s ljudima i posmatranje reakcija kad se nađu u neočekivanim situacijama. Drugo, nehotice se može pomoći i drugima. I treća stvar koju sam naučio, pruža jako čvrsto uporište i veliko zadovoljstvo u sramoćenju ljudi koji nisu u stanju sakriti svoju glupost. Izvedeno s dozom elegancije i gracioznosti, "peder style". Lično mi najbolje odgovara da to radim kroz dead pan humor ili u situacijama kad se takvo nešto ne očekuje. U pravilu, smeh je zagarantovan. Prvenstveno za mene, a onda i druge.

Curi je ime Igor

Primer prvi: U to vreme radim u jednoj lizing kući. Tek sam nekoliko sedmica tu. Imam dečka u Sarajevu i svako malo tamo otputujem preko vikenda. Jednog ponedeljka kolega u kancelariji me pita gde sam bio za vikend. Odgovaram da sam bio u Sarajevu. Iznenađen što tako često putujem u Sarajevo, pita me imam li nekoga tamo. Ja kažem da imam. Pita, je li cura u pitanju? Pretpostavljajući koje je sledeće pitanje, odgovaram mu da jeste. Uz pozitivnu reakciju, pita kako mi se cura zove. Tu sam ga čekao. Odgovaram hladnokrvno, "Igor". Prvo je, naravno, umirao od smeha jer je mislio da se šalim. Šta ću, barem neka korist od mog heteronormativnog izgleda. Rekao sam mu da je stvarno njegovo ime Igor i da se jedino zezam da je cura. Nije, dečko je.

Primer drugi: Sedimo kolektivno na pauzi za ručak u restoranu. Cela ekipa iz mog sektora i još nekoliko kolega s kojima sam se skontao u zadnjih par meseci. Svi već odavno znaju da sam peder osim kolege koji se malo ređe druži s nama, pa nisam došao u priliku da mu to dam do znanja. Makar, "čuo je priče". Bitno za priču je da moj sektor spada u back office, tzv. pozadinske poslove. Razgovor se odvija između njega i mene, pita me kako sam se snašao u novoj firmi. Odgovaram da mi je super; ekipa je odlična, posao puno zanimljiviji od onog što sam pre radio. Pita me koliko sam već tu, odgovaram da je reč o tri meseca. Na pitanje gde sam pre radio, odgovaram da sam radio u reviziji. Budući da je i on radio u reviziji, sarkastično pita kako je moguće da mi je nešto zanimljivije od revizije. Rekoh: "Definitivno je zanimljivije! Ako ništa, ipak je reč o pozadinskim poslovima. Po definiciji, u tome sam najbolji". Naravno, svi ostali su se počeli keziti i valjati od smeha. Kolegi je malo trebalo da zbroji dva i dva, ali je shvatio o čemu govorim.

Vezano uz iskustvo nehotične prilike da se pomogne drugima, to se dogodilo u prvoj firmi u kojoj sam počeo raditi u struci, pre, uskoro će biti, 10 godina. Budući da sam tada pomalo počeo s prihvatanjem sebe i autovanjem, određeni krug ljudi u firmi je znao da sam peder. Kako to obično biva u kancelarijama, ako zna jedna osoba, znaju svi. Meni još bolje, manje "posla" za mene. Nakon nekog vremena sam i tražio premeštaj u sarajevski deo firme u kojoj sam radio budući da mi je dečko tamo živeo.

Pomoć kolegi ličnim primerom

Doslovno tako sam rekao šefici i dobio sam premeštaj na neko vreme. Tako da generalno nije bilo tajne u firmi koji je glavni razlog da sam privremeno otišao u Sarajevo. "Svi" su znali. Nakon dve ipo godine rada u toj firmi, dao sam otkaz. I nakon nekog vremena, frend/kolega mi je javio da bi naš zajednički kolega hteo otići na kafu sa mnom. Imali smo kolegijalan odnos, ali nismo išli po kafama, pa me to malo iznenadilo. Pitam ga, zašto bi on hteo sa mnom na kafu, ne razumem.

A taj frend/kolega mi odgovara da je dečko u lošem stanju, ima zdravstvenih problema, ne može ništa jesti jer se psihički ubija zbog toga što je gej. Ne da se želi autovati, nego još ni sebe nije potpuno prihvatio kao pedera. Naravno da sam otišao s čovekom na kafu, u nekoliko navrata. I podelio sam s njim svoje iskustvo, pokušao mu pomoći u celom tom procesu. Kad ja već nisam imao s kim popričati o tome, da barem on ima. Naravno, pomalo je prihvatao sebe kao pedera, počeo odlaziti na dejtove i pomalo izlaziti iz ormara. I spasio se od psihičkog uništavanja samog sebe. Moj uticaj sigurno nije bio ključan, jer takve promene moraju doći isključivo iznutra. Ali, ako sam imalo pomogao u svemu, jako mi je drago zbog toga. I da je to jedina korist od toga što sam aut (i na poslu), vredelo je jer sam pomogao drugom čoveku.

Primer za elegantno zafrkavanje na poslu mi je najdraži. Dolazim na posao u banku u kojoj danas radim. Kao i svako jutro, šef, kolega i ja odlazimo u kuhinju da nam skuvamo čaj ili kafu. Tamo zateknemo koleginicu sa sprata niže, koja inače voli laprdati o nebitnim tričarijama. Rekoh kolegi i šefu da ću nam napraviti kafu, a oni posedali za šank, listaju novine i zezaju se. Došli i do nekakvog članka u kom nešto piše o Ivanu Dečaku iz Vatre. Koleginica je ljubitelj takvih trač-rubrika. Naravno da je počela palamuditi. Nešto krenula kako je Dečak iz Virovitice, pa kako je super da ljudi iz Virovitice drmaju scenom. Te imaju hit, te je sada čovek u žiriju The Voicea, pa maneken za nekakva odela, pa ovo, pa ono. Na kraju, i ona je iz Virovitice. Krenula u litaniju, a mi se sve pomalo smejuljimo i čekamo trenutak da krenemo zafrkavati.

"Jalovi" muškarci s maramama oko vrata

Zna ona njega, pa zna i svašta o njegovom privatnom životu. Svakakvi smo mi muški, kaže ona. Ali, veli, bolje da smo i takvi nego da smo oni jalovi, "muškarci s maramama oko vrata". Sva trojica smo skontali na šta misli. Pederi. Kolega i šef se već počinju pomalo valjati po šanku i čekaju kad ću krenuti u napad. A ja krenuo nameštati gospođu na verbalni volej. Pitam je, kako to misli muškarci s maramama, pa nije valjda da ima nešto protiv kauboja? Veli ona da ne, nego misli na ove druge. Ja se pravim blesav, pa kažem da su i ti kauboji normalni muškarci.

Kaže gospođa da je tolerantna i nema ništa protiv ikoga, ali da nemaju žene od takvih nikakve koristi kad nemaju "oružje". Rekoh, gospođo, pa imaju oni oružje, ali pucaju u malo drugačiju metu. Ona ponovi da nema ništa protiv toga, neka samo gađaju šta hoće, ali da jednostavno ne želi takve u blizini. Imam je na voleju! Rekoh, gospođo, ali jedan takav kojeg ne želite u blizini upravo sada stoji pored vas. Ona razrogačila oči, počela se vaditi opet s mantrom da ona sve toleriše, da nije tako mislila. Rekoh, tolerantni ste i nemate ništa protiv ikoga, ali ne želite takve ljude u blizini; to mi ne zvuči kao tolerancija. Ženska zanemela, kolega i šef vrište od smeha, a ja se samo elegantno pokupio u kancelariju sa svojom kafom. Bez ikakve ljutnje i uvređenosti. Zabavio sam samog sebe, kolege nasmejao, a koleginici udelio edukativnu verbalnu šamarčinu. Od tada naglašeno ljubazno komunicira sa mnom, što mi i dalje zna priuštiti ogromnu količinu zabave.

Ovakvih primera direktnog i neindirektnog autovanja imam jako puno. Gde god sam radio, "svi" su znali da sam peder. A šta je s negativnim primerima? Nisam ih naveo iz jednostavnog razloga - jer ih nije bilo. Skoro deset godina rada u struci, četiri kompanije. Apsolutno ništa loše mi se nije dogodilo zbog toga što neko zna da sam peder. A mnoge kolege više nisu kolege, nego prijatelji.

Čak i peder može biti dobar radnik, a dobar radnik može biti peder

Niti nepravedan tretman, niti maltretiranje, niti ismevanje, niti pretnje otkazom. Ništa. A upravo sad sam nabrojao glavne razloge zašto se mnogi ne autuju na poslu. I zašto je to često teže od autovanja najbližima, premda smatram da bi trebalo biti obrnuto? Razumem da u pitanju može biti egzistencija. Kako sam već pisao, mogu samo reći da samo od vas zavisi ta odluka. Odmerite situaciju, firmu u kojoj radite i procenite ljude oko vas. Princip je uvek isti. Ovo ste već prošli, isto primenite u poslovnom okruženju. Koje, verovatno ste to shvatili dosadašnjim autovanjem, ipak nije baš toliko neprijateljsko koliko nam naš ormar govori.

Istina je, pisalo se po novinama o slučajevima kad su ljudi dobijali otkaz zato što su pederi. Naravno, to po zakonu ne može biti službeni razlog za otkaz. Međutim, to su opet retki slučajevi koji na kraju ispadnu nepovoljni za poslodavca, a ne radnika. Zakonskim okvirom su radnici, šta god mislili, ipak dobro zaštićeni. Čak i kad to nije opravdano. Jedva je moguće da neko zbog lošeg obavljanja posla, alkoholisanja i sličnih stvari tu i tamo dobije otkaz. Često je čak i takvima nemoguće bilo šta napraviti, premda svi znaju da je takav otkaz itekako opravdan. Tako da otkaz zbog seksualne orijentacije sigurno neće biti održiv pred zakonom. A svi ostali, lažno navedeni razlozi za otkaz, mogu se poprilično lako dokazati kao lažni i neopravdani.

Ako obavljate svoj posao kvalitetno, u pravilu će poslodavcu vaša seksualnost biti nebitna. Svojim autovanjem živite otvoreno što jeste, zbog sebe. A svojim radom pokažite nebitnost seksualne orijentacije, radi kolega i šefova. Ako ljudi ne znaju da ste peder, neće biti u prilici shvatiti jednu potpuno neverovatnu i praktično nemoguću činjenicu: čak i peder može biti dobar radnik, a dobar radnik može biti peder. Otkrijte ljudima da Zemlja ipak nije ravna ploča. Ko će, ako ne vi?