Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 12: imaju li današnji gej klubovi svrhu?

Prirodno je ljudima, kao društvenim bićima, da teže povezivanju s drugim ljudima. Prvenstveno s onima s kojima imaju nešto zajedničko: muzički ukus, književni ukus, ljubav prema umetnosti, alkoholu, sportu. Ista seksualna orijentacija? Zašto ne.

Odvajanje LGBT populacije u posebne klubove bila je nužnost, a ne želja. Jedino logično rešenje u svetu gde je homoseksualnost doslovno ilegalna ili neprihvatljiva. Gde je, u pravilu, priznavanje i pokazivanje homoseksualnosti značilo stigmatizaciju i segregaciju u svakom mogućem smislu. Gde je, na kraju krajeva, ljude njihova homoseksualnost činila neravnopravnima, priznavali oni sebi i drugima svoju seksualnu orijentaciju.

Kad si getoiziran, stvaranjem vlastitog geta unutar geta, getoizacija postaje prihvatljiva. Kako nisu bili prihvaćeni drugde, LGBT zajednica (zajednica u najlabavijem mogućem smislu) stvorila je mesta gde će biti prihvaćena. Jer će biti među svojima. Što je i bila osnovna svrha gej klubova. Mesto gde će svi "čudnih" seksualnih orijentacija moći slobodno biti to što jesu.

Glas o gej klubovima širio se usmenom predajom

Zbog zajedničke seksualne orijentacije sigurno će imati i mnogo istih problema. Moći će se slobodno nabacivati jedni drugima ili se grliti s partnerom/kom, poprilično sigurni da ih zbog toga neće prebiti horda huligana. Sve to uz, vrlo moguće, jednaku muziku, jednako pivo i jednako (ne)uredan sanitarni čvor, kao i u bilo kom drugom klubu u istom gradu. Sve je isto, osim što klub nosi predznak "gej".

Još jedna razlika u odnosu na "normalne" klubove je bilo to što su gej klubovi bili, zapravo, poprilično nepoznati osim onima kojima su bili namenjeni. Glas o njima širio se usmenom predajom, čuvajući svoje postojanje od neželjenih očiju i ušiju. Premda su mnogi znali za njih, bili su gotovo nevidljivi. Jednako kao i njihova klijentela. Klubovi u ormaru. Na kraju krajeva, takva mesta okupljanja su i dala podsticaj formiranju LGBT zajednice, razmeni mišljenja o pravima, načinima njihovog ostvarivanja i slično. Dakle, prvo se, neformalno, ujedinjavala LGBT subkultura, koja je kasnije eksplodirala i aktivizmom se počela pomalo prelivati iz podzemlja na površinu.

Da fokus okrenem prema Hrvatskoj, odnosno prema Zagrebu. Kao što sam naveo i u prošloj kolumni, čini se da je LGBT zajednica generalno kaskala za aktivističkim delom. Tu definitivno mogu ubrojati i sebe, dugo vremena nesvestan zbivanja oko sebe koja su i meni, bio svestan toga ili ne, pomogla u emancipaciji kao pedera. Aktivističkim smerom izgradnje LGBT scene čini se da se htelo izbeći zamka "redosleda stvari", koja se događa u zemljama koje imaju puno dužu tradiciju borbe za LGBT prava. Pa se tim pristupom upravo i htelo izdići LGBT kulturu iz mračnih, nevidljivih rupa u mainstream, organizujući scenu na lokacijama koje su većini ljudi poznate, bili deo LGBT populacije ili ne.

Stvarno, kad bolje promislim, zaista se htelo postići sve suprotno od očekivanog. I kad se pogleda muzička ponuda i kad se pogledaju lokacije održavanja. Godine 2009. krenulo se s Partycipacijom, tada održanom u klubu Gjuro 2. Mesto poznato kao gej klub? Teško. Nakon nekog vremena, događaj se preselio u Mediku. Mesto poznato kao gej klub? Jednako teško. Najbliže što se može doći tome jeste da je gej-friendly. Gde se u zadnje vreme održava Partycipacija? Močvara. Mesto poznato kao gej klub? Ne bih baš rekao, barem ne po nekoj uvreženoj definiciji.

Klubovi u ormaru

Zbeletron i Krüzer, takođe događaji van standardnih i "službenih" gej klubova u Zagrebu. Pa na kraju krajeva, mogu se još jednom prisetiti gde sam se prvi put ozbiljno susreo s nekim LGBT kulturnim događajem. Bilo je to u B.P. Clubu 2006. godine, nastup Le Zbora u sklopu festivala Queer Zagreb. Lokacija na kojoj sam nekoliko godina unatrag slušao vrhunske hrvatske i strane jazz izvođače. Taj klub je bio svakakav, ali definitivno nije nosio predznak "gej". Ili možda jeste, samo toga tada nisam bio svestan?

Zajedničko svim tim događajima je upravo uključivost ponudom, a ne nužno predznakom kojim se naglašava kojoj populaciji je događaj namenjen.

I mislim da je to put kojim treba nastaviti. A kad razmišljam o mestima koja se definišu kao gej klubovi, ne mogu izbeći pitanje imaju li takvi klubovi danas kod nas smisla. Klupska gej scena se u Zagrebu donekle razvila tek relativno nedavno. U vremenu kad vani neki autori (primera radi, Andrew Sullivan u "The End of Gay Culture") argumentuju da preti skoro nestajanje gej kulture kakvu danas znamo, uključujući i sve manji značaj gej klubova, mi tek otkrivamo cupkanje u klubu koji ima predznak "gej". Danas, kad stvari i u Hrvatskoj funkcionišu puno drugačije nego pre 50 godina, izolacija u sigurne zona je zastarela i suvišna stvar. Postavlja se pitanje, od koga se još uvek štitimo i skrivamo? Getoiziranje je nekad bilo prisilno, a čini se da se danas getoiziramo dobrovoljno.

Gledajući širu sliku, smatram da danas, naglašavam danas, ne postoji gotovo nikakav razlog da gej klubovi postoje. Čak šta više, smatram da su čak i delimično štetni.

Pogledajmo, recimo, aktuelnu zagrebačku scenu. Postoje dva gej kluba. Barem koliko ja znam. Jedan je Hot Pot, drugi je Rush. Možda je znakovito, ali oba kluba, premda je lokacija (bila) u centru (govorim o Rushu na staroj lokaciji) i direktno se u njih upada(lo) s ulice, gotovo su nevidljivi. Takođe, prolazeći puno puta tim ulicama i kraj klubova, pre nego sam znao da se uopšte tamo nalaze, nisam shvatio da na tim lokacijama uopšte postoji bilo kakav klub. Kamoli pederski. O Rushu na novoj lokaciji da ne pričamo. Poenta je da u zagrebačke gej klubove ne možeš slučajno nabasati. Klubovi u ormaru.

Sigurno okruženje koristi samo za vežbu, ali život se većim delom odvija izvan njega

Tu nalazim jednu od dve glavne svrhe koju gej klubovi u Hrvatskoj ispunjavaju. Prva je da pruže sigurnu zonu za ormaruše. Da barem na jednom mestu barem jedan dan u nedelji mogu biti ono što jesu. Međutim, biti svoj među svojima i nije baš neko postignuće. Druga svrha klubova može biti pružanje ponude "mrestilišta". Gde oni željni one-night standa ili nečeg dugotrajnijeg imaju priliku s puno manje pokušaja i grešaka nego negde drugde uhvatiti "lovinu".

I jedno i drugo je potpuno legitimno, koliko god ne bilo moj izbor. Ako nečiji jeste, to je potpuno individualna stvar. Takođe, zašto ne bi postojalo i mesto u kojem se neko po prvi put može stisnuti uz nekog koga snimi na šanku i prvi put iskusi taj osećaj, pa makar i u sigurnom okruženju. Međutim, sigurno okruženje koristi samo za vežbu, ali život se većim delom odvija izvan njega. Usput, izvinjavam se svima onima koji odlaze u jedan od ta dva kluba iz nekog trećeg ili četvrtog razloga.

Ali oni ionako znaju da bi se jednako zabavili gde god da odaberu izaći to veče. Jer, zaista, kad se maknu ove dve svrhe gej klubova, ostaje samo najobičniji klub kao i svaki drugi. Ni po čemu poseban.

I tu leži ključ zašto će, ako već nisu, gej klubovi postati suvišni. Predznak "gej" više neće biti dovoljan za privlačenje klijentele. Premda emancipacija pedera u Hrvatskoj ne ide brzinom kakvu bih možda priželjkivao, svejedno je vidljiva. Dodajmo tome zakonske okvire koji pružaju vrlo dobar temelj za ravnopravnost. Uz to, sve je veća senzibilisanost i "naviknutost" opšte javnosti na pedere. Pa još na sve to, današnja visoka individualizacija, gde postaje sve jasnije da zajednička "crtica", poput seksualne orijentacije, obično nije dovoljna za osećaj povezanosti s nekim. Zaista, zašto bi i bila?

Biti peder samo u pederskim klubovima svestan je odabir getoizacije

I, zaista, kad se isključi ona druga svrha gej klubova, koju bi uopšte poentu imao gej klub za emancipovane pedere? Ne moraju dolaziti u klub da bi se u okruženju drugih ljubili s dečkom na plesnom podijumu. To mogu napraviti bilo gde i zato su slobodni odabrati neki klub za izlazak zato što im se tamo sviđa. Ne zato što je pederski klub. Takođe, mogu se nabacivati drugima gde god žele, bez straha da će neko pomisliti da su pederi. Ruku na srce, to je ipak glavni razlog odlaska u pederske klubove. Ne da bismo bili sigurniji da su drugi pederi. To je samo izgovor. Nego da bismo sebe zaštitili od mogućnosti da neko nepoželjan sazna da smo pederi.

Kad se sve to makne, ostaje klasično biranje klubova, po jednakim kriterijumima. Lokacija, radno vreme, vrsta muzike, atmosfera, broj ljudi, ponuda pića, cene. Kako već svako od nas bira, u skladu sa svojim prioritetima. S daljnjom emancipacijom LGBT populacije, sve većem broju ljudi će biti nebitnije je li neki klub pederski ili nije.

Rekao sam da smatram gej klubove danas delimično i štetnima. Zašto? Zato što su oni nastali kao reakcija na getoizaciju. Danas biti peder samo u pederskim klubovima svestan je odabir getoizacije. A to zaista nije poenta ravnopravnosti za kakvu se, valjda, borimo. Ravnopravan ne znači imati mogućnost biti ono što jesi u posebno namenjenim prostorima. Poenta je od svakog kluba i kafića u kom se nađemo pokušati napraviti pedersko mesto. Bolje rečeno i pedersko mesto. Da, to je ono što se naziva gej-friendly mestom.

Mesto mirnog i ravnopravnog suživota hetero i LGBT populacije. Međutim, dok god će se neki klub morati tako deklarisati, to će biti mali, možda beznačajni, podsetnik da još uvek nismo ravnopravni. Isticati da je nešto "LGBT friendly" pokazatelj je da to nije uobičajeno, pa je potrebno istaći kao "posebnu ponudu". Danas je smešno naglašavati da neki novi auto dolazi sa sigurnosnim pojasevima. Jer je to standardna oprema. Mislim da je krajnji cilj da i pederi u svakom klubu u kom to požele budu "standardna oprema". Jednostavno postojanje "friendly" mesta, bez ikakvog predznaka.

Zaista, ne bi čovek rekao da i odabir mesta gde ćemo popiti pivo može biti aktivistički čin!