Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 22: Nema umlja do jednoumlja

Pre dve nedelje podsetio sam vladajuću garnituru na nakaradnost njihovih ideja. Ideja da odgovorne pozicije zahtevaju, po definiciji, neodgovornost. Naravno, iluzorno je očekivati da su vladajući zaista i pročitali taj tekst. Pa i da jesu, ne znači da su istog trena nekontrolisano uzviknuli "Heureka!", istrčali pred kuću i svetu počeli izjavljivati ljubav, goli se valjajući poljem maslačka. Ako je neko i pročitao taj tekst, verovatno su to bili ljudi koji su birali one koje pozivam na odgovornost. Ili oni koji su birali neke druge, ali ti nisu došli na poziciju vlasti.

Kako god, kaže se da svaki narod ima onakvu političku vlast kakvu zaslužuje. Misao koju se izlizuje u gotovo svakoj raspravi o vladajućima. Doduše, nastala je u kontekstu malo drugačijem od današnjeg. Svejedno, i bez nje smatram da su vladajući samo odraz naroda koji ih je izabrao. I to ne samo onog dela naroda koji je glasao za stranke na vlasti. Mislim i na većinu onih s druge strane političkog spektra. Zapravo, prvenstveno mislim na one s druge strane političkog spektra. Simplificirana podela na leve i desne, naše i njihove. A koliko smo, mi kao pojedinci, zaista drugačiji? Drugačiji od vlasti suprotnog političkog spektra, drugačiji od ljudi koji su glasali za tu vlast?

Uniforme levih i desnih

Smatram da nismo drugačiji. Smatram da je sličnost frapantna. Govorim o svima nama čija se razmišljanja, desničarska ili levičarska, mogu čuti u birtiji, na poslu, u javnom prevozu, pročitati na internetu. Svi mi koji se okupljamo u klubu naziva "Mali čovek". Naše ideje možda i jesu suprotstavljene. I to nas deli. Ali ono što nas spaja su, nažalost, isti elementi koji čine našu odbranu vlastitih misli i sukobljavanje s tuđim mislima i idejama. Ista argumentacija, isti nivo promišljanja vlastitih stavova, logičkog razmišljanja i zaključivanja. Ili, bolje rečeno, nedostatak svega toga.

Levičari često vole misliti za sebe kako su intelektualno nadmoćniji, napredniji, slobodoumniji, tolerantniji i moralno ispravniji. Jednostavno, bolji od "onih drugih". Generalno misle, nećemo si lagati, da su "oni drugi" uglavnom idioti. I biće potpuno u pravu! Nasuprot njima, desničari takođe misle da su jednostavno bolji od "onih drugih". Neću verovatno puno lagati ako kažem da i oni misle da su "oni drugi" uglavnom idioti. I oni su, takođe, potpuno u pravu.

Kao i u ratu, tako i ovde svaka strana ima određenu uniformu. Kako bismo lakše razlikovali neprijatelja od naših. Da znamo na koga zapucati, pa tek onda pitati ko ide.

A pucanje bez pitanja ko ide obično izgleda tako da se levičarima navuče uniforma homoliberala, orjunaša, srbočetnika, jugonostalgičara. Naravno, mrzitelja svega što je hrvatsko i što je sveto. Ateistička uniforma. Uniforma napušenih ANTIFA studenata s Filozofskog, vegetarijanskih besposličarskih nabiguzana koji hodaju bosi, žive apsolutno slobodno i okolo mlataraju dreadovima na glavi.

Desničarima se oblači neka druga uniforma. Uniforma katolibana, zatucanih ognjištaraca i tompsonovaca. Uniforma kockastoglavih maloumnika spuštenog čela. Uniforma polupismenih ljudi ispranog mozga, mrzitelja svih manjina. Uniforma ustaošoida. Uniforma prvenstveno glupih i zatucanih ljudi.

Zašto se čudimo odakle dolaze bahati i bezobrazni, netrpeljivi i isključivi političari?

Da parafraziram Balaševića, princip je isti, etikete su nijanse. Možda upravo u tome i leži česta jalovost levičarskih reakcija prema suprotnoj strani. Preuzeli smo isti princip ponašanja, a smatramo da smo iznad toga.

Razmislite, koliko puta ste prisustvovali (ili možda sami to napravili) kolutanju očima i diskreditovanju nekoga samo zato što veruje u Boga i ide u crkvu, kad se nađe među suprotstavljenim čoporom? Koliko puta ste raspravu ugušili u startu, bez slušanja druge strane, optužujući nekoga da je desničar i homofob? Nagađam, verovatno isto onoliko puta koliko je vaše mišljenje bilo diskreditovano zato što ste pederi.

I onda se čudimo odakle dolaze bahati i bezobrazni, netrpeljivi i isključivi političari? Čudimo se nedostatku kontinuiteta i kretanju ispočetka sa svakom izmenom vlasti? Čudimo se stranačkoj kolektivnoj svesti kao jedino mogućeg načina funkcionisanja, oh, mi tako neindoktrinirani. Gde sve njihovo jednostavno mora biti loše, a sve naše jednostavno mora biti dobro. Zato što je ono njihovo, a ovo je naše. Nema umlja do jednoumlja!
Najčešće objašnjenje za takvo, redovno opravdano, ponašanje jeste da je neko drugi počeo. Redovno neopravdano. A taj "drugi" je, naravno, uvek neko drugi. Ili, u prevodu, neko drugi je kriv za to što sam ja idiot. Neko je preduzeo akciju, mi na to nudimo svoju reakciju.

Reaktivnost je ono što mi smeta. Ne sama po sebi. Ali, dominacija reaktivnosti, u celokupnom hrvatskom društvu, u odnosu na aktivnost, to da. A ta ideja da većina funkcioniše isključivo kao nečiji antipod, zavisno o drugom a nezavisno o sebi, meni je poprilično zastrašujuća. Naravno, što preovladava u širem društvu, preliva se i na LGBTIQ* zajednicu.

Reaktivnost u smislu da se više bavimo time kako se drugi bave nama. Tada smo najglasniji. Umesto da se bavimo sami sobom i da tu budemo najglasniji. Naravno ne sme izostati reakcija na sve što smatramo nepoželjnim i štetnim za društvo u kojem živimo. Treba reagovati na plasiranje izmišljotina pod činjenice, na porast netrpeljivosti, fašizaciju društva, na nezakonitosti, na manipulacije i malverzacije. Ali, ako već druge smatramo idiotima zbog nivoa na koji se spuštaju, nemojmo se i mi spuštati na taj nivo.

Zajednica smo mi, a ne neki drugi

Pa ako je neko drugi idiot zbog nivoa na kom funkcioniše, ne treba posebno naglašavati što smo onda mi na istom tom nivou. Ako ćemo već biti ponosni na svoj um i logičko razmišljanje.

Međutim, tako nešto ne sme (p)ostati dominantan način delovanja i funkcionisanja celokupne zajednice. Od svakodnevnog kukanja i palamuđenja o tome kako se guši sloboda, strahovanja zbog veće ugroženosti i proklinjanja konzervativne revolucije, slaba je vajda. Protiv ukidanja prostora za izraz vlastitog postojanja i protiv ukidanja sadržaja ne bori se samo tugovanjem za izgubljenim. Prvenstveno se bori stvaranjem novog prostora i novog, još bogatijeg, sadržaja.

To je najbolji pokazatelj da je zajednica živa i aktivna. Samo time što aktivnosti unutar zajednice bujaju uprkos, pretpostavićemo, nepovoljnim prilikama, zajednica je jača i bogatija. Što je jača i bogatija, usmerenija na sebe, a ne na "spoljnje neprijatelje", to je "spoljnji neprijatelj" slabiji i beznačajniji za nas.

Za nedelju dana, 17. maja, obeležiće se Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije. Povodom toga održaće se tribina u Booksi, u Zagrebu. Za mesec dana biće održani splitski i zagrebački Pride. Biće i 17. CroL party. Iskorak redovno organizuje tribine koje se tiču LGBTIQ* populacije, poslednja se bavila iskustvima LGBT porodice u Hrvatskoj. Na Filozofskom fakultetu deluje "AUT", LGBTIQ* inicijativa koja takođe organizuje razne tribine, radionice i koncerte.

Sve su to događaji čijim podržavanjem jačamo zajednicu, pomažemo u stvaranju novog prostora i sadržaja za sve nas. To je tek nekoliko događaja, ima ih puno više. Svejedno, bilo bi lepo da se svako od nas potrudi povremeno učestvovati na nekom od njih. I da ne ostane samo na tome. Nego da posećenošću, pa neko možda i vlastitom organizacijom, pokažemo da želimo još više i još raznolikije događaje. Ne zato što bi to trebalo napraviti reda radi, da pokažemo drugima nešto. Ne, nego radi sebe, nezavisno o drugim. Zajednica smo mi, a ne neki drugi.

Kao što su političari odraz svojih glasača, nezavisno od političkog usmerenju, tako je i LGBTIQ* zajednica odraz svih nas. Pitanje je samo želimo li nešto promeniti. Ako i želimo, hoćemo li menjati sebe ili ogledalo?