Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 25: Muzej prekinutih veza

Poslednje dve nedelje misli mi zaokupljaju samo jedan događaj i jedna osoba. U takvim situacijama, pad Vlade i raspuštanje Sabora prođe gotovo neprimećeno. Prajd gotovo i ne pamtim, bio sam prisutan telom, ali duh je bauljao negde drugde. Već je druga nedelja od povratka na posao nakon godišnjeg odmora, a nisam još potpuno ni svestan kako sam se uspeo toliko sabrati da se uopšte setim na kojoj adresi mi je radno mesto.

Da me sad neko pita kako se zovem, verovatno bih prvo morao proveriti šta mi piše na ličnoj karti, za svaki slučaj. Sad je malo bolje. Ali, da je nivo bunila ostao na nivou od pre nekoliko dana, sva je prilika da bih se kandidovao za predsednika HDZ-a. Izvukao sam se za dlaku.

Trebao sam pre pet dana napisati kolumnu. Nisam bio sposoban ni za šta drugo, osim za blagoteleće zurenje u monitor i shvatanje da nisam u stanju složiti niti jednostavnu neproširenu rečenicu. Sad u potpunosti razumem kako je Tomislavu Karamarku. I shvatio sam da mi ništa drugo ne preostaje. Kad ne mogu misliti ni na šta drugo, moram pisati o onome o čemu trenutno mogu misliti. Koliko god bilo teško pisati o tome.

Sudbonosna odluka o osamljivanju

Pa da vam konačno i ispričam jednu ljubavnu priču. U glavnim ulogama moj, odnedavno bivši, muž i ja.

Pre tačno mesec dana bio sam srećan zbog konačnog početka godišnjeg odmora. I zbog dvonedeljnog izleta, rodbinsko-turistički motivisanog, koji mi sledi. Izljubio sam muža te se otisnuo u daleku, ali prijateljsku Nemačku.

Prvih nekoliko dana boravka nisam praktično ni mislio na njega. Duga putovanja, novo okruženje, susreti s bratićem i tetkom koje nisam video nekoliko godina. Sve me to okupiralo, a sve ono što sam ostavio u Zagrebu nije više ni postojalo. Totalno isključivanje iz svakodnevnice, pa čak i od onih stvari koje su mi drage.

A onda je došao dan koji me ekspresno mislima vratio na ono najdraže iz svakodnevice koju sam ostavio iza sebe. Sudbonosna je bila moja odluka da želim biti malo sâm, malo se maknuti od rodbine. Otišao sam na stanicu i kupio kartu za prvi voz. A taj prvi voz je išao za Aachen. Seo u njega (voz, ne Aachen), uživao u tih dvadesetak minuta vožnje i krenuo istraživati svoje odredište.

Lep dan, lep gradić. Uživam na suncu, uživam u šetnji nepoznatim ulicama, prolazim ga uzduž i popreko. Nakon pola dana hodanja, odlučim da ću ostatak dana provesti odmarajući u birtiji, isprobavajući nemačka piva i, možda, čitajući. Opušten u birtiji i ohlađen pivom, stari napaljenik poput mene ne može si pomoći da u hordi turista i lokalaca koji prolaze i sede u okolnim birtijama ne primećuje visoku koncentraciju zgodnih tipova.

Kako sam postao njegov dečko

Ima ih svakakvih, svih boja, oblika i veličina. Što bi prost narod rekao, kresnuo bih svakog drugog! Pomalo te i uzbuđuje pomisao da bi čak s nekim od njih mogao nabaciti neki flert, čisto da osetiš opet ono uzbuđenje. Koje uzbuđenje? Pitanje koje mi je tada prošlo kroz glavu. Ono uzbuđenje od pre dve godine kad je Krakati, moj muž, bio na mestu svih tih tipova iz Aachena.

Pa, čekaj, o čemu ja onda razmišljam? Krakati je bio taj kog sam želeo u svakom smislu. Želeo sam ga i dobio sam ga. I s njim, kog želim otkad sam ga upoznao, uživam već dve godine. I tad mi se sve složilo!

Mislima sam se vratio na početak veze s Krakatim. Oživeo sam opet situacije iz te početne zaluđenosti. Kako se pijan glupirao ispred Kseta kad smo se upoznali. Kako me pozvao na prvi dejt nekoliko dana posle. Kako smo se smejali u Bacchusu i razgovarali kao da se znamo godinama.

Kako me odvezao kući u svom rasklimanom plavom Renou 5. Kako smo se oprostili pred zgradom i ja sam skupio hrabrosti da ga poljubim. Kako sam ga pozvao gore u svoj stan isto veče. I kako se nismo ševili celu noć. Nego smo ležali na kauču i razgovarali o ko zna čemu do rano ujutro. Kako sam uspeo odspavati samo tri sata, a već sam morao na posao. I kako mi to nije ni malo smetalo. Bio sam previše uzbuđen i previše srećan da bih osećao nedostatak sna.

Setio sam se kako smo tako provodili noći i noći, a ja bih sutradan bio još malo srećniji nego dan pre. Do te mere da su čak i kolege na poslu, ne znajući nikakve novosti vezano uz moj ljubavni život, primetili da poslednjih mesec dana sjajim (ne mislim na svoju masnu kožu) i pitali me želim li možda prijaviti kakvu ljubavnu novost. Itekako sam imao što prijaviti! Sedeći u Aachenu, setio sam se i prvog zajedničkog Prajda.

Subota, 14. lipnja. 2014., tačno mesec dana uživanja s Krakatim u odnosu koji još nismo nikako definisali. Krakati čak i u hordi pedera na Prajdu uspeva privući pažnju fotoreportera, slika ga s transparentom pre kretanja povorke. Nakon toga ga pita ima li dečka. I sme li fotkati kako se ljubi s dečkom. Krakati potvrdno odgovara na oba pitanja, a u tom trenutku upravo postajem njegov dečko. Za fotografisanje i za naredne dve godine. Setio sam se kako mi je prošlo leto obeležio početak zajedničkog života i koliko smo se obojica tome veselili.

Krakati je shvatio da ga veza guši

U mislima sam odvrteo sve to, i još puno toga. Konačno sam shvatio koliko mi fali Krakati, kako jedva čekam da se vratim. Shvatio sam koliko ga volim i koliko uživam s njim. Shvatio sam da sam se zaljubio. Još jednom, u istu osobu. Ili sam se samo podsetio na to da sam već dve godine zaljubljeni pizdek. Konačno, zamislio sam kako bih se osećao da sve to izgubim. Zabolela me i sama pomisao na to. Nije mi bilo na kraj pameti da vrlo brzo neće biti potrebe zamišljati tako nešto.

Vratio sam se kući obnovljen, željan vremena s Krakatim. Motivisan da još bolje ono što osećam pokažem i u praksi.

A kući me dočekao Krakati sa željom za ozbiljnim i bolnim razgovorom. Razgovorom koji je sve zaključke do kojih sam došao pre nekoliko dana učinio nevažnim. Ispostavilo se da smo, potpuno nezavisno jedan o drugome, na osnovu potpuno istih promišljanja i u potpuno isto vreme, na potpuno različitim lokacijama, došli do potpuno različitih zaključaka. Svakako, dijametralno suprotnih.

Ono što je meni bilo shvatanje koliko želim tu vezu, njemu je bilo shvatanje koliko ne želi tu vezu. Ono što je meni bio podsetnik da mi je još uvek lako razbuktati svoju ljubav, njemu je bilo shvatanje da je zaboravio kako se to radi. Ili da još uvek ne zna kako se to radi. Relativno (ne)iskustvo je učinilo svoje s obe strane. Krakati je u mom odsustvu shvatio da ga veza uopšteno, kao koncept, trenutno guši.

Čak i naša, čiji je osnovni postulat bio "odvojeno funkcionisanje zajedno". Rasterećeni odnos u kom je vreme provedeno zajedno jednako bitno kao i vreme koje obojica želimo provesti sami sa sobom i svojim interesima. Shvatio je da opet želi slobodu kakvu je imao pre dve godine. Da želi biti sam i posvetiti se stvarima koje voli. Bez deljenja svog fizičkog i mentalnog prostora sa mnom.

Gotovo je.

To je to, gotovo je. Za celu priču, više detalja nije potrebno. Jer poenta nije sâm prekid. Niti opisivanje svih osećaja i misli koje sam proživeo u poslednje dve nedelje. Niti koliko noći sam proveo neuspešno pokušavajući zaspati. Niti koliko puta sam zaspao, kad bih to i uspeo, suznih očiju i probudio se u jednakom stanju. Nije bitno niti koliko sam puta proživeo svaki zajednički trenutak.

Puno je bitnije pokazati na šta se, u većini slučajeva, svodi razlog za početak neke veze i razlog za njen prekid. Bez obzira na specifičnosti svake veze i specifične podrazloge. Stvari se svode na nešto vrlo jednostavno. Na tačku kad individualni razvoj postaje zajednički razvoj. I na tačku kad on prestaje biti zajednički. Mislim da je teško naći plastičniji primer od ovog, u kojem smo Krakati i ja u isto vreme, na osnovu istih promišljanja i iste situacije, nezavisno jedan o drugome odlučili u kom smeru želimo ići. Smer nam se nije poklopio.

I pre su mi bili smešni. A sad su mi još smešniji ljudi koji misle da postoje nekakvi univerzalni postulati kojih se valja držati kako bi se ostvarila ljubav i veza. Svi oni koji misle da je moguće držati pod kontrolom toliki broj parametara. Čak i da zavise isključivo od nas, to bi bilo nemoguće. Ni vlastiti razvoj ne možemo predvideti i potpuno kontrolisati na imalo duži vremenski period. A umišljamo da možemo držati pod kontrolom razvoj nekog drugog. Veza, nažalost ili na sreću, nužno uključuje nekog drugog.

Smešni su mi svi oni koji "biraju" u koga će se zaljubiti, kalkulišu o tome koliko će neka veza trajati i "isplati" li se ulaziti u nju. Svi oni koji "znaju šta žele od veze" i žive u iluziji da isključivo od njihove želje i truda zavisi hoće li dobiti to što žele i tačno od one osobe za koju odrede da će im to dati. Svi oni koji misle da su nešto naučili na dosadašnjem iskustvu i misle da će im život doneti apsolutno iste situacije koje su već prošli. U kojima će dobiti priliku da ne naprave tačno one greške koje su napravili u prošlosti. I u kojima neće dobiti priliku da naprave greške koje još nisu stigli napraviti.

Nekako mi se čini da jedino možemo činiti ono za što mislimo da je u određenom trenutku najbolje za nas. I nadati se da će nas to povremeno dovoditi do situacija da to "najbolje" podelimo s još nekim. A onda se nadati da će što duže potrajati trenuci u kojima je najbolje za nas u jednini najbolje i za nas u množini. Te prihvatiti da proživljena iskustva samo smanjuju broj nenapravljenih grešaka, ništa drugo. Uz nadu da će nam novo iskustvo doneti što manje prilika za činjenje grešaka koje još nismo napravili.

Mislim da je to jedino što možemo. I zahvaliti, svako svom, Krakatom. Ja svom Krakatom zahvaljujem na prekrasne dve godine.