Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 21: Neodgovornost na odgovornim funkcijama? Neće moći.

Zanimljiva su razmišljanja vladajuće garniture (ili nekoliko njenih perjanica) o odgovornosti. Predsednica Kolinda Grabar-Kitarović već se proslavila prepiskom s Miloradom Pupovcem. U kojoj je ustvrdila da među onima kojima se preti postoji i nekoliko njih koji svojim delovanjem godinama provociraju i iritiraju najveći deo hrvatske javnosti. Takođe, ona jeste za slobodu govora i umetničku slobodu. Ali da to znači i odgovornost, te da se ne sme preći granica nakon koje javna reč postaje sredstvo uvrede drugoga.

Da budem ciničan, pomalo podseća na Pervanov skeč ("Ime ruže", ako se ne varam) i izjavu: "Mi jesmo za demokratiju, ali ne da svako priča šta hoće!". Poenta jeste da Predsednica, kao institucija i kao osoba, nije niti malo odgovorna za porast netrpeljivosti i nasilja prema manjinama u Hrvatskoj.

Nismo mi, oni su!

Sličnim stilom proslavilo se i Ministarstvo kulture pozivanjem na odgovornost za svaku javno izgovorenu i/ili pisanu reč. Ministar Zlatko Hasanbegović je, komentarišući tri komemoracije u Jasenovcu, izjavio da ne oseća nikakvu ličnu odgovornost za to. I da su odgovorni oni koji bojkotuju zvaničnu državnu komemoraciju. Poenta je, opet, da Vlada, pa niti ministar lično, nisu niti malo odgovorni za to što je do bojkota došlo.

Željko Reiner, predsednik Hrvatskog sabora, istim povodom je prozvao "drugo-" i "trećekolonaše" da na kostima jasenovačkih žrtava rade podele. Te dodaje da je to podela koju nije uzrokovao ni HDZ ni Vlada. Poenta je, još jednom i opet, da Vlada, pa niti predsednik Sabora lično, nisu niti malo odgovorni za to što je do bojkota došlo.

Tomislav Karamarko, prvi potpredsednik Vlade, prozvao je "drugo" i "trećekolonaše" da preko pijeteta prema žrtvama unose nove podele među hrvatskim građanima. Takođe, da je bojkot zapravo nepoštovanje prema žrtvama, te jeftino politikanstvo. Poenta je, još jednom, opet i nanovo, da Vlada, pa niti prvi potpredsednik Vlade lično, nisu niti malo odgovorni za to što je do bojkota došlo.

Kao što niti Vlada RH nije niti malo odgovorna za tri komemoracije, budući da smatra kako razlozi bojkota nisu srazmerni značaju odsustva pojedinih udruženja.

Pomalo je neobično da se za tako visoke i, nominalno, odgovorne političke funkcije smatra da je njihovo obeležje nedostatak bilo kakve odgovornosti. Ili se odgovornost sastoji samo od odgovornosti za pozivanje drugih na odgovornost?

Odgovornost koju bi neodgovorni na odgovornim funkcijama želeli izbeći

Jedan mladić, mnogo pametniji od mene, ime mu je Tomas Hobs, zapisao je 1651. ponešto i na tu temu u "Levijatanu". Pod beleškom "Prećutno odobravanje od strane vladara ublažava krivicu", zapisao je sledeće:

"Dela koja zakon izričito zabranjuje, a zakonodavac ih prećutno odobrava nekim drugim očiglednim znacima svoje volje, u manjoj su meri prestupi od dela koja osuđuju i zakon i zakonodavac. Naime, kako je volja zakonodavca zakon, u tom se slučaju javljaju dva protivurečna zakona koja bi potpuno opravdavala kad bi ljudi bili obavezni uzimati na znanje vladarevo odobravanje prema nekim drugim dokazima osim onima koji su izraženi njegovom naredbom. Međutim, kako kazne slede ne samo za kršenje zakona, nego takođe i za njegovo poštovanje, sâm vladar je delimično uzrok prestupa, i zbog toga ne može pravično pripisati celi prestup samo prestupniku. Na primer: zakon zabranjuje dvoboje, kazna za to je smrtna.

No, s druge strane, onaj ko odbije dvoboj, izložen je preziru i ruglu, bez leka, a ponekad ga i sam vladar ne smatra vrednim bilo kakve dužnosti ili povlastice u ratu. Zato, ako taj prihvati dvoboj uvažavajući to što svi ljudi zakonito teže tome da steknu dobro mišljenje od onih koji nose vrhovnu vlast, nije razumno da bude strogo kažnjen, budući da se deo krivice može ublažiti prenošenjem na samog kažnjavatelja. To ne kažem zato što bih zagovarao slobodu na privatnu osvetu ili bilo koju vrstu neposlušnosti, već oprez upravljača da ne odobrava nedirektno ništa što direktno zabranjuje. Primer vladara u očima onih koji ga motre ima i imao je uvek više uticaja na upravljanje njihovim delovanjem nego sami zakoni." (Hobs, T.(1651./2013.) Levijatan ili Građa, oblik i moć crkvene i građanske države, prev. B. Mikulić, II. izdanje, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk)

Poslednje dve rečenice ukazuju upravo na onu odgovornost koju bi neodgovorni na odgovornim funkcijama želeli izbeći. Bili oni deo zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

Zašto ne bismo napravili da manjina zaista počne terorisati većinu?

Da, vlast je direktno odgovorna za svakog ko bude premlaćen zbog toga što je Srbin ili pripadnik bilo koje druge nacionalne manjine.

Da, vlast je direktno odgovorna za postojanje tri komemoracije u Jasenovcu. Nekažnjavanjem onih koji viču "Za dom spremni!" na utakmicama, protestima, koncertima. Dvostrukim merilima, koji govore da, što je odgovornija funkcija, to je potrebna manja odgovornost prema izjavama i delima. Ispada da reč "ludog šeširdžije" iz Splita narodu znači više nego reč onih koji su dobili većinu u Saboru. Naravno, to se savršeno uklapa u onu standardnu mantru o tome kako manjina teroriše većinu.

A kad smo već kod te mantre, zašto ne bismo napravili da manjina zaista počne terorisati većinu? Ko god bio na vlasti! Ako su predstavnici vlasti odabir većine, onda terorisanjem njihovih izabranika zaista možemo i terorisati većinu. Ko god bio na vlasti, potpuno nebitno!

Jer, vlast je svojim (ne)delovanjem, takođe, direktno odgovorna za svaki homofobni napad, za svakog premlaćenog člana LGBTIQ* zajednice. Izravno je odgovorna za svaki otkaz koji neko dobije zbog svoje seksualne orijentacije.

Za sve to je direktno odgovorna jer relativizovanjem nasilja, nekažnjavanjem napadača, ignorisanjem govora mržnje i obeshrabrivanjem prijavljivanja takvih napada svojim nedelovanjem odobrava ono što zakonom zabranjuje.

Odgovorni smo i svi mi. Jer su se vremena promenila, a pristup LGBTIQ* aktivizmu nije. Verujem da će se s vremenom morati dogoditi dve bitne promene.

Rešiti se orijentisanosti isključivo na problematiku LGBTIQ* populacije. Problemi raznih delova civilnog društva već se sad u Hrvatskoj drastično prepliću. Problemi radnika, kulturnih delatnika, prosvetara, LGBTIQ* populacije, žena... da malo karikiram, ista ekipa se okuplja na Prideu, protestima protiv zabrane cenzure i satire, te raznim performansima s političkom porukom. Očito određen broj ljudi (optimista sam, pa verujem da je to puno veći broj nego se čini) ima zajednička uverenja, koja se poklapaju nezavisno o seksualnoj orijentaciji, polu, struci ili polju delovanja.

Zakoni regulišu diskriminaciju, govor mržnje i zločin iz mržnje, ali šta imamo u praksi?

Nije više dovoljno reagovati samo kada se dogodi neki, možebitno homofobni, incident ili izjava. Premda možda nekim udruženjima to nije "u opisu posla", mislim da je prečesta ćutnja kada se događaju stvari za osudu. Nije valjda da LGBTIQ* populacija ne sme ni o čemu drugom imati mišljenje? Najave Vlade o produženju radnog vremena (ili ukidanju plaćene pauze) i radnog veka, nesigurnost oko sprovođenja kurikularne reforme, haos oko komemoracije u Jasenovcu, pokušaj "saradnje" FFZG-a i KBF-a ili kad se na stadionu viče "Ubi Srbina!" (tzv. nepostojano "jot"), to jednostavno zove na reakciju. Sudeći po situaciji, prilike za to će biti svaki dan. I savršena prilika da "manjina teroriše većinu".

To ide u paru s drugom promenom, a to je shvatanje da uvođenjem određenih zakona posao nije završen, nego tek počinje. Kao što vidimo, zakonom se regulišu diskriminacija, govor mržnje i zločin iz mržnje po različitim osnovama, pa šta imamo od tog zakona u praksi? Gotovo ništa. Zakon reguliše istopolno partnerstvo, a ljudi se i dalje boje držati za ruke u javnosti. A odgovornost nije samo na njima, nego i na onima koji uzrokuju nepoverenje da ih sistem i zakon mogu zaštititi od budala.

A neko ih treba podsećati na to. To, naravno, ne znači da nema još dosta posla "samo" oko toga da se zakonski, na papiru, LGBTIQ* zajednica izjednači s "većinom koju teroriše". Ali, sa svakom novom zakonskom pobedom, trebaće se pobrinuti da se ti zakoni zaista i sprovode. I jahati po tome svakodnevno, dosadno i uporno.

To će upravo biti aktivizam koji će se voditi podsećanjem na Hobsovo načelo da se ne odobrava nedirektno nešto što se direktno zabranjuje. I obrnuto, naravno. Insistiranje ne toliko na donošenju, koliko na sprovođenju zakona i omogućavanju atmosfere za njegovo sprovođenje. Insistiranje na tome da "vladari budu primer u očima onih koji ih motre" kao nečega što je puno bitnije od postojanja zakona kog niko ne sprovodi.

Aktivizam istinskog "terora manjine nad većinom". Manjine koja nije zaboravila da je "odgovornost prema rečima" gotovo jedina odgovornost koju (izabrana) većina ima i da je, izgleda, ne želi. Trebalo bi ih podsetiti da bez nje nema ni njih. Odgovornost bez odgovornosti? Neće moći.