Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 36: Sin nam doveo zeta

Ako se ne varam, nikad nisam detaljno pisao o tome kako je prošlo moje autovanje roditeljima. Spominjao jesam kad sam uopšteno opisivao autovanje, ali mislim da mi autovanje roditeljima dosad nije bila glavna tema. Sad će biti.

Da sam peder, mami sam rekao s 25 godina, u proleće 2008. godine. Da se tarantinovski vratim na početak radnje... autovanju je prethodilo tromesečno preseljenje u Sarajevo. Kako bih to preseljenje dobio, autovao sam se tadašnjoj šefici i tražio da me barem na neko vreme prebaci u sarajevsku kancelariju.

Autovanju šefici je pak prethodilo autovanje nekolicini prijatelja zbog sreće što imam dečka. Autovanju nekolicini prijatelja prethodilo je upoznavanje dečka koji mi je ubrzo postao, jelte, dečko. Za ovu priču, recimo da se zove, štajaznam, Igor. Odlučio sam se autovati iz poštovanja prema Igoru, prema sebi i prema našoj vezi.

Taj frend mi je bio cimer, samo što mi on nije ni frend ni cimer, nego dečko

Bilo mi je mučno zatajiti tri meseca našeg zajedničkog života i godinu dana veze. Pričati o njemu kao o cimeru. Našu ogromnu ljubav svoditi "samo" na prijateljstvo. Paziti pred kim ne smem sjajiti kad pričam o njemu, o tome kako mi je bilo u Sarajevu. Odlučio sam da se više ne želim plašiti vlastite sreće. Neko vreme nakon povratka iz Sarajeva, neobavezno sam otišao u dnevni boravak gde je stara gledala televiziju.

Krenuli smo opet nešto pričati o Sarajevu. Rekao sam joj da nisam živeo sâm u Sarajevu, nego mi je Igor bio cimer. Onaj moj frend kog si upoznala pre tri meseca. E, taj frend mi je bio cimer. Samo što mi on nije ni frend ni cimer, nego dečko s kojim sam u vezi već skoro godinu dana.

Naravno, na početku uopšte nije shvatila o čemu govorim. Shvatila je, ali je bila u šoku. Bila je užasnuta, nije mogla verovati šta čuje. Plakala je. Pitala je kako to sad odjednom. Tri godine sam u vezi s curom, a sad imam dečka. Šta mi se događa u glavi? U čemu je problem da sam se sad tako izgubio i odlučio na takvu glupost.

Vrlo brzo počela je i sebe kriviti. Gde je pogrešila? U čemu nije bila dovoljno dobra? Naoružao sam se strpljenjem da odgovaram na sve to, očekivao sam da će biti standardna pitanja. Pripremio sam da joj smireno objasnim sve. O tome kako to nije hir. To što sam imao curu ne znači da tada nisam bio peder, nego tada nisam imao hrabrosti to priznati sebi i drugima.

Da to nije odabir. Da to nema veze s njom, bilo čijom krivicom ili greškama. I bio sam smiren neko vreme. Na kraju je sve završilo deračinom, urlanjem, lupanjem vratima, bežanjem u drugu sobu. I istovremenim plakanjem, svako u svom uglu stana.

Sine, zar ne želiš biti izlečen od pederluka?

Sutradan je i stari znao da sam peder. Nisam mu rekao ja, stara mu je rekla. Bio sam pozvan na razgovor, njih dvoje protiv mene. Duboko dišem i pokušavam se smiriti, pripremiti na sve što mi sledi. Ponavljam sebi da moram ostati miran, da će verovatno opet biti istih pitanja i da im moram pomoći da shvate. Koliko god puta ponavljali pitanja, moram im smireno objasniti koliko god puta treba, ne smem poludeti ako ne shvate odmah.

Naravno da su se vrtela ista pitanja koja je već postavila stara, iste dvojbe. Samo je sad ista pitanja postavljao stari. A stara još jednom. Bio sam miran prvi put, bio sam miran drugi put, pa i treći put. Nakon toga je sve opet završilo deračinom, urlanjem i lupanjem vratima. Treći put je krenulo i završilo na isti način. Jednostavno se nismo uspeli sporazumeti. Četvrti put je u razgovor uveden predlog da me vode kod psihologa. Na šta sam u sebi naprosto podivljao, ali sam donekle uspeo zadržati smirenost.

Ili sam je uspeo dosta solidno odglumiti. Pitao sam ih zašto žele da idemo psihologu. Kažu, da vidimo šta će on reći. Pitao sam ih žele li psihologovo mišljenje je li u redu ili nije to što sam peder ili žele da me leči od toga da sam peder? Pa sam ih upozorio da u ovom drugom slučaju odlazak ne dolazi u obzir jer, da i pokuša to napraviti, sledi mu prijava i gubitak licence.

Tada su me roditelji u neverici pitali zar ja ne želim, ako bi psiholog to mogao, biti izlečen od pederluka. Rekao sam im da u ovom trenutku ne želim. Da mi je zapravo svejedno jesam li heteroseksualan, biseksualan ili pederoseksualan, da me to ne obeležava niti menja kao osobu. I da bih na lečenje pristao da je do toga došlo pre nego sam upoznao Igora. I da bih pristao na to ako ikad Igor i ja prekinemo. Svejedno mi je. Ali, sad to sigurno ne želim.

Ako će "lečenje" od pederluka značiti da više neću osećati privlačnost prema muškarcima te ću time izgubiti osobu koju volim, onda to sigurno ne želim. Čak i da je to lečenje moguće. Ali nije. Tako sam im lepo sve rekao i pristao da odemo kod psihologa. Oni s nadom da će se ipak dogoditi "izlečenje". A ja s nadom da će mojim roditeljima pomoći u prihvatanju i shvatanju ako sve što sam im rekao puno puta čuju još jednom. Ovaj put iz usta stručnjaka. Možda će uvažiti stručnjaka, kad vlastitog sina ne mogu.

"Rešetanje" psihologa od kog je mama tražila drugo mišljenje

Stari se zatvorio u sebe, rekao je da ne želi ići s nama kod psihologa, želi to rešiti sâm sa sobom. Otišli smo stara i ja. Naravno, istražio sam prethodno nekoliko "gay friendly" psihologa. Otišli kod psihološkinje koja nas je vrlo ofrlje "obradila". Staroj na brzinu rekla da je to sve u redu, da je homoseksualnost normalna stvar, da se ne treba brinuti i to je to. Stara, naravno, nije bila zadovoljna i da želi drugo mišljenje. Kakvo drugo mišljenje!? Hoćemo li ići od psihologa do psihologa, po "drugo mišljenje" sve dok ona ne dobije odgovor koji želi čuti, da homoseksualnost nije normalna stvar!?

Nakon par dana, pristao sam da pokušamo naći nekog drugog. Ne znam kako sam ga tačno iskopao, mislim da čak nisam ni tražio da bude posebno preporučen kao "gay friendly" psiholog, samo sam hteo nekog kvalitetnog. I negde sam iskopao prof. Ivana Modrušana. Na prvom dolasku smo mu rekli zbog kog "problema" smo tu. Odmah me počeo rešetati.

Prvo pitanje, odmah u glavu, bilo je: "Da vam sad ponudim da vas lečim, biste li pristali na to?". Ne verujući u ono što čujem, preplašen i šokiran, odgovaram tihim "ne". Dok sam ja u tim sekundama razmišljao kako ovo prekinuti, čovek se značajno okrenuo prema mojoj staroj i rekao: "Vidite, gospođo, puno puta su mi ljudi dolazili iz istog razloga kao i vi... svima sam postavio isto pitanje... i, zanimljivo, svi su dali isti odgovor kao i vaš sin".

Nakon toga je nastavio s rešetanjem, jedva sam se snalazio od pitanja i pokušaja shvatanja koja je njihova svrha. Koliko dugo sam s Igorom, koliko ima godina, gde smo se upoznali? Šta radi u životu? Koliko dugo smo živeli u Sarajevu? Zna li vlasnik stana da smo u vezi? Mislim li da sumnja kako je stan iznajmio muškom paru? Koliko zgrada ima stanova? Srećemo li susede često? Zna li neko od suseda da im u zgradi živi muški par? Mislim li da neko zna? Je li me strah da to neko sazna? Šta bih napravio da neko sazna?

Kad bi neko od suseda saznao, bi li nas to prisililo da tražimo stan u nekoj drugoj zgradi gde nas niko ne poznaje? Ko od naših prijatelja zna za našu vezu? Znaju li Igorovi roditelji? Znaju li moje kolege na poslu? Gde radim, šta radim? Zašto sam u odelu i kravati? Zašto poštujem pravila odevanja u preduzeću u kom radim i bih li nosio odelo i kravatu da ne moram?

Prosvetljenje nakon beskonačnog niza pitanja

Nakon što se rešetanje završilo, opet se okrenuo mojoj staroj te izgovorio nekoliko rečenica koje su imale za svrhu pokazati joj da je, nakon svih datih odgovora, jasno da njen sin nije neurotičan, da sam potpuno "čist i pri zdravoj pameti" odjednom "odlučio" postati peder. Na kraju, nakon prvog pitanja i svih ovih pitanja, sugestija mojoj staroj da ona ima problem. A njen problem je prihvatanje i shvatanje da ja nemam problem.

Kod Modrušana smo došli još dva ili tri puta. Ni jednom se više nije dotakao mog pederluka, nije to uopšte spominjao. Samo je pitanjima rovario po odnosu između mene i stare, mene i starog, stare i starog te našem međusobnom odnosu. I opet nisam znao kud sve to vodi i kakve to veze ima s bilo čim. Očekivao sam da će staroj dati odgovore na njena pitanja, uveriti je da prihvati moju homoseksualnost. Ne samo da nije spominjao moju homoseksualnost nego, takođe, nije niti jedan odgovor dao. O bilo čemu! Niti jedan odgovor!

Samo je postavljao pitanja, beskonačan niz pitanja koja nisu vodila ničemu, a mi smo davali odgovore. I onda je na kraju našeg zadnjeg dolaska Modrušanu nešto kliknulo. Nakon toliko rovarenja, bez sugerisanja ikakvih odgovora i bespoštednog postavljanja pitanja, nešto je puklo. Otključao je odnos između mene i stare. Toliko me izvozao, da sam, kad sâm shvatio kakav odgovor se upravo spremam dati, jednostavno prasnuo u nekontroliran smeh.

Nasmejao se i on te me podstakao da naglas kažem odgovor koji mi je u glavi. Kao da je znao šta ću odgovoriti. I verovatno jeste znao. A taj odgovor, nije niti bitno koji je bio niti na koje pitanje, predugačko da o tome pišem. Bitno je da mi se nakon toga sve otvorilo. Svi moji postupci su mi postali jasni, svaki moj model ponašanja.

Postalo mi je jasno kako je bežanje od moje seksualnosti uticalo na odnos sa samim sobom, na odnos s majkom i na odnos sa svim ljudima oko mene. Kako je ta sitnica, ta glupost kao što je seksualna orijentacija, stvorila brdo inhibicija.

Nezamislivo je šta može zamisliti čovek u strahu

I tako smo došli rešiti moj pederluk, a otišli rešivši odnos između majke i sina, dok se pederluka, zapravo, nismo ni dotakli. Zbog toga stara i ja danas imamo odnos bolji nego ikad. A pederluk? To je druga stvar. Tu je Modrušan pomogao koliko je mogao, stvorio je preduslove otključavši njen odnos sa mnom. Ali, glavni posao je morala stara napraviti sama. Narednih godinu dana bilo je mučno.

O mom pederluku nije se pričalo. Nije postojao. Niti moj izlazak iz ormara. Niti Igor. Sve ostalo je, kao, bilo normalno. Samo što bi se svake dve nedelje stara i ja posvađali na mrtvo ime. Zanimljivo da sam i u Sarajevo išao svake dve nedelje. Zanimljivo je i to da su svađe redovno bile tik pred moj polazak za Sarajevo. I redovno oko stvari koje nisu imale nikakve veze s mojim odlaskom u Sarajevo i s Igorom. Ali su redovno na tome završavale. S vremenom i na potpunim sitnicama počeo sam primećivati pozitivne pomake.

Recimo, počeli su dolaziti SMS-ovi s pitanjem jesam li stigao u Sarajevo, da se nada da smo dobro i da uživamo. Umesto dotadašnjih poruka isključivo u drugom licu jednine. Počela je uvažavati Igorovu prisutnost. A onda je preko mene počela slati i pozdrave Igoru. Odjednom su nestale i naše svađe pred polazak za Sarajevo. Stari je moj pederluk procesuirao sâm sa sobom. Na drugačiji način, ali je u istom vremenskom periodu došao do, rekao bih, istog rezultata kao i stara.

Kad je Igorovom selidbom u Zagreb započeo zajednički život, počeli su i naši dolasci na porodične ručkove. Prvo je bilo malo kvrgavo i nategnuto. S vremenom je postalo sve bolje, tako da sam se mogao slobodno opustiti. I pustiti staru i Igora da pričaju o umjetnosti koliko ih volja. Ili gledati kako s mojim dečkom stari na balkonu puši cigarete.

Nešto do tad nezamislivo. Nezamislivo da ću uopšte imati hrabrosti sebi priznati da sam peder. Kamoli još naći normalnog dečka. Kamoli odlaziti s njim na ručkove kod staraca. Kamoli prekinuti s njim i o prekidu s dečkom pričati sa starcima. Kamoli da ću još jednom naći normalnog dečka. Kamoli odlaziti s njim na ručkove kod staraca. Kamoli prekinuti s njim i o prekidu s, hej, još jednim dečkom razgovarati sa starcima.

Put do toga nije bio težak kao mnogima. Nije bio niti lagan kao mnogima. Svejedno, bio je lakši no što sam zamišljao. To što čovek u strahu može zamisliti, to je nezamislivo. A život u strahu? Je li zamislivo da vam to u budućnosti postane nezamislivo? Ako nije, to samo govori o tome da nemate dovoljno razvijenu maštu.