Biti ili ne biti?

Za državu bi ovoga puta bilo korisnije da preduzme konkretne mere u obezbeđivanju Parade ponosa i obračuna se konačno sa nasilničkim grupama, umesto korišćenja bezbednosti kao izgovora za neodržavanje skupa.

Kao i prethodnih godina, tema broj jedan u javnosti i medijima u ovo vreme jeste održavanje gej parade. I svaki put isto pitanje. Hoće li je biti? Pitanje ovog teksta nije ko je za ili protiv održavanja tog skupa. Pitanje je hoće li nadležni ovoga puta omogućiti poštovanje zakona i prava na različitost, prava na slobodan izbor, prava na okupljanje.

Polazim od ličnog stava. Smatram da je od šetnje daleko važnije obezbediti sigurnost i poštovanje ljudskih prava, prava na različitost, prava na zapošljavanje, lečenje, školovanje, na slobodno izjašnjavanje vere, rase, seksualne orijentacije svim marginalizovanim grupama u Srbiji i to kroz doslednu primenu Zakona protiv diskriminacije koji je Srbija donela 2009. godine.

Čemu šetnja ako pripadnici gej populacije sutra neće moći da se zaposle samo zbog seksualne orijentacije? Čemu šetnja ako će ih klinci iz kraja sačekivati u mraku naoružani štanglama, čemu šetnja ako sutra ni njihovi najmiliji neće prihvatiti njihovo seksualno opredeljenje?

Dakle, mislim da je seksualna orijentacija deo intime svakoga od nas. Stojim iza svega navedenog, kao i iza stava da nikada neću osporiti pravo onima koji drugačije misle da to i javno iskažu, te samim tim nikada neću osporiti pravo pripadnicima gej populacije u Srbiji da prošetaju gradom, uvereni da je baš vidljivost ono što im fali u ostvarivanju prava.

Ako pak pri tome ugrožavaju živote drugih ljudi i imovinu, za to onda svakako treba da odgovaraju i tu je bojazan od održavanja gej parade opravdana. Ako se pak njima preti, neka policija preduzme neophodne mere i to u svojim zakonskim ovlašćenjima i bez zloupotreba, i omogući pravo na okupljanje.

S druge strane, što bi gej parada na bilo koji način uticala na nečiji stav? Ja lično ću sigurno i nakon parade biti heteroseksualac i dalje ću misliti da osim šetnje postoje i drugi načini borbe za prava homoseksualaca i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji suočenih sa diskriminacijom. I dalje ću misliti da je seksualna orijentacija pitanje intime svakog od nas, dok ću istovremeno biti ponosna Srpkinja što umem i smem da prihvatim one koji drugačije misle, izgledaju, sanjaju, vole, mole se itd.

I u razvijenim svetskim demokratijama, u zemljama u kojima se tradicionalno svake godine održava, veliki je broj protivnika i onih koji je ne podržavaju gej paradu. To je njihovo pravo i to je u redu. Svako ima pravo da misli to što misli i svako ima pravo da to i javno iskaže ukoliko želi.

Razlika je, međutim, u tome što se i uprkos protivljenju i drugačijem mišljenju Parada ponosa ipak održava, i oni koji u njoj učestvuju i oni koji to smatraju bolešću saglasni su u tome da i jedni i drugi imaju pravo da to javno i pokažu.

Dok jedni paradiraju, drugi protestuju.

Civilizovano i bez nasilja.

Država ima obavezu da zaštiti učesnike svih demonstracija. Tačka. I homoseksualce i one koji odluče da šetnjom iskažu svoje zalaganje za porodične vrednosti.

Pre samo dve nedelje policija je obezbeđivala fudbalsku utakmicu visokog rizika između Srbije i Hrvatske. Ne pamte se takve mere bezbednosti. Više od 5.000 policajaca uključujući i konjicu i helikoptere. Kad može za utakmicu može i za Paradu. I treba da može i za jedne i za druge i za treće i pete i desete. Videli smo na tom primeru da se može kad se hoće.

Čega se plašimo?

Plašimo li se da konačno postanemo društvo koje zna šta je tolerancija i koje istinski i iskreno poštuje ljudska prava i protivi se bilo kojoj vrsti diskriminacije?

Pravda, solidarnost i jednakost su osnovne vrednosti koje Srbija deli sa ostalim državama razvijenog sveta. Misle li građani Srbije drugačije? Ako misle i to je u redu. Hajde onda da to kao društvo javno i priznamo, otkopamo topuze i vratimo se u vreme Kraljevića Marka. I to bi bilo u redu ukoliko bi to zaista bio izbor građana Srbije.

Ambasadori petnaest zemalja zatražili su od premijera Ivice Dačića da obezbedi 28. septembra „miran i ugodan Prajd u Beogradu". I Savet Evrope zahteva zaštitu učesnika.

Pored velikog broja ambasada, diplomatskih predstavništava i međunarodnih organizacija, podršci organizatorima pridružila se i evropska komesarka zadužena za unutrašnje poslove Sesilija Malmstrom.

U pismu premijeru Ivici Dačiću istakla je da će ovogodišnji Prajd biti „važan korak u napretku Srbije ka članstvu u EU, kroz garantovanje principa jednakosti i nediskriminacije".

Ona je od vlasti Srbije zatražila da se obezbede svi neophodni uslovi za miran Prajd.

Održavanje Parade ponosa nije uslov za pristupanje Srbije EU, ali sloboda izražavanja, okupljanja i opšta demokratizacija društva jeste, kao i poštovanje donetih zakona.

Istini za volju, ni preporuke iz Evropske unije nisu lišene jedne vrste licemerja. Do danas se npr. niko nije izvinio za sramno ponašanje prema preživelim žrtvama koncentracionih logora koje je kancelarija Gestapoa za borbu protiv homoseksualnosti uhapsila i poslala u logore samo zato što su homoseksualci, a čije ponižavanje nije prestalo ni nakon Drugog svetskog rata. Nisu bili priznati ni kao žrtve nacističkog progona, niti su dobili nadoknadu kao ostale žrtve drugačije seksualne orijentacije.

Stiče se, međutim, utisak da politički vrh još uvek okleva sa jasnim odgovorom na to hoće li biti gej parade. Da li se radi o koketiranju sa biračkim telom? Čekaju se, dakle, bezbednosne procene. Uostalom dve prethodne šetnje su zabranjene pošto su nadležni procenili da je „visok bezbednosni rizik".

Jesu li tada pobedile desničarske i ultranacionalističke grupe, huligani i nasilnici ili se stručno tada procenilo da ih je više, pa su samim tim i njihovi glasovi na izborima vredniji, a mogu kad zatreba da obave i neki prljavi posao?

I dok se javnost svake godine u ovo vreme ustalasa zbog održavanja gej parade, s druge strane 80 odsto gej populacije u Srbiji svaki dan u godini smatra da su u nepovoljnijem položaju od ostalih građana Srbije, a više od 70 odsto misli da ih država ne štiti na odgovarajući način.

Osećanje nebezbednosti je ono što obeležava gotovo svaki aspekt života tih osoba.

Hoće li ove godine ti ljudi moći da prošetaju bezbedno ulicama Beograda?

I pored odluka Ustavnog suda Srbije i jasne prakse Evropskog suda za ljudska prava, predstavnici policije smatraju da zabrana Prajda može biti opcija umesto jasnog preventivnog rada na unapređivanju bezbednosti kako bi beogradski Prajd bio i održan.

Jedina šetnja koja je održana bila je ona 2010., kada je pre i posle same šetnje u sukobima policije i protivnika Parade povređeno oko 150 osoba, a načinjenu materijalnu štetu platio je grad Beograd.

Naredne godine Parada nije održana takođe iz bezbednosnih razloga.

Kada je prošle godine opet iz bezbednosnih razloga zabranjena, u jednom delu javnosti ta odluka je doživljena kao „kapitulacija" države pred nasilnim ekstremistima. Ipak, utisak je da je najšira javnost uglavnom prihvatila argument po kojem je bezbednost važnija od Ustavom zagarantovanog prava na javno okupljanje.

S druge strane, osim srpske političke elite, koja podršku gej populaciji smatra političkim samoubistvom, stiče se utisak da i organizatori Parade, koji se pozivaju na toleranciju i poštovanje ljudskih prava, nisu spremni na kompromis, čak ni sa konzervativnijim pripadnicima gej populacije koji se protive održavanju Parade i predlažu druge vidove borbe protiv diskriminacije. Organizatorima je iz nekog razloga bitno da se šetnja održi bez obzira na sve rizike, jer je osnovna poruka tog skupa vidljivost LBGT populacije, iako se čak i među gej populacijom postavlja pitanje svrsishodnosti održavanja gej parade s obzirom na to da je rezultat poslednjeg skupa održanog 2010. godine bio još veća homofobičnost u Srbiji.

Imaju li političke partije strah od pada rejtinga ukoliko bi podržali svoje građane drugačije seksualne orijentacije, ili je zapravo njihov odnos prema gej paradi pokazatelj razmera homofobije u srpskom društvu?

Do sada se održavanje gej parade politizovalo sa raznih strana i na razne načine. Tako je, setimo se, i Boris Tadić prošle godine podržao održavanje Parade, dok sam ništa nije uradio da se ona i održi 2011. godine kada je obavljao funkciju predsednika države. Verujem da će politizacije biti i ovoga puta.

Razume se da određene opasnosti zaslužuju da budu tretirane kao bezbednosni rizici. Postavlja se, međutim, pitanje šta se konkretno preduzimalo na otklanjanju bezbednosnih pretnji i rizika u protekle dve godine i šta će po tom pitanju biti konkretno urađeno ove godine? Tu opet dolazimo do policije.

Prema najavi organizatora, prve policijske procene bezbednosti održavanja Parade trebalo bi da budu gotove danas, a tek dan uoči planirane šetnje saznaće se i hoće li se ona održati.

Policija organizatorima Parade ponosa mora da dostavi i bezbednosne procene o održavanju prošlogodišnje manifestacije, na osnovu kojih je bila zabranjena.

Tako je odlučio poverenik za informacije od javnog značaja. On je, naime, ukinuo ranije rešenje MUP-a, koji je odbio da dostavi te informacije, pravdajući se tajnošću podataka. MUP nije pružio dokaze o negativnim posledicama objavljivanja takvih informacija, a poverenik smatra da nema razloga da one budu tajne.

Naložio je policiji da ih dostavi u roku od tri dana. Taj rok ističe danas.

Za državu bi ovoga puta bilo korisnije da preduzme konkretne mere u obezbeđivanju Parade ponosa i obračuna se konačno sa nasilničkim grupama, umesto korišćenja bezbednosti kao izgovora za neodržavanje skupa.

Važno je da kao društvo prihvatimo i one koji misle drugačije i one koji veruju u drugog boga ili ne veruju uopšte, pa i one drugačije seksualne orijentacije. Ako zaista poštujemo sebe, kao što često volimo da istaknemo, onda je lako da prihvatimo činjenicu da smo različiti, onda je lakše da u sebi nađemo odgovor na pitanje za što nas toliko uzrujava nešto što radi neko drugi. Važno je da svako od nas preuzme odgovornost za sopstvene postupke. Čega se bojimo?