Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 10: čovečanstvo nikad neće naći lek za život potrošen na sukob sa samim

Koji je uzrok seksualne privlačnosti prema vlastitom polu? Među naučnicima ne postoji konsenzus niti je pronađen jedinstveni dokaz određenog uzroka. Ali, zasad se naslućuje da postoji nekoliko uzroka, odnosno njihova kombinacija. Reč je o kombinaciji genetskih, hormonalnih i socioloških uticaja. Tako kaže naša najdraža online enciklopedija.

O seksualnosti i neprihvatanju raspravlja se na svim nivoima. Od najobičnijih kafanskih rasprava, sve do onih na najvišem naučnom i stručnom nivou. Razumljiva je i čoveku prirodna potreba da razume pojave oko sebe, njihove uzroke i smisao. Na kraju krajeva, da tim saznanjima bolje razume i sebe. Pa tako i u raspravama o seksualnosti, njen uzrok postaje jedan od argumenata zašto osobe drugačije seksualnosti od većine bi ili ne bi trebalo prihvatiti kao jednako vredne.

Homofobni stavovi zadržavaju se samo na elementu seksualnosti

Zajedničko svim teorijama o uzroku homoseksualnosti jeste da niti jedna ne zagovara stav kako je to stvar svesnog odabira. Smatram da pronalazak nekog definitivnog uzroka homoseksualnosti neće niti pomoći niti odmoći u prihvatanju drugačijih od sebe. Voleo bih saznati zašto sam drugačiji. Dobro je da je i to predmet istraživanja naučnika. Ali, uzrok moje različitosti zapravo nije uzrok moje (ne)prihvaćenosti kao pedera. Posledica moje različitosti je uzrok (ne)prihvaćenosti kao pedera. A ta posledica moje različitosti sam upravo ja. Takav kakav jesam, zbog čega god jesam takav. Saznanje o uzrocima neće nikako uticati na moj život, na tuđe prihvatanje ili na prihvatanje samog sebe. Zadovoljilo bi me čisto u svrhu znatiželje. Ništa više od toga. Zato bih uzroke homoseksualnosti ostavio naučnicima. U borbi za prihvatanje i za slobodno življenje vlastitog života, puno smo bitniji mi sami, kao posledice te različitosti.

Homoseksualnost, kao i sve seksualnosti, ima, paradoksalno, nesreću da u sebi sadrži reč "seksualnost". Naravno, opisuje određeni oblik seksualnog ponašanja. Međutim, homofobni stavovi se i zadržavaju samo na tom elementu. Na seksualnosti. Pokušaj obezvređivanja svake druge seksualnosti, osim heteroseksualne, razmišljanjem da tu zaista i jeste reč samo o tome koji pol nas seksualno privlači. Naravno, tada i postaje razumljivo da "gej agenda" čini sve da se ne pronađe način kako izlečiti pedere. Iz obesti ne želimo da nas vrati na pravi put. Da nas se popravi i da rešimo takvu banalnost kao što je seksualnost.

Pomalo me asocira na Iliju Čvorovića: "Mene, ako se sete na Dan bezbednosti, sete se. Ako se ne sete, nikom ništa. To je bila moja dužnost da radim. Najveće zadovoljstvo biće mi misao da sam jednog čoveka izveo na pravi put." Lično, da je reč samo o seksualnosti i da postoji stvaran način promene seksualnosti, verovatno bih i pristao. Kao što me moja homoseksualnost ne čini boljim niti lošijim, ne bi me činila niti heteroseksualnost. U tom smislu je potpuno svejedno. Da zaista jeste reč samo o seksualnosti!

"Da ti sad ponudim lečenje od homoseksualnosti, bi li pristao?"

A šta ako nije reč samo o seksualnosti? Ako je reč o nečemu puno dubljem, a to je odnos s drugom osobom, emocije, ljubav? U prilog tome govori da mnogi i nemaju veliku potrebu izaći iz ormara dok god nisu u vezi. Kad nađu nekoga, onda se stavovi često i brzo menjaju. I premda roditelji i prijatelji to shvataju kao "priznanje" vlastite homoseksualnosti, ta osoba ne izlazi iz ormara kao peder nego kao zaljubljena osoba u vezi. I prvenstveno tu svoju sreću želi podeliti s drugima. Seksualnost tu postaje popratna stvar.

Kad sam roditeljima rekao da sam peder, rekao sam im to na način da imam dečka. Nakon nekoliko podžih razgovora s njima, došli su na ideju da me vode psihologu. U startu sam to rezolutno odbio. Nisu razumeli zašto odbijam. Objasnio sam im, za početak, da, ako misle da će me time "izlečiti", svaku nadu mogu ostaviti kod kuće. Jer seksualna orijentacija nije nešto što se leči. A čak i da uvaženi doktor to i pokuša, vrlo lako bi mogao za to odgovarati pred zakonom. Razočarano su me pitali ne želim li ja zapravo niti iskoristiti mogućnost da prestanem biti homoseksualac.

Moje odlučno "Da, ne želim!", dalo im je povoda za još jedno zašto. Na neki način, odgovor na to pitanje već sam napisao u ovom tekstu. Objasnio sam im da, kad bi se seksualnost i mogla promeniti, na to bih pristao da nisam u vezi. Međutim, u vezi sam, i više nije reč samo o seksualnosti i, banalno, na koga mi se diže. Ako će me to "lečenje" pretvoriti u heteroseksualca, a time neću osećati više nikakvu privlačnost prema svom dečku, onda se svesno ne želim lečiti od pederluka. Zašto? Zato što ga volim. Dečka, ne pederluk.

Na kraju sam pristao na odlazak kod odličnog psihologa i psihoterapeuta. Pristao sam iz taktičkih razloga, jer u toj fazi moji pokušaji da im objasnim sebe zaista nisu nailazili na preterano plodno tlo. Smatrao sam da će moja pojašnjenja postati uvaženija ako im, tako sam pretpostavio, slične stvari koje sam govorio kaže stručna osoba. Naravno, pretpostavio sam da oni i dalje misle da će mi to pomoći da se "izlečim". Jedno od prvih pitanja koje je psiholog postavio, bilo je: "Evo, Tihomire, da ti sad ponudim lečenje od homoseksualnosti, bi li pristao na to? Bi li želeo promeniti svoju seksualnost?". Odgovorio sam da ne bih.

Možda neko misli da će biti prihvaćeniji ako se dokaže da je uzrok homoseksualnosti genetski

Tada se značajno okrenuo prema mojoj mami i rekao: "Vidite, gospođo, ovo pitanje uvek postavim na početku. Odgovor je gotovo uvek isti." Da se ne bi pogrešno shvatilo, naravno da to nije bila ozbiljna ponuda za lečenje. To je, indirektno, bila poruka mojoj mami da niko to ne želi i da se tu nema šta lečiti. A ta njegova poruka je postala puno očitija iz smera kojim je išao naš razgovor u sledećih nekoliko seansi. Nije pomagao meni, nego mami. Da prihvati da je sa mnom sve u redu. I, na kraju, rezultiralo je boljim odnosom između mene i roditelja no ikad pre.

Šta ovaj primer pokazuje? Verovatno svašta, i zavisno od tome kako se gleda na to iskustvo. Meni pokazuje to da ne trebamo od drugih tražiti nešto što nismo spremni sami sebi dati. A to je prihvatanje. Da, na to da me roditelji prihvate takvim kakav jesam, sigurno je uticalo i tih nekoliko razgovora s psihologom. Sigurno je uticao i protok vremena, kao i određeni mentalni napor koji su roditelji uložili u to da sebi slože kockice u glavi. Sve to bi bilo uzaludno da se nisam prihvatao i voleo onakvim kakav jesam. Da nisam bio zadovoljan samim sobom. Mogao sam odgovoriti i da želim promeniti seksualnost. Verovatno bi taj odgovor skrenuo te seanse u neki drugi smer. Verovatno bi i rezultiralo istim ishodom, prihvatanjem roditelja. Ali bi sigurno bilo mukotrpnije i dugotrajnije, jer bih prvo ja morao naučiti prihvatiti samog sebe, da bi to mogli napraviti drugi.

I zbog toga odgovor na pitanje koji je uzrok homoseksualnosti nikako ne utiče na prihvatanje onoga što jesmo. Smatram da je to otprilike bitno kao saznavanje razloga zašto se neki ljudi rode levoruki, duhovitiji ili s više muzičkog talenta od drugih. Možda neko i gaji iluziju da će biti prihvaćeniji ako se dokaže da je homoseksualnost genetski uzrokovana i da nema "leka" za to. Misleći da će time dokazati homofobima da je homoseksualnost potpuno prirodna stvar.

To se neće dogoditi, jer se ljudi koji diskriminišu na osnovu toga sigurno ne vode naučnim načelima i istraživanjima. Vode se svojom ideologijom i mržnjom, u kojoj je nauka priznata samo kad podržava njihove, unapred određene, stavove. Kad se dogodi suprotno, nauka više ne vredi zbog svemoćnog i sveprisutnog gej lobija. Koji naravno, utiče na naučna istraživanja i frizira zaključke.

Ako ne prihvatimo sami sebe, ne možemo to očekivati ni od drugih

Nažalost, verovatno neki na otkrivanje uzroka homoseksualnosti gledaju kao pomoć da bi sami sebe prihvatili. Ako je to već nešto na što nemaju uticaja i za šta nema leka, pa nemaju drugog izbora nego da se prihvate. Ili, ako postoji lek, da im da nadu da se mogu izlečiti i time postati prihvaćeniji.

Problem je puno dublji. Kad "izlečimo" jedan deo sebe (u prevodu, prilagodimo se zahtevu većine), naći ćemo neki drugi deo koji je potrebno izlečiti. Kad je dovoljno? Kad je dosta? Odgovor je, nikad. Nikad nećemo u baš svakom smislu zadovoljiti većinu. Niko to nije u stanju. Ako i jeste, onda je vrlo verovatno duboko nesrećna osoba.

Šta onda preostaje? Preostaje to da, umesto uzrocima, vrednost ličnog postojanja argumentujemo posledicom svega što nas je učinilo takvim kakvi jesmo. Kao što sam već rekao, mi smo ta posledica. Naše područje zanimanja ne bi trebalo biti pitanje zašto smo takvi kakvi jesmo, nešto na šta više sigurno ne možemo uticati, ako smo ikad i mogli. Područje zanimanja bi trebalo biti ono na šta možemo uticati, a to je promena sebe. Promena sebe na način da se prihvatimo. Za prihvatanje drugih u pravilu je potrebna, barem mala, promena i samog sebe. Ako to možemo činiti za druge, trebali bismo moći to napraviti i za sebe. Hoće li to uvek rezultirati time da nas baš svi prihvate? Sigurno ne. A da nas barem neki prihvate? Niti tada ne baš uvek. Ali, u tom slučaju, sigurno ćemo imati barem jednu osobu više na svojoj strani. Sebe. Bez toga nam je uzaludan deklarativan zahtev da zaslužujemo prihvatanje i poštovanje.

Spas u obliku (samo)prihvatanja sigurno neće doći spolja. Izgledno je da u iščekivanju pomoći spolja možemo izgubiti ceo život, ne uvidevši da nam je pomoć pod nosom. I još, na kraju, dočekati definitivnu naučnu potvrdu za to. Vrlo verovatno u obliku otkrivanja uzroka homoseksualnosti i, još jednom, potvrde da leka nema zato što se nema šta ni lečiti. Možda me iznenade. Možda će naći lek za promenu seksualnosti. Razvoj nauke je nepredvidiv i tu uvek ostavljam mogućnost za nova otkrića. Ali, siguran sam da čovečanstvo nikad neće naći lek za život potrošen na sukob sa samim sobom. To je neizlečiva bolest.