Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 2: o ormaru, ili kako brinuti o drugima kad je to nepotrebno

Pisati o bivanju pederom, a da se ne spomene izlazak iz ormara, nemoguća je misija. Najčešće se govori o uticaju izlaska iz ormara u odnosu na ostatak LGBTIQ* zajednice. Međutim, taj uticaj na ostale samo je nužna posledica. Puno važnije je reći ponešto o uticaju na samog sebe.

Dve se stvari najčešće spominju kad se objašnjava šta čoveka sprečava da izađe iz ormara. Prva je da je nepotrebno izaći iz ormara, budući da sam "ja na miru sa samim sobom i ne želim drugima svoju intimu gurati pod nos". Dok su, naravno, oni koji su aut egzibicionisti i profesionalni pederi, koji se time žele isticati, traže pažnju i žele biti posebni. Druga je strah od toga kako će reagovati roditelji, rodbina, prijatelji, kolege s posla.

Iz ormara se ne izlazi zbog drugih

U prvom slučaju je najčešće, ne i uvek, reč o pokušaju izbegavanja da drugi na tebe gledaju samo kroz prizmu polne orijentacije. Želja da se bude promatran isključivo kao osoba, kao zasebna celina. Međutim, kakva je to celina, ako se skriva jedan njen deo? Briga o tuđoj reakciji dobro zamaskirana brigom o sebi.

U drugom slučaju je najčešće, ne i uvek, reč o nebrizi o sebi zamaskiranoj brigom zbog tuđe reakcije.

Tu dolazimo do jednog paradoksa. Neizlazak iz ormara je nešto čime se nužno isključuje druge iz (dela?) vlastitog života, uslovljen pridavanjem važnosti drugima. Verovatno zbog toga i razmišljanje mnogih pedera u ormaru da je izlazak iz ormara, istom logikom, takođe uslovljen drugima. Međutim, situacija je upravo suprotna. Iz ormara se ne izlazi zbog drugih, nego zbog sebe.

Može li se i bez autovanja biti srećan i zadovoljan svojim životom? Možda se i može. I ja sam mislio da mogu. Sve dok nisam izašao iz ormara. Pre autovanja, osećao sam se kao kompletna osoba, srećna sa svakim delićem svog života. Čak i s time što sam peder. Priznao sam to sebi i potpuno se prihvatio takvim kakav jesam. Što je na kraju i dovelo do toga da završim u vezi koja će trajati sledećih šest godina.

Imao sam mišljenje da je tom vezom svaka rupa ispunjena (ne, ne mislim (samo) na tu rupu!).

Zašto sam onda izišao iz ormara? Ostanak u njemu značio bi nepoštenje prema sebi i mom dečku. Više nisam bio "peder u teoriji", koji može ili ne mora pričati o svojoj seksualnoj orijentaciji, može ili ne mora pričati o seksualnim avanturama. Međutim, moje autovanje više nije značilo puko davanje do znanja da si peder, nego da sam u vezi. Ostanak u ormaru za mene je značio negiranje naše veze.

Cenzurisana verzija vlastite sreće

Tako nešto funkcionisalo je neko vreme, ali je postalo prenaporno. Imati nekoliko verzija iste priče. Predstavljati svog dečka kao prijatelja drugim prijateljima. Imati cenzurisanu verziju svoje sreće, deliti s bliskim ljudima da jesi u vezi i da ti se dečko zove Josipa. Unajmljivati stan i plašiti se hoće li nekome biti čudno što je "cimerima" dovoljan samo jedan krevet. Život u laži je naporan, a činiti svoju sreću napornom postalo je... ha, naporno! Nisu bolele laži zato što sam lagao drugima, nego zato što sam lagao sebe. Druge sam stavio na prvo mesto, umesto sebe.

Tek kad sam se oslobodio okova ormara, počeo sam disati punim plućima. Tek sam tada shvatio koliko je baš taj deo nedostajao i kako je ekspresno izbrisao mnoge druge frustracije, brige i probleme. Frustracije za koje nisam niti znao da postoje, nego sam njihove uzroke racionalizovao potpuno drugačije.

Izgleda da je moja priča s autovanjem imala srećan kraj. Mogla je završiti i drugačije, naravno. Ali, priče sa srećnim svršecima potrebne su da bi ljude motivisale na isti (is)korak.

Zašto sve ovo pišem i pametujem iz "privilegovane" situacije? Zato što je u tom trenutku moj dečko bio drugi peder kojeg sam poznavao. Prvi sam bio ja. Voleo bih da sam u tom trenutku znao barem jednu osobu čija bih "pametovanja" mogao poslušati i ohrabriti se.

Na sreću, ne mora o biti tako usamljen put. Autovanjem sam došao u priliku da nekim drugim ljudima budem ono što sâm nisam imao, osoba sa sličnim iskustvom. Premda je svako od nas različitog karaktera i u različitoj situaciji, autovanjem sam shvatio da je moja priča ista ili vrlo slična ostalim pričama. S, često, lako predvidljivim reakcijama i pitanjima drugih ljudi.

Vredi li zbog onih koji bi vas odbacili, stvoriti "prihvatljivu" sliku sebe?

I baš zato mogu razumeti svačiji strah, jer sam prošao iste stvari. Strahovi su jednako opravdani, koliko god se nekome u težoj situaciji od mene moj strah činio beznačajnim i smešnim. Međutim, to je moj strah i za mene je najveći. Strah od reakcije konzervativnih roditelja, strah od lošeg tretmana profesora, strah od gubitka posla ili nedobijanja posla. Sve te strahove sam prošao.

Zašto bismo se onda, uprkos strahovima, trebali autovati? Autovanje nije sredstvo za suočavanje sa strahovima. Ono je posledica do koje dolazi protekom vremena, nužnom promenom koju doživljavamo zbog raznih životnih iskustava, promenom okoline i/ili stavom prema njoj. Promenom prioriteta bitnih stvari u životu. Takve promene ne treba forsirati, ali se neće dogoditi ako se ne žele i ako se na njima ne radi. A te se promene svode na dva najbitnija zaključka.

Prvo, ljude odbacuju zbog daleko banalnijih stvari. Vaša seksualnost je samo jedan od delova vaše ličnosti. Ako vas neko želi odbaciti, naći će nešto drugo kao razlog za to. Dovešćete u kuću partnera "ispravnog" pola, ali "pogrešne" vere, boje kože ili stepena obrazovanja. Prijateljstva su pucala zbog puno razloga, nečija seksualna orijentacija nije baš među najčešćima.

Nećete dobiti posao jer ste peder ili lezba? Puno je verovatnije da ga nećete dobiti jer nemate vezu, jer ste žena ili nešto treće. Ako ćemo tako, trebate se plašiti zbog svega što jeste. Vredi li, zbog onih koji bi vas ionako odbacili, stvoriti "prihvatljivu" sliku sebe? Ne, ne vredi. Jer vaša uloga nije da budete ono što drugi žele, nego što vi želite. U svakom slučaju, bolje je biti ono što jesi i neprihvaćen, nego biti ono što nisi i, svejedno, neprihvaćen.

Jer mi "znamo" kako će drugi reagovati

Drugo, na druge primenjujemo predrasude koje sami želimo izbeći ostankom u ormaru. Strahujemo da ćemo biti odbačeni zbog predrasuda o pederima, a sami imamo predrasude o drugima i umesto njih dopuštamo sebi odlučivati kakve bi bile njihove reakcije u nekoj situaciji. U ovom slučaju, da im je sin, prijatelj ili kolega peder.

Strah od tuđe reakcije najvećim je delom samo projekcija svega što smo prošli u prihvatanju samih sebe. Pa čak i kad govorimo o ekstremima, poput straha od roditeljskog odricanja ili slanja na elektrošokove. Znam mnoge koji su mislili da je autovanje nemoguće, jer bi im tradicionalno odgajani roditelji popizdili, odrekli ih se ili poslali na lečenje. Na kraju se nije dogodilo ništa slično.

Naprotiv, ispalo je vrlo pozitivno. Nažalost, ima i onih drugih, ne baš tako lepih, situacija. I na njih treba biti spreman. Ako se i dogode, rešenje uvek postoji. Za razliku od ranije, danas ipak postoje savetovališta, organizacije koje vam mogu pomoći, ljudi oko vas koji vas neće odbaciti, ako se odlučite na taj korak. Srećom, individualna iskustva u autovanju pokazuju da se tako nešto događa ipak retko.

Izlaskom iz ormara u nepovrat odlazi potreba da se vlastiti život kroji prema tuđim kriterijumima, mišljenjima i da se ograničavamo radi drugih. Ovim skretanjem u lične vode želeo sam pokazati da oba glavna argumenta protiv autovanja ne drže vodu.

Da autovanje nema motiv u bilo kakvom isticanju. Osim ako je biti ono što jesi isticanje.

Kao i da je strah razumljiv, ali ne mora biti nešto što nas treba sprečiti u autovanju. Strah je prirodna ljudska reakcija. Poenta nije u tome da se ne treba plašiti, nego da se treba suočiti sa svojim strahovima. Ne nužno odmah, ne nužno po svaku cenu. Ali, kad shvatimo koliko smo sami arhitekte svojih strahova, tada će izlazak iz ormara postati prirodan korak.

Izlazak iz ormara je, sasvim sigurno, rizik. Rizik kojim ćete verovatno nešto i izgubiti, ali ćete, verovatnije, puno više dobiti. Možda ćete izgubiti nekog prijatelja, ali ćete dobiti sebe, a to je najbitnija stvar u životu. Voleo bih da što više ljudi reskira tako nešto.

Kako preuzeti taj rizik i kad je vreme za njega? Znaćete i sami, bez brige. "Kad budete spremni, znaćete da ste spremni", rekoh ja, gladeći levom rukom svoj dugi sedi brk, ispijajući zeleni čaj, zamišljenim pogledom ispraćajući u daljini izmaglicu koja se uzdiže iznad stoletnih rižinih polja.