Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 42: Postoji li gej zajednica?

Postoji li uopšte gej zajednica? Ako je odgovor pozitivan, trebamo li se identifikovati s tom zajednicom? Proizilaze li mnoge frustracije upravo iz pokušaja da sami sebe uverimo u ispravnost ideje o gej zajednici? Proizilaze li mnoga razočaranja iz shvatanja da se ne možemo identifikovati s gej zajednicom, koliko god se pokušavali uveriti da bismo trebali biti u stanju to napraviti?

Nedavno sam, zahvaljujući kolegi Gordanu Duhačeku, došao u priliku pročitati odličan članak. Tu sam priliku i iskoristio čitajući "Together Alone". Poprilično dugačak tekst, pogotovo uzevši u obzir današnje navike čitanja, ali verujem da je vredan pažnje. Premda iznosi konkretne podatke iz istraživanja koja nemaju veze s Hrvatskom, verujem da se mnogi hrvatski peder može naći u mnogim stvarima izrečenim u tekstu. Zbog toga se isplati malo zasukati rukave, očistiti naočare, staviti nove leće i vežbati čitanje nečeg dužeg od popisa poštenih HDZ-ovaca.

Na spomenuti tekst usledio je i zanimljiv odgovor pod naslovom "Gay Loneliness Is Real-but 'Bitchy, Toxic' Culture Isn't the Full Story". Dva suprotstavljena pogleda, ali oba imaju jednu zajedničku tačku. A to je neprestano spominjanje gej zajednice.

To me podsetilo da već dugo razmišljam o gej zajednici. I postavljam sebi pitanje: "Postoji li uopšte gej zajednica?". Ako i postoji, trebamo li se identifikovati s tom zajednicom? Proizilaze li mnoge frustracije upravo iz pokušaja da sami sebe uverimo u ispravnost ideje o gej zajednici? Proizilaze li mnoga razočaranja iz shvatanja da se ne možemo identifikovati s gej zajednicom, koliko god se pokušavali uveriti da bismo trebali biti u stanju to napraviti?

Mogu li se ljudi identifikovati s nečim što ih svodi na samo jednu dimenziju?

U redu, koristeći najprimitivniju definiciju zajednice kao grupe ljudi koja ima nešto zajedničko, lako je odgovoriti da gej zajednica zaista i postoji. Šta nas povezuje? Jedino to da nam se diže na isti pol. Već kod toga volimo li ga primiti u dupe ili ne dolazi do razlika. Ako ćemo šire, o LGBTIQ* zajednici, povezuje nas da smo svi koji pripadamo u neko od ovih slova ili zvezdicu "oni drugi" u odnosu na "one prve".

Mogu li se ljudi identifikovati s nečim što ih svodi na samo jednu dimenziju? Koliko je identifikovanje sa studentskom, radničkom, levičarskom, desničarskom, ateističkom, verskom zajednicom drugačije od identifikovanja s pederskom zajednicom?

Mogao bi neko argumentovati na način da je sve ovo nabrojano nešto što je podložno izboru. Seksualna orijentacija je nešto što ne možemo birati te je naš identitet obeležen time. A bez identiteta nemamo identiteta, rekli bi mudri. Je li zaista tako? Uzeću kao primer jedan pojam na spomen kojeg se svaki levičar naježi, uključujući mene. Pojam koji je direktno u sukobu s levicom. Pojam nacije. Zašto ovde ističem levičare?

Zato što su ipak, nažalost, levičari pederi najbrojniji među onima koji imaju dovoljno muda da pred sobom i svetom priznaju da su i pederi. I oni koji su imali i imaju dovoljno muda da pokušavaju, prvenstveno sebi pa onda i drugima, omogućiti da što lagodnije uživaju u svom pederluku. Pojam nacije je nešto što izaziva gađenje kao umetna tvorevina, izmišljena da bi ljude omeđene određenim granicama pokušala uveriti u zajedništvo njihovih interesa. I da bi se njima moglo manipulisati kako bi se ti interesi štitili. Od nekih drugih ljudi koji su isto tako poverovali u zajedništvo svojih interesa.

Je li pederluk drugačiji?

Identifikovanje na nivou nacije levica odbija upravo argumentacijom da to nije odraz našeg izbora, nego puke slučajnosti. I da je, naravno, suludo identifikovati se sa svima ostalima samo zato što su bili žrtve iste slučajnosti. I biti neprijatelj onima koji su bili žrtve neke druge slučajnosti. A pederluk? Je li pederluk drugačiji? Isto nije stvar vlastitog odabira. Zašto bi to bilo nivo na kom bismo se svi mogli povezati i identifikovati se jedni s drugima?

Čisto sumnjam da se autovani peder levičar koji slobodno živi taj deo sebe može identifikovati s nekim ko se boji sebi, kamoli drugima, priznati da je peder. Čisto sumnjam da pedera koji je poslednjih dvadeset godina proveo nezaposlen i živi po prihvatilištima za beskućnike taj pederluk jako zbližava s pederom koji je poslednjih dvadeset godina proveo u menadžmentu međunarodne korporacije i živi po prihvatilištima za bogataše, poznatijima kao luksuzni stanovi.

Kako je onda zamišljeno da bismo trebali imati toliko toga zajedničkog samo zato što smo iste seksualne orijentacije?

Istom logikom mogu reći da onda i svi heteroseksualni muškarci i žene pripadaju jednoj zajednici, deleći seksualnost kao sigurnu poveznicu, te da bi se na temelju nje svi oni trebali i trebali moći identifikovati jedni s drugima. Naravno, zbog brojnosti ta ideja stvarno deluje bizarno jer se podrazumeva da je previše svih ostalih razlika da bi se mogli identifikovati jedni s drugima na temelju poveznice slabašne kao što je seksualnost.

A zašto se čini da se od pedera očekuje tako nešto? I zašto se čini da oni sami očekuju da će im ta imaginarna zajednica omogućiti tako nešto? Nema logike. Verujem da će većina ljudi većinu ljudi oko sebe proglasiti idiotima. Ne znam za ostale, ali moje iskustvo je pokazalo da je taj procenat otprilike 80%. Postao sam blaži s godinama, izgleda, pre sam smatrao da je procenat bliže 90%. I sigurno ću 80% Hrvata proglasiti idiotima, premda pripadam istom tom narodu.

Nije zajednica, već interesnagrupa

Kolege na poslu su, sasvim sigurno, idioti. Barem njih 80%. Idiotima ću proglasiti isti procenat ateista, premda pripadam ateistima. A pogotovo ću idiotima nazvati većinu vernika. O desničarima da ne pričamo! A bome i 80% levičara su idioti, premda se i sâm smatram levičarem. Muškarci? Svakako, otprilike 80% su notorni idioti. Žene? Potpuno ravnopravno, takođe 80% su totalne idiotuše. A pederi? I oni su, dalo se već naslutiti kuda ovo vodi, apsolutni idioti u podjednakom procentu.

Vrlo verovatno će i otprilike 80% ljudi koji su ikada došli u kontakt sa mnom zaključiti da sam i ja potpuni idiot. Biće u pravu. Isto kao što sam ja u pravu. Svako za sebe i u skladu sa svojim kriterijumima. A koliko idiota, toliko i kriterijuma. Verujem da većini, ipak, stvarni postupci nisu toliko grubi kao misli. Pa se to smatranje da smo uglavnom okruženi idiotima u praksi prevodi u delovanje na način da se s vrlo malim brojem ljudi, u odnosu na one s kojima imamo neki kontakt, uspemo zbližiti, povezati i razumeti na ljudskom nivou.

A za to je obično potrebno puno više poveznica od pola, seksualne orijentacije, edukacije ili čega sve ne. Za one koji su nam bliski nećemo misliti da su idioti. Inače nam ne bi bili bliski.

Članak "Together alone" završava mišljenjem jednog od pedera: "Što se tiče gej ljudi, uvek smo sebi govorili da ćemo biti dobro kad prođe epidemija AIDS-a. Onda je prošla, pa ćemo biti dobro kad se budemo mogli venčati. Sad možemo, ali bićemo dobro kad se završi maltretiranje. Nastavljamo čekati trenutak kad ćemo osećati da se ne razlikujemo od drugih ljudi. Ali činjenica jeste da smo drukčiji. Vreme je da to prihvatimo".

Slažem se. Ali mislim da, to da smo različiti treba prihvatiti i iskoristiti da bi se razbila floskula o postojanju zajednice s kojom bismo se trebali i trebali moći svi identifikovati. To nije zajednica. To je, koliko god možda nepopularno zvučalo, interesna grupa. Mislim da u tome nema ništa loše i da se toga ne treba sramiti.

Bilo bi lepo da oni koji čeznu za prihvatanjem to i dobiju, ali to se neće dogoditi

To je interesna grupa svih onih koji su dovoljno hrabri da se ne boje priznati sebi niti drugima da su pederi. I kojima je u insteresu sebi omogućiti da vlastitu seksualnost, kao samo jednu od karakteristika koja ih obeležava, mogu živeti potpuno ravnopravno drugima. Zbog toga i interesna grupa!

A to svakako nije interesna grupa onih koji su u ormaru. Jer ne mogu biti i jedno i drugo istovremeno. Nemoguće je biti u ormaru i istovremeno se smatrati delom nekakve nepostojeće zajednice čiji je jedan od glavnih ciljeva upravo ne biti u ormaru.

Jasnim naglašavanjem toga prestalo bi održavanje nade i očekivanja mnogih da smo svi jednaki i prihvaćeni. Nismo, niti trebamo biti! Očekivanja da bi ova interesna grupa trebala pružiti viši stepen identifikacije od bilo koje druge interesne grupe. Očekivanja da će prihvatanje vlastite seksualnosti omogućiti osećaj pripadnosti, prihvaćenosti, razumevanja i mogućnosti apsolutne identifikacije.

Razumem zašto je kod mnogih ta iluzija potencirana. Dobar deo je zaista odbačen od heteroseksualnog sveta, oseća se prezreno i nada se da će "među svojima" naći nešto što nisu dobili od drugih. U većini slučajeva neće to dobiti, to je iluzija. Znam da bi bilo lepo da oni koji čeznu za prihvatanjem, to i dobiju. Žao mi je, ali to se neće dogoditi. Nije li čak i licemerno očekivati tako nešto?

Biti od hetero sveta odbačen isključivo na osnovu seksualne orijentacije i zbog toga ih opravdano smatrati površnim idiotima, a istovremeno očekivati da će te pederi prihvatiti isključivo na osnovu seksualne orijentacije i zboga toga ih ne smatrati površnim idiotima? Ne drži vodu. Prihvatanje i razumevanje ne pruža nečija seksualna orijentacija, nego osoba.

Klinci se pogrešno uče da je rešenje u pripadanju i prihvatanju

Razumem i da je kod mnogih ta iluzija o identifikovanju s nepostojećom zajednicom potencirana otkrivanjem i priznavanjem vlastite seksualnosti. U tim trenucima euforije i neverovatnom osećaju oslobođenja, sve pada u drugi plan. U tim trenucima praktično postaješ vlastita seksualna orijentacija, niti jedan deo tebe nije više bitan. Nakon dugog gušenja, želiš konačno svoju seksualnost živeti slobodno, želiš je potencirati, želiš je pustiti da raste.

Nakon određenog vremena euforija splasne. Srećom, još uvek imam dovoljno pozitivan dojam o ljudima, pa smatram da se većina niti može niti želi svesti na samo jednu dimenziju. Pored seksualnosti, većina ima još nebrojeno čežnji, želja, strasti, područja na kojima želi rasti i realizovati se. I da im seksualnost sasvim sigurno nije dovoljna poveznica s drugim ljudima.

Većina to shvati tek naknadno, jer se klinci pogrešno uče da je rešenje u pripadanju i prihvatanju, da tome treba težiti. I redovno kod većine vodi razočaranju. Takva identifikacija, takvo pripadanje i takvo prihvatanje obično zahteva od osobe da se svede isključivo na jednu dimenziju. I uprkos pogrešnom učenju, većina ipak dođe do shvatanja da tako nešto nije moguće. I ne osećaju to kao ispravno, čak i kad bi bilo moguće.

Tad usledi razočaranje, kakvo samo razbijanje iluzije može proizvesti. Trebalo bi klince učiti onome što moj imaginarni prijatelj Miljenko Jergović kaže, a to je da ne pripada nikom i ničem. Mnoge bi poštedilo frustracija i razočaranja. A možda je tako nešto nemoguće naučiti i razumski shvatiti, preneti drugome, bez ličnog iskustva razbijanja iluzija. Bez razočaranja. I doživljene sreće zbog razočaranja.

Možda je tako i lepše. U svakom slučaju, jedan idiot manje. Pitanje samo na kojoj strani.