Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 15: Izgubljen i nađen

Nedavno sam s prijateljem, takođe pederom, bio na cugi. Uz velike količine crnog piva i nebrojeno puno tema koje smo pretresli, dotakli smo se i priča o (bivšim) vezama. Pričao sam o svojoj prethodnoj vezi, prekidu i kakve je sve strahove i nesnalaženja on uzrokovao. Sugerisao mi je da o tome napišem tekst. Premda sam o tome delimično već pisao, sugestija je prihvaćena.

Prvo nesnalaženje je bilo to što nisam znao kuda ću, kad budem spreman, krenuti u potragu za nekim. I, pretpostavljajući šta bi mogao biti odgovor, prvi strah je bio od prisilnog povratka u ormar. Naravno, kad s nekim provedete šest godina života, prekid sigurno uzrokuje da dobrim delom izgubite tlo pod nogama. Koliko god prekid bio sporazuman i zajednička odluka da je naša veza već odavno mrtva. A nikakvi pokušaji njenog oživljavanja nisu upalili. U pederskom svetu, šest godina veze uglavnom predstavlja čitavu večnost. A kad živite tu vezu na način da ona i jeste za čitavu večnost, gubljenje tla pod nogama nije nikakvo čudo.

Zašto bi traženje novog dečka odjednom značilo vratiti se u ormar?

Kad se veza završi, čovek shvati da će, izgleda, opet morati prolaziti mnoge stvari za koje je mislio da ih je "obavio" i rešio ih se jednom zauvek. I sad sve ispočetka. Ali, gde početi? Odakle sad opet krenuti tražiti nekoga, kako se to uopšte radi? Hoćete li krenuti od ovih nekoliko prijatelja/poznanika pedera? Možda se među njima krije neki materijal za vezu, ali pre to nije bilo moguće ostvariti? Već i razmišljaš pomalo kako bi bilo u vezi s nekim od njih. Bi li to moglo funkcionisati? Hm, pa zašto ne probati?

Ali, opet, šta ako ne bude ništa od toga? Nije li tih par ljudi koje poznaješ malo preuska "baza" za potencijalnog ženika? Kako proširiti tu "bazu"? Znači li to da opet "moram" otvoriti profil na PlanetRomeu, a mislio sam da sam se toga rešio? Znači li to da "moram" otvoriti profil na Gay.hr-u, pokušati stupiti u kontakt s nekim? Premda više nisam siguran koliko mi se to uopšte da, i znam li to još uvek. Uprkos otporu prema tome, jasno je da je pedere najlakše naći tamo gde obitavaju u velikom broju. Pa i ribar će loviti ribu u jezeru, a ne na livadi. Logično.

U tom smislu, u redu, možda je to neki početak da se uopšte prisetim kako stvari funkcionišu. Ali, s druge strane, pomisao na to je uzrokovala i strah da ću morati napraviti nekoliko koraka unazad, ne bih li uopšte došao u priliku da nekoga prepoznam. Jedan od tih koraka unazad bio bi da se moram početi ponašati kao da sam opet u ormaru. Da se moram prilagoditi većini. Zašto? Kad si s nekim šest godina u vezi, neizbežno je proći puno toga zajedno. A ta veza je, između ostalog, pratila moje autovanje roditeljima, prijateljima, kolegama na poslu. Ne samo mene kao pojedinca, nego i nužno autovanje mog dečka, autovanje naše veze i emancipacija naše veze i zajedničkog življenja u vlastitoj okolini. Zašto bi traženje novog dečka sad odjednom značilo povratak u ormar?

Nemoguća misija

Sukob je to, naravno, između vlastitih principa i ličnog razvoja koji si prošao, te normalne želje da jednom opet budeš s nekim. Pederi su u celokupnoj populaciji manjina. Autovani pederi su manjina u toj manjini. Pokušaj da se zadrži vlastita "autovanost" time da kao autovan peder i tražiš dečka popušta pod shvatanjem niske verovatnoće da je takvih kao ti vrlo malo. Da je verovatnoća kako ćeš upoznati nekog pedera na šanku u omiljenoj birtiji, na nekom (možda i vlastitom) koncertu, u vlastitoj ekipi kao prijatelja nekog prijatelja, poprilično mala. A još nekog ko ti se sviđa!? Nemoguća misija!

Pa onda popustiš i igraš "na dva koloseka". Nadaš se da će ti se posrećiti uživo, ali misliš da je ipak verovatnoća da će ti se posrećiti u mračnim bespućima internetske zbiljnosti. Tamo se barem nešto događa. Ili je barem takva iluzija, jer su to uglavnom alibi-događaji. I teško se prisiliti da se nakon veze "izvan ormara" odjednom vraćaš na taj nivo. Budimo realni. Čista matematika govori da, ako su autovani pederi manjina među pederima, onda su manjina i na dejting stranicama. S tim da bih rekao da je tamo još znatniji procenat za one u ormaru, jer je tamo lakše anonimno i bez straha od otkrivanja stupiti u kontakt sa "svojima".

Teško je prihvatiti komunikaciju s ljudima koji se boje reći šta rade u životu ili šta studiraju, da ne bi neko saznao da su to baš oni, imenom, prezimenom i seksualnom orijentacijom. Teško je komunicirati s nekim ko se boji reći odakle je, iz istog razloga. Nemoguće je upoznavati nekoga, kad taj ne želi reći ništa o sebi. Teško je doći i do seksdejta na taj način, kamoli nečeg više.

Da ne pričamo o tome da, čak i kad uspeš dogovoriti neki seksdejt, budeš upleten u sulude stvari na koje nisi niti pre bio spreman. A pogotovo ne kao peder koji slobodno živi svoj život. Pa ti u stan na ševu dođe tip koji sve mora obaviti što pre, jer se za pola sata nalazi s vlastitom curom. Da ti u stan na ševu dođe tip koji se trese kao prut na vetru od straha što radi nešto tako "opasno", a to je ševa s drugim tipom. Da ti u stan na ševu dođe tip koji, nakon "obavljenog posla" i odlaska kući, pošalje poruku u kojoj moli da izbrišem njegov broj telefona i da nikome ne govorim da je bio kod mene. A kome bih rekao i šta, kad ne znam ništa o njemu. Da ti u stan dođe tip koji se ne voli ljubiti i kojem se gadi bilo kakav intimni kontakt s muškarcem. Osim što naprosto obožava imati u ustima muški polni organ i to ga neverovatno pali. Jer je ljubljenje s muškarcem gej, ali pušenje Jednookog Stojana nije.

Taman kad ti je istekao "rok trajanja", opet se nađeš u solo vodama

Neko bi možda rekao da je takvo šta nepotrebno iskustvo i mučenje samog sebe. Nije, jer i na taj način čovek dolazi do shvatanja šta želi, a šta ne. Na taj način sam video kako stvari, uglavnom, funkcionišu. I shvatio sam da sam prestar za tako nešto. Ne u smislu godina, nego koliko više ne želim prolaziti bitke koje sam odavno dobio. I došao sam do zaključka da definitivno više ne bih mogao biti s nekim ko je u ormaru. I zašto onda tražiti potencijalnog ženika tamo gde je najveća verovatnoća da ćeš naći ono što ne želiš?

Drugi strah je delimično vezan uz ovaj prvi i o njemu sam već pisao u jednom od tekstova. Strah da ti je prošao rok trajanja. Kad u pederskom svetu godinama slušaš kako si s 30 godina već odavno starkelja, matorac, stara krama. Iz tog razmišljanja da se život praktično završava s 30 godina i šta si napravio dotad, verovatno se i javlja potreba kod mnogih da se do te dobi "osiguraju" i "skrase". Ako dotad ne uspeju, neće nikad. Kad si okružen takvim razmišljanjima, hteo to ili ne, tako nešto se uvuče u podsvest. Koje li tragedije svih onih koji do 30. ne uspeju naći ženika. A zamislite tek koja je bila moja "tragedija" kad sam uspeo naći ženika, biti s njim šest godina, nadmoćno se smejao svim "jadnicima" koji nisu u tome uspeli (karikiram, naravno!), a onda šok!

Taman kad ti je istekao "rok trajanja", ti se opet nađeš u solo vodama. Postavljaju se pitanja na šta sam potrošio šest godina, čemu trud oko nečega što se nije pokazalo trajnim. Misliš da si utrošio vreme i energiju u nešto, a nisi se "osigurao za celi život". Hoćeš li sad, kad si manje spreman na kompromise, morati raditi veće kompromise nego pre? Hoće li tvoj ego podneti ako više nisi u mogućnosti birati, nego ćeš uzeti ono što ti se nudi?

"Potrošenost" nakon tridesete

Uprkos tome što se smatram razumnim i emotivno čvrstim, kad čovek privremeno izgubi tlo pod nogama, sigurnost, pa i naviku, vrlo lako dođe u situaciju da poželi ići protiv sebe. I da, gubeći tu sigurnost, odjednom oseti i strahove koji nisu nužno njegovi. Kad je čovek slab, teže se odupreti neželjenom uticaju okoline. Čak i tuđi strahovi ili puki doživljaji samih sebe odjednom se preslikavaju i na tebe.

Na kraju shvatiš da u korenu svega leži jedan osnovni strah. Taj strah je opravdanje za razmišljanje da će me okolina vratiti u ormar, a to je laž. Isto kao što je laž da me okolina prisiljavala na ostanak u ormaru. Zamišljena reakcija okoline je samo opravdanje za razmišljanje da je ostanak u ormaru ispravna stvar. Isto tako, na povratak u ormar i na prihvatanje "ormaruškog" način traženja partnera ne tera nas okolina, nego taj osnovni strah. Prihvatanje razmišljanja o "potrošenosti" nakon 30. godine, dodatno podstiče strah i dodatno čini prihvatljivijim barem delimični povratak u ormar. Cilj opravdava sredstva, a treba spasiti što se spasiti da.

O kom je strahu reč? O strahu da smo, možda, zaboravili kako je to biti sam. I strah od toga da ćemo i ostati sami, ako se ne prilagodimo.

Sve je to normalno i ne treba se plašiti proći te emocije. Nakon početnog straha, polako počinješ shvatati da o samom sebi imaš mišljenje da si lepši nego ikad, zanimljiviji i duhovitiji nego ikad, pametniji nego ikad. I da se, zapravo, osećaš bolje nego ikad! Ako je to kraj života, onda neka traje večno! U redu, shvataš da se ne moraš ponašati kao da loviš poslednji voz. Shvataš da, izgleda, ipak imaš malo više vremena nego što si mislio. Ili si u trenutku slabosti prihvatio tuđa razmišljanja, što u normalnoj situaciji nikad ne bi.

Polako vraćajući sigurnost, pristajanje na delomični povratak u ormar u traženju partnera postaje sve neprihvatljivija opcija. Shvatiš da si se na još jednom primeru podsetio koliko je grozan osećaj pokušavati se, protiv svoje volje, prilagođavati tuđem funkcionisanju. Koliko god ga smatrao neprikladnim za sebe.

I na kraju se dođe do shvatanja da je sve te strahove bilo potrebno proći. I jednako brzo se shvati da su oni bili besmisleni. Jer je nemoguće ostvariti dobar odnos s nekim, ako rušiš odnos sa samim sobom. Nešto što odavno znam i čime se vodim, a što sam putem privremeno i u jednom segmentu zaboravio. A naravno da je teško naći nekoga s kim vredi provoditi vreme i deliti život. Da nije teško, ne bi bilo toliko vredno. Pogotovo ako u tome uspeš ne odričući se sebe.

Rekao bih da je to i poenta. Naći nekoga, ali po cenu da ne izgubimo i sebe.