Biti gay u Srbiji

Procena je da u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 osoba seksualno okrenutih istom polu. Taj prosek od desetak odsto od ukupne populacije uklapa se u svetske trendove, ali za razliku od istinski demokratskog zapadnog sveta biti gej ovde podrazumeva život u getu, brojne oblike diskriminacije i pendrek komunikaciju sa ugroženim „muškarčinama".

Jedno od retkih istraživanja seksualnih sklonosti koje je obuhvatilo i homoseksualne, urađeno davne 1994, pokazalo je da su svaka treća žena i svaki peti muškarac u Srbiji imali bar jedno homoseksualno iskustvo. Prema procenama gej/lezbo udruženja i stručnjaka koji se bave ovim pitanjem, broj onih koji su trajno okrenuti istom polu kreće se između 600.000 i 700.000. Doda li se tome da je predsednik Boris Tadić, gostujući prošle godine na jednoj stranoj državnoj televiziji, našao za shodno da pomene i seksualnu različitost i toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije od njegove, mogao bi se steći utisak da su Srbi rasterećen narod oslobođen predrasuda.

No, to je velika zabluda. Homofobija caruje. a oblici diskriminacije množe se brže nego udruženja koja pokušavaju da odbrane pravo na različitost i na život dostojan čoveka.

Najdrastičniji primer „prevaspitavanja“ domaće homoseksualne populacije bila je prva (i poslednja) gej/lezbo parada 2001. godine, na Međunarodni dan ponosa homoseksualno opredeljenih osoba. Stotinak aktivista našlo se tada u obruču oko hiljadu neistomišljenika, muškaraca koji su bejzbol palicama, uz grubo vređanje, rasturili skup. Povređeno je tridesetak osoba, među kojima se našlo šest maloletnika i dva policajca. Umešali su se i predstavnici crkve. Sveštenik Žarko Gavrilović gej paradu je nazvao „zlom satanskim“ i „nastranošću koju treba osuditi i lečiti“. Tadašnja politička elita ocenila je da se „ništa drugo nije ni moglo očekivati na tadašnjem nivou političke i svake druge kulture“, a tek nekolicina nevladinih organizacija oštro je osudila nasilje.

Od tada, umesto javnih skupova, homoseksualna zajednica svoj dan obeležava konferencijama za štampu, saopštenjima i svođenjem godišnjih računa da li su napravili makar mali pomak u svoju korist.

U zemlji Srbiji to se čini nemogućom misijom.

Istraživanje dnevnog lista „Politika“ i Agencije za ispitivanje javnog mnjenja „Faktor plus“ o odnosu prema homoseksualcima, rađeno 2001, pokazalo je tvrdokornu rigidnost i elementarnu neupućenost u problem. Čak 76 odsto anketiranih ubeđeno je da je reč o bolesti odnosno bolesnim muškarcima i ženama. Da može, svaki drugi ispitanik poslao bi ih na bolničko lečenje i prekinuo bi svaki kontakt sa osobom koja pokazuje sklonosti ka istom polu. Oni nisu poželjni ni kao komšije u stambenim zgradama, a protiv legalizacije homoseksualnih veza je čak 85 odsto građana Srbije. Svaki četvrti anketirani smatra da javne skupove seksualnih „izroda“ ne samo da treba zabraniti već i da homoseksualce i lezbijke treba proterati iz Srbije, podržavajući i nasilje koje je ispoljeno na gej/lezbo paradi iste godine.

Izopšteni iz socijalne sredine, često i iz porodice, svi oni koji su spremni da javno deklarišu svoje seksualno opredeljenje gotovo na svakom koraku doživljavaju neprijatnosti. Repertoar diskriminacije je širok.

Kako je na svom sajtu objavila Gej-strejt alijansa, dvojici homoseksualaca prošlog leta nije dozvoljeno da dobrovoljno daju krv. Kada su, pre davanja, popunili upitnik u kojem ne postoje pitanja o rizičnom seksualnom ponašanju, ali zato ima onih koji se direktno tiču seksualne orijentacije davaoca, doktorka im je rekla da spadaju u rizičnu grupu i da je lekarima izričito zabranjeno uzimanje krvi od homoseksualaca. Takav je nalog dala načelnica Instituta za transfuziju krvi Srbije, kršeći time sva etička načela i pravila lekarske profesije, zakone Srbije, međunarodno pravo i stručni stav Svetske zdravstvene organizacije. Naime, ova globalno referentna ustanova je još pre 16 godina ukinula koncept rizičnih grupa i uvela standard rizičnog seksualnog ponašanja, bez ulaženja u prirodu tog odnosa.

Ove slučajeve diskriminacije koji nisu usamljeni Alijansa je prijavila Ministarstvu zdravlja, između ostalog i zbog toga što Institut za transfuziju krvi Srbije neovlašćeno prikuplja podatke i pravi evidenciju lezbijki, homoseksualaca i biseksualaca, kršeći jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na privatnost. Reakcija Ministarstva je izostala.

Grupa za lezbijska ljudska prava „Labris“ tražila je zaštitu Svetske zdravstvene organizacije, jer se Srpsko lekarsko društvo godinama opiralo da zvanično potvrdi višedecenijski stav ove institucije da homoseksualnost nije bolest. Etički komitet SLD pismeno im je objasnio da to ne mogu da učine, jer „postoje mnoge kontroverze koje se odnose na ovaj problem, kako u medicini, tako i društvu“. Tek nedavno Srpsko lekarsko društvo je promenio svoj stav.

Udruženje za promociju ljudskih prava seksualno različitih „Prajd“ javno je progovorilo o slučaju mladića koji nije mogao da se upiše u četvrti razred srednje škole, jer se saznalo da je gej kada je direktorka škole insistirala da joj kaže zašto se odselio iz roditeljskog doma. Mladić je iz kuće izbačen, a u školu se upisao tek posle intervencije visokog komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Do tada su i dotična škola i Ministarstvo prosvete ostali gluvi i nemi na buku koju je ovim povodom gej zajednica podigla u medijima.

Jedan od aktivista „Kvirije“, organizacije koja se bavi pitanjima i afirmacijom prava i kulture seksualnih manjina, nije mogao u bolnici da obiđe svog partnera jer je to pravo po zakonu omogućeno samo članovima porodice, bračnim i vanbračnim partnerima. On se nije uklopio ni u jednu od kategorija. Analogno ovome, „Kvirija“ navodi i da homoseksualni parovi, budući da im nije omogućeno da se venčavaju, ne mogu ni zajednički da konkurišu za stambene kredite, niti da koriste bilo koja druga prava koja proističu iz zakona o braku i porodici.

Budući da su i mediji homofobični, često skloni da objavljuju tekstove pune netolerancije i govora mržnje, pravo na različitost nije lako braniti ni pred sudovima jer, kako svedoče aktivisti „Prajda“, teško dobijaju i pravnu pomoć od etabliranih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Uz njih je jedino Helsinški odbor koji zastupa homoseksualce i lezbijke pred sudovima u Srbiji.

A kada je Centar za promociju prava seksualnih manjina „Gayten“ namerio da iznajmi nekoliko bilborda u Beogradu za promociju svoje kampanje „Zajedno različiti“, bez namere da propagira homoseksualizam, agencija u čijem su vlasništvu ovi oglasni mediji odbila je saradnju, ne želeći da se njihovo ime dovodi u bilo kakvu vezu sa lezbijkama i homoseksualcima.

Da ta veza nije poželjna, iskusile su političke partije koje su bile spremne da podrže seksualnu različitost. Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine jedine u svojim programima govore o zaštiti prava seksualnih manjina, a SDU je jedina stranka koja je 2001. godine izašla sa predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Javnost je bila zgrožena, stranka je žigosana kao „pederska“, kao i njen lider Žarko Korać.

Pomenuti primeri ogoljene diskriminacije i homofobije samo su vrh ledenog brega. Gotovo da nema pripadnika seksualnih manjina koji na svojoj koži nije doživeo niz neprijatnosti u susretu sa institucijama, socijalnim okruženjem i porodicom.

Kako svedoči Minja Erić, psihoanalitičar i terapeut, malo je roditelja koji prihvataju svoje seksualno „obeleženo“ dete i pružaju mu podršku, bez obzira na to kako se intimno osećali. Ima i neodlučnih koji ne znaju kako da se postave, pa je i njima potrebna psihološka pomoć. Ali najčešće očevi nisu u stanju da prihvate sinovljevu homoseksualnost i neretko izjavljuju tokom psihoterapeutskih seansi da će pre ubiti i sebe i dete nego da to prihvate.

Fizička nesigurnost dominantno je osećanje, ali i jedan od najvećih problema pripadnika seksualnih manjina u Srbiji. Brutalni, ničim ne izazvani nasrtaji na homoseksualce i lezbijke su česti. Žrtve se nerado obraćaju policiji za pomoć, iz straha od otkrivanja sopstvene seksualnosti, što bi im donelo dodatne probleme. Nekažnjeno nasilje tako dobija društveni legitimitet.

Istraživanje o diskriminaciji seksualnih manjina, urađeno pre tri godine pod okriljem nekoliko gej/lezbo organizacija, pokazalo je da je dve trećine homoseksualaca i lezbijki doživelo nasilje zbog svoje seksualne orijentacije. Ono koje je imalo elemente egzistencijalne ugroženosti iskusilo je 24 odsto ispitanika, a većina njih život je nastavila bez podrške porodice koja ih je odbacila, uskratila im materijalnu podršku i izbacila ih iz doma.

Osim porodice, najžešći protivnici homoseksualaca su desničarske, neonacističke i paracrkvene grupe za koje se pretpostavlja da u okviru svojih kompaktnih sredina kao zmija noge skrivaju sopstvene homoseksualne sklonosti ili otvorenu homoseksualnost. U spoljnom svetu štite se agresivnošću prema sebi sličnima jer bilo je i biće – napad je najbolja odbrana.

Kako navodi nedeljnik „Vreme“, uzroci homofobije i agresivnog odnosa prema seksualnim manjinama su raznoliki. Neki stručnjaci ih vide u neznanju iz kojeg proističu i predrasude, drugi u nesvesno prihvaćenim stereotipima. Psihoanalitičari su skloni da razlog svedu na onu narodnu „svako se češe tamo gde ga svrbi“, objašnjavajući netoleranciju samoodbranom od osećanja sopstvenih slabih tačaka, odnosno latentnog homoseksualizma. Ima i mišljenja da je muška homoseksualnost i u prošlosti i danas proganjana ne zbog verovanja u njenu patologiju već zbog tradicionalnog povezivanja sa ženskim osobinama koje ispoljava gej populacija.

Dominantne su empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam – istorijski i kulturološki tretirane kao manje vredne, otuda i potiskivane kao nepoželjne kod muškaraca, moćnih i dominantnih nosilaca svih društvenih zbivanja.

Minja Erić je već godinama zagovornik stava da gej populacija mora da ima svoja prava, ista kao i svi drugi ljudi. Zbog institucionalog i vaninstitucionalnog odbijanja društva da ih socijalno i zakonski integriše u svoj korpus, postoji stalni antagonizam. Napetost koja se stvara i održava često prerasta u političko pitanje nedostatka demokratičnosti i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava. Uz to, društveni stavovi u patrijarhalnom društvu teško se i sporo menjaju. Ali, po njenom sudu, nade ima, jer sudeći po njenim pacijentima pomaci postoje. No, pitanje je da li ti mali iskoraci mogu da postanu i proces stalnog napredovanja.

I dok se nemala zajednica seksualno izopštenih i obespravljenih nada boljim danima, homofobičnu Srbiju čeka ulazak u Evropsku uniju. Jedna od obaveza je i usvajanje zakona protiv diskriminacije seksualnih manjina. Predlog zakona je sačinjen i kada ga usvoji Vlada, ući će u skupštinsku proceduru.

Kada će se to desiti – ne zna se.

Kome smetamo?

Ivan i Tomas su zajedno gotovo dve godine. Ivan je student iz unutrašnjosti Srbije, Tomas ugledni novinar iz Austrije. Njihove lične priče i njihova zajednička priča možda najbolje odslikavaju gej život kod nas i u svetu.

Bar kada je o potpisnici ovih redova reč, svaki susret sa Ivanom i Tomasom je potpuno ispunjeno, prijatno vreme provedeno sa opuštenim, obrazovanim i zanimljivim osobama. Tabu tema nema, pa ni priča o njihovom najintimnijem životu ispričana je bez zadrške i snebivanja. Ovaj par potiče iz sasvim različitih porodica i sredina. Ivan je rođen u palanci na istoku Srbije, u porodici srednje klase, Tomas u aristokratskoj austrijskoj porodici. Obojica su rano, već u doba adolescencije prepoznali da su „na drugoj obali“ i nisu imali iluzije da se nešto u toj orijentaciji može promeniti.

Šta su uradili sa tom samospoznajom? I kako su njihove porodice reagovale?

Ivan:
– Uticaj holivudske kulture bio je dovoljno jak da shvatim da biti gej nije neki problem, ali jeste bio za sredinu u kojoj sam živeo. Slušao sam prostačke i agresivne komentare o homoseksualcima. Reč „peder“ jedna je od najpogrdnijih u srpskom jeziku i bilo mi je jasno da nije pametno da otkrivam svoje seksualno opredeljenje. A želeo sam da pronađem nekog sebi sličnog. Preselio sam se u Beograd, no ni ovde dve godine nisam ništa preduzimao – iz straha i nedostatka hrabrosti. Tek u 21. godini imao sam prvo seksualno iskustvo. Partnera sam pronašao putem interneta. Ostali smo zajedno dve godine i sa njim sam počeo da upoznajem ovdašnje gej krugove.

Mesec dana posle mog prvog seksualnog iskustva otac mi je došao u posetu. Bio sam zbunjen, nisam smeo da ga pogledam u oči. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi, ali nisam mogao. Pitao me je onda – jesi li narkoman? Odmahnuo sam glavom. Drugo pitanje je bilo – jesi li peder? Potvrdio sam. On je ćutao, ćutao i na kraju počeo da plače. Prvi put u životu. Rekao sam mu – ako želiš da me se odrekneš, razumeću te. Kroz suze mi je odgovorio da me i dalje voli kao sina i da me prihvata takvog kakav jesam. Bilo je to za mene ničim merljivo olakšanje. Jedini uslov je bio da ne kažemo majci. Ona ni danas ne zna da sam gej.

Tomas:
– Imao sam 14-15 godina kada mi je potpuno bilo jasno da me devojčice ne privlače. Lično, nisam se ni tada, ni kasnije, nikada loše osećao zbog toga. Potičem iz veoma liberalne porodice i roditeljima sam rekao da sam gej u 17. godini, ali oni su već ranije to prepoznali, pokušavajući da me preobrate. Moju glasno izgovorenu seksualnu orijentaciju su oćutali, bez komentara. Nikada sa mnom nisu želeli otvoreno da razgovaraju o tome i činjenicu da sam gej do današnjih dana ignorišu. No, i ignorisanje šalje poruku. To je najgore rešenje, ali, s druge strane, nisu na mene vršili nikakav pritisak, niti su me verbalno osuđivali.

Što se prvih seksualnih iskustava tiče, nije mi bio problem da nađem srodnu dušu. U Austriji se na homoseksualne odnose gleda drugačije nego ovde.

Zahvaljujući svojoj profesiji Tomas je bio u prilici da obiđe čitavu Evropu, jedno vreme živeći i radeći i u Istanbulu. Kaže da se nigde nije susreo sa tako rigidnom i homofobičnom sredinom kao što je srpska. Čak ni u Istanbulu, koji je zahvaljujući multikulturalnosti i pretapanju brojnih uticaja veoma liberalna sredina prema homoseksualcima.

Svoje seksualno opredeljenje nikada i nigde nije krio i najradije bi za Prestup govorio pod punim imenom i prezimenom, ali je svestan da to može da šteti ugledu kompanije za koju radi. Kao izuzetno obrazovan čovek sa dva fakulteta i na visokim pozicijama u kompaniji u kojoj radi, doživeo je da ga srpski poslovni partner – ne mogavši drugačije da ga diskvalifikuje – na javnom sastanku prozove kao „pedera“.

– Biti drugačiji u Srbiji, bez obzira na to da li je reč o politici, oblačenju, načinu razmišljanja ili nečem drugom – nije ni ugodno, ni prijatno. Ovo je još uvek veoma konzervativna sredina, daleko od pluralističke i tolerantne. Pitanje seksualnog opredeljenja deo je te priče. Moji poslodavci znaju da sam gej i za njih je to moja privatna stvar. Kada sam doživeo pomenutu diskvalifikaciju obratio sam se svom šefu i pitao ga šta da radim ako se to ponovi. Dobio sam podršku i odgovor da tako nešto svakako zvanično prijavim, jer je reč o diskriminaciji koja se u mojoj kompaniji ne toleriše – kaže Tomas.

I Ivan je imao neprijatnosti.
– Iz čista mira sam pretučen ispred stana u Beogradu. Grupa mladića je prepoznala da sam gej, dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao. Obratio sam se policiji, rekao razlog, ali se ispostavilo da je birokratska procedura takva da nije bilo šansi da batinaši budu uhvaćeni. Kada sam u Studentskoj poliklinici zatražio lekarsko uverenje o povredama, rekli su mu da dođem za nedelju dana, jer ne mogu bez načelnika da me pregledaju. Niko me ne može razuveriti da su namerno izbegli svoju obavezu, jer sam i njima rekao da sam gej – kaže Ivan. Dodaje da su mnogi homoseksualci doživeli slično iskustvo, ali da ga nisu prijavili. Iz straha, sramote ili zbog svesti da ih niko neće zaštititi.

Ivan je dobar poznavalac života u beogradskoj gej zajednici, koja je, po njegovom mišljenju, veća nego što se misli. Kao i u svakoj socijalnoj grupi, i u njoj postoje raslojavanja uslovljena obrazovnim i socijalnim faktorima. Svaki sloj ima svoja mesta okupljanja – kafiće, klubove, diskoteke, a oni najsiromašniji druže se i partnere nalaze po parkovima, javnim toaletima ili na Adi Ciganliji. Grupe su kompaktne, njeni pripadnici pomažu jedni drugima i to se, naročito u krugovima obrazovanih i poslovno uspešnih, neopravdano naziva gej lobijima. Ivan smatra normalnim da se poslovi sklapaju sa osobama koje se poznaju i da je stručnost, kao i u svakoj drugoj sredini, presudan faktor, a ne činjenica da li je neko gej ili ne.

Ustav i zakoni

Zvuči neverovatno, ali Ustav SRJ iz vremena Miloševićeve vladavine bio je liberalniji u pogledu prava seksualnih manjina nego Ustav Srbije usvojen za vreme Koštuničine vlade.

Reč je o odrednicama koje definišu bračnu zajednicu.

U Ustavu iz doba Miloševića, u članu 29. stoji: „Brak i odnosi u braku i porodici određuju se zakonom“, bez ulaženja u to ko čini bračnu zajednicu. Ovim liberalnim stavom nije izričito odbačeno legalizovanje istopolnih brakova.

U trenutno važećem, evropskom Ustavu, kako političari vole da ga zovu, u članu 62. stoji: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.“ Time je nedvosmisleno stavljena brana istopolnim brakovima. U vreme javne rasprave, pre konačnog uobličavanja Ustava, na stolu njegovih kreatora bio je i liberalniji predlog pristigao iz Kabineta predsednika Borisa Tadića koji je glasio: „Jemči se pravo na zaključivanje braka na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika.“ Kod konzervativnog Vojislava Koštunice i njegovih istomišljenika radikala – to nije prošlo.

Kada je reč o Zakonu protiv diskriminacije, koji uključuje i zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, njegov predlog je spreman. Urađen u saradnji Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije, Ujedinjenih nacija – programa za razvoj, uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju. U njegovom kreiranju učestvovala je i Koalicija protiv diskriminacije koju sačinjavaju udruženja i organizacije seksualnih manjina. Budući da je ovaj zakon u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku, sada je na resornom ministru da ga predoči Vladi na usvajanje, a ako se to desi, zakon će ući u skupštinsku proceduru.

Nije na odmet ponoviti da je ovaj zakon deo korpusa sistemskih akata koje valja usvojiti pre nego što dobijemo status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

Lidija Obradović
Izvor: magazin "Prestup"