Bio je skinhed, huligan, pripadnik Nacionalnog stroja, a onda je rešio da postane Dajana

Bila sam Dolf, pripadnik Nacionalnog stroja, desničarske organizacije. Bila sam skins i huligan i svašta nešto loše zbog nekih mojih kompleksa, nerešenih razmišljanja i stavova o životu, koji su u meni izazivali nemir i bujicu besa i negativnosti, mržnje prema samoj sebi.

Ovim rečima Dajana Pospiš, koja je preminula sredinom avgusta, opisuje sebe u VICE dokumentarcu "To sam ja, Dajana", koji je premijerno prikazan u martu 2018. godine. U njemu Dajana pokušava da najiskrenije govori o sebi: o danima kada je bila Dolf, član Nacionalnog stroja i kada je tukla ljude, urlala protiv LGBT pokazujući dobro poznat "Heil" pozdrav, kada je zbog širenja rasne i verske mržnje i nasilničkog ponašanja provela tri godine u zatvoru. O detinjstvu, koje pamti po očevim batinama, ali i želji i potrebi da stalno oblači ženske stvari.

"(otac) Nije želeo da budem mlakonja, peško, nego da budem sin, muškarčina".

Zato se, kaže, trudila da bude pravi muškarac "i više nego bilo koji drugi muškarac", verovala u patrijarhat i mrzela sve ono što se nije nalazilo u njegovim strogim kalupima. Veliki deo života koji je provela kao žena trudila se da objasni da je u Nacionalnom stroju našla upravo to - mesto za "jakog muškarca, stabilnog, patrijarhalnog, koji nije nastran, bolestan... da nije bio Nacionalni stroj, bilo bi nešto drugo (neka druga organizacija) u pitanju".

U tom periodu, od 2004-2007, zajedno sa ostalim članovima Stroja napadala je Rome, pripadnike LGBT populacije i antifašiste. U izjavama za medije govorila je da su neretko koristili pendreke, da su ih tukli gde su stigli i da su prebijanja bila surova.

Do promene iz Dolfa u Dajanu dolazi u zatvoru, gde je imala vremena da čita i razmišlja o svom životu. Tada je, objašnjava u dokumentarcu, shvatila da joj Dolf nije potreban jer joj je uništio život i rešila je da postane ono što je oduvek, duboko u sebi, i bila - Dajana.

"Kroz sav taj nacizam i dok je Dolf bio tu, Dajana je bila jedina vedrina koja me je podizala i održavala u životu… da budem nekako normalna, dobra osoba, da drugi vide da imam i dobre strane i kvalitete".

Kada se napokon autovala, počela da se oblači i izgleda kao žena, usledili su fizički, ali i verbalni napadi sa bivšim kolegama iz raznih desničarskih organizacija. Jednom prilikom je napadnuta u centru Novog Sada, u kome je živela, kada joj je krupan muškarac pretio: "Ubiću te, pederčino! Zaklaću te".

Po izlasku iz zatvora, počela je i sa hormonskom terapijom, a ušla je i u proces tranzicije u Kliničkom centru Srbije. Međutim, porodica nije mogla da se pomiri sa činjenicom da ona zaista želi da postane žena, pa je sa njima, kao i sa mnogim dotadašnjim prijateljima, izgubila svaki kontakt. Jedno vreme je živela kao beskućnik u napuštenim katakombama Petrovaradinske tvrđave u Novom Sadu. Često je kampovala, vozila bajs i živela nomadskim životom. Zbog svog izgleda, ali i problematične prošlosti, često se suočavala sa nerazumevanjem i osudama javnosti. Zbog procesa tranzicije i diskriminacije sa kojom se takve osobe u Srbiji suočavaju, nije mogla da nađe posao, o čemu je često govorila.

Dajana Pospiš se borila i sa depresijom.

Vest o njenoj smrti prošla je tiho, gotovo neopaženo, a malobrojni prijatelji rekli su da joj je stalo srce.

"Tužan život, tužan i kraj. Neka se tvoja duša konačno smiri s anđelima...“, napisala je Helena Vuković iz Udruženja „Egal“ na svom nalogu na Fejsbuku.

Sahranjena je na Novom groblju u Novom Sadu.