Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 18: Velika očekivanja

Sinoć sam pogledao "Isijavanje" ("The Shining"), kultni film još kultnijeg Stenlija Kjubrika. Ako se ne varam, gledao sam ga treći put. Prvi put sam ga gledao kao vrlo mali i ostao mi je u sećanju kao jako strašan. Shvatao sam ga kao jedan od horora, a njima je, naravno, svrha uplašiti gledatelja. Šta se mene tada ticalo, vrlo uspešno je obavio tu dužnost! Glavni izvor straha bile su iznenadne krvave scene. Drugi put sam ga gledao kada sam bio malo manje mali. Doživeo sam ga drugačije. Manje kao horor, više kao triler.

Strah, odnosno određenu nelagodu i napetost, nisu više toliko izazivale iznenadne krvave scene. Puno veću nelagodu izazivao je proces individualnog "pucanja" Džeka Torensa (Džek Nikolson) i njegove supruge Vendi (Šeli Duval), te, paraleno s tim, "pucanja" njihovog odnosa koji niti na početku filma nije delovao kao jako blizak i pun ljubavi. Kao što rekoh, treći put sam film pogledao sinoć. I treći put sam ga video drugačije, kao da ga nikada do sada nisam gledao. Osim stvari koje sam već doživeo i video u prva dva gledanja, doživeo sam još mnoge druge.

Hiljadu tekstova, hiljadu tumačenja

Od kadriranja, bitnosti odabira boja, igranja s kontrastima svetla i sene, učestale simetrije u scenama. Preko određenih referenci i intertekstualnosti koje sam prepoznao. Pa sve do odabira muzike, povezanosti sa scenom koju prati te uopšteno igranje s čulom sluha pomoću zvukova koju uzrokuje prikazana radnja. Najbolji primer je kad se Džekov i Vendin sin Deni (Deni Lojd) dečijom trokolicom vozi hotelom, a jedino što se čuje je zvuk kotača koji se uznemirujuće i gotovo ravnomerno menja između glasnog i prigušenog. Zavisno od toga vozi li se po parketu, pločicama ili tepihu.

Sve je to, naravno, gledano potpuno amaterskim okom i procesirano mozgom koji definitivno nema veze s mozgom pa i najmanjeg filmskog stručnjaka, niti aspirira to biti. Imaju li sve te stvari koje sam primetio ikakve veze jedna s drugom ili nekim dubljim tumačenjem, možda. A možda i nemaju. Nije uopšte bitno za ovaj tekst.

Ono što je bitno jeste to da me, nakon sinoćnjeg gledanja, obuzela fascinacija filmom. Koji god razlog bio za to. Tolika fascinacija da sam, u potrazi za nekim odgovorima, proveo pet sati čitajući razne analize filma, sve do pola četiri ujutro. I to sam nastavio raditi pola današnjeg dana koji bih trebao provesti pišući ovaj tekst. Naišao sam na brojne tekstove. Od kratkih do detaljnih analiza koje se bave svakom pojedinom scenom i značenjem svakog pojedinog detalja u pojedinoj sceni. Naleteo sam na svakakva tumačenja o čemu bi, zapravo, film mogao biti. Od najobičnijeg horora koji u sebi uključuje neke nadnaravne elemente. Preko mišljenja da su nadnaravni elementi zapravo delovi knjige koju Džek trenutno piše.

Zatim određenih skrivenih poruka da je u filmu zapravo reč o zlostavljanju i porodičnom nasilju, potiskivanju trauma i krivice. Ili, recimo da je hotel, u kojem porodica boravi, metafora za SAD, te da je ceo film kritika američkog društva i obračunavanje s kolektivnom krivicom nastanka nacije na pokolju Indijanaca. Pa sve do najluđih teorija da film sadrži scene iz kojih se može iščitati Kjubrikovo priznanje da je režirao sletanje na Mesec te izvinjenje svetu što je učestvovao u toj zaveri.

Sve u filmu je isto otpočetka, samo nismo sve pre videli

Dve stvari u tome smatram fascinantnima. Prvo, praktično svako ima svoj doživljaj i tumačenje filma, premda smo svi, tehnički, gledali isti film. Isključimo različita izdanja koja se ne razlikuju toliko da bi nešto bilo (ne)jasnije. Drugo, čak i ista osoba (recimo, ja) gledajući nekoliko puta isti film može videti stvari koje pre nije videla u filmu, a koje će uticati na različiti doživljaj filma.

Film je celo vreme isti i sve prikazano u filmu je tamo otpočetka. Samo nismo sve te stvari pre videli i ko zna koliko ih još uvek ne vidimo. Ako je film celo vreme isti, onda postoji jedno logično objašnjenje različitog doživljaja istog filma i viđenja novih stvari u stvarima koje sam već pre video. Film je isti, ali ja nisam. Premda sam ja još uvek ja.

Naravno, nije ovo nikakvo revolucionarno otkriće. Puno dublje rasprave na temu percepcije i postojanja stvarnosti vode se već popriličan broj vekova. Banalnim primerom, kao što je doživljaj filma, želeo sam pokazati koliko doživljaj nečega zavisi od nas samih.

Još jedan kratak primer koliko perspektiva utiče na doživljaj sveta i shvatanje stvarnosti. Pred kraj prošle veze bio sam stravično frustriran celim svetom oko sebe. Konstantna nadrkanost, želja da čak i kod ljudi koje ne poznajem promenim i najmanju reč, naviku, postupak koji smatram idiotskim, u moru idiota. A većinu sam smatrao idiotima. Hteo sam zaskočiti gotovo svakog na ulici, ošamariti ga i pitati zar je toliki idiot da njegov idiotski mozak stvarno ne razume da je toliki idiot.

Nakon nekog vremena, promenio sam posao koji me tada frustrirao. Ubrzo smo bivši i ja raskinuli. Nakon početnog osećaja ogromnog olakšanja, usledilo je nekoliko dana emotivnog lunaparka. Od sreće do plakanja i tuge, od ljutnje do rezigniranosti, od optimizma i osećaja snage do pesimizma i bezizlaznosti. Nakon par dana te emotivne vožnje, ustalio se osećaj olakšanja i novog početka. Zanimljivo je da su, nakon meseci frustracije idiotskim svetom oko mene, svi ti idioti koje sam primećivao na ulici odjednom nestali.

Jesu li idioti oko mene preko noći prestali to biti?

Jesu li naglo, u samo nekoliko dana, prestali biti idioti? Čisto sumnjam. Verovatno su celo vreme, više ili manje, jednako puno ili jednako malo bili idioti. Ono što se promenilo bila su moja očekivanja od tih ljudi i perspektiva iz koje ih gledam, a time se promenio i moj doživljaj njih. Nepromenjenih.

Odmah sam se setio one poprilično izlizane izreke koja se, u raznim oblicima, generalno svodi na "Ne možeš menjati svet ako ne promeniš sebe". Primetivši naglo opadanje broja idiota koje vidim oko sebe, nekako mi se učinilo da ta izreka i nije baš toliko blesava.

Kako naš utisak o nekome zavisi od nas samih, isto tako utisak koji ostavljamo na nekoga ne zavisi od nas. I svaki utisak koji neko ima o nama je ispravan. Zato se i zove utisak. Kao što i mi imamo određeni utisak o sebi. Jedna osoba će smatrati da smo arogantni, druga da smo skromni. Neko će smatrati da smo duhoviti, neko da nismo. Neko će o nama misliti da smo emotivni, a neko drugi da smo hladni. Jedan će misliti da smo strpljivi, drugi će misliti da smo kratkog fitilja. Menjamo li se mi zaista sa svakim mišljenjem koje neko ima o nama? Teško. Da povučem paralelu s gledanjem "Isijavanja". Jedan film, a tumačenja o njemu ima gotovo koliko i gledatelja. Jedna osoba, a prosuđivanja o nama ima koliko i posmatrača.

Isto tako, ako se promenio naš utisak o nekome, nije nužno da se osoba promenila. Možda se promenilo samo naše viđenje nekoga. Ako se osoba i promenila, onda tu promenu vrednujemo time koliko se neko udaljio ili približio našim očekivanjima.

Nema recepta ali ima slobode i ljubavi

Zanimljivo je kako obično do konflikta i razočaranja dolazi kad neko ne ispuni očekivanja. Naša. Jednako kao i kad se od nas očekuje da ispunjavamo tuđa. Niko nije dužan ispunjavati naša očekivanja. A svejedno to tražimo. Niti smo dužni ispunjavati tuđa. A svejedno to radimo.

Mislim da bi svet bio puno lepše mesto kada bi se svako od nas potrudio preseći tu petlju u svom životu. Prestati ispunjavati tuđa očekivanja, a posvetiti se vlastitim očekivanjima, od sebe. Drugima pustiti da sami ispunjavaju svoja, a ne naša očekivanja.

Mnogi su tekstovi pisani o savetima za dobar brak ili vezu. Receptima za srećan život. Kako izgraditi kvalitetne međuljudske odnose. Kako tolerisati i prihvatiti različitost. Kako naći partnera s kojim ćemo biti srećni. Kako se autovati. Koji je recept za uživanje u životu.

Recepta nema. Ali, smatram da postoje dva preduslova. Sloboda i ljubav. Sloboda, kao ispunjavanje vlastitih, a ne tuđih očekivanja. Ljubav, kao nenametanje drugima da ispunjavaju naša očekivanja.

Mislite da sam u krivu? Nisam sigurno. A niste ni vi, ako mislite da sam u krivu. Možda nismo jednak broj puta pogledali isti film. A možda uopšte ne gledamo isti film. Svejedno, pokušajte svoja životna razočaranja objasniti na ovaj način, možda će objašnjenje biti na mestu. Čisto igre radi. Na kraju krajeva, all work and no play makes Jack a dull boy.