Posvećeno nekoj srećnijoj godini: Moj Maurice

E. M. Forster je priču o zaljubljenim gej muškarcima pisao između 1913. i 1914. godine, a izašla je tek 1971, godinu dana nakon njegove smrti. Ideja se začela kad je 1913. posetio imanje pesnika, filozofa i aktiviste Edwarda Carpentera. Ovaj je živeo s partnerom Georgom Merrillom, mladićem iz radničke klase, a njihov odnos je poslužio kao model za vezu Mauricea i Aleca Scuddera. Kad je završio, roman je pokazao samo najbližim prijateljima, ali do kraja života nije pokušao da ga objavi.

Oni koji i danas žive u konzervativnom društvu, a razlikuju se od većine, možda donekle razumeju strah od otkrivanja, razgolićavanja svega. Ljubav košta - što se komšijama i rođacima manje dopada to je skuplja. Uprkos tome postoji oduvek, raste kao pečurka i u najtamnijim sobama.

E. M. Forster je uspeo da početkom XX veka napiše ljubavnu priču, a od drugih se razlikovala jer u njoj muškarci vole muškarce. Maurice i danas mnogima služi kao mesto za bekstvo, a portal se redovno otvara i ka knjizi i ka istoimenom filmu koji je James Ivory režirao 1987. godine.

Nije Forester bio jedini koji je u to vreme pisao o homoseksualnoj ljubavi - Bertram Cope's Year je napisan 1919. godine i nazivaju ga „prvim američkim romanom o homoseksualcima". Za njega je odgovoran Henry Blake Fuller, a objavljen je iste godine. Thomas Mann je Death in Venice objavio još 1912, a roman Despised and Rejected koji je Rose Laure Allatini napisao 1918. objavljen je 1975. Isto se dogodilo i s romanom Maurice.

Forsterov roman nije mogao da bude objavljen sve dok je autor bio živ. Zato je izašao 60 godina nakon što je završen. Prvo izdanje nema onaj sažetak na poleđini, onih par rečenica čija je uloga da privuku čitaoce i tu ih zadrže, a na prvoj strani piše samo „započeto 1913, završeno 1914. Posvećeno nekoj srećnijoj godini".

Kažu da se Forster te 1913. godine i sam po prvi put zaljubio, pa je ta osećanja brže-bolje pretvorio u roman. Tako bar kažu. Njegova tri glavna junaka se nose s osećajima koje imaju prema drugim muškarcima, jedan prema drugom. Dvojica od njih čak završavaju srećno, što je retkost u kvir književnosti.

Forster je još bio školarac dok se sudilo Oscaru Wildeu, dobro je pamtio kako se o tome govorilo. Zato mu je bilo važno da njegov roman ima srećan kraj, da dvojici muškaraca dopusti da se zaljube i ostanu zaljubljeni (ili bar zajedno). Znao je da takvu priču ne može da objavi te 1914. godine, a u nekim zemljama to nije moguće ni danas. Videli su je samo najbliži prijatelji.

Homoseksualnost je u Britaniji ostala ilegalna sve do šezdesetih godina XX veka, pa je Maurice ostao neobjavljen. Forster je umro 1970. godine u 91. godini, a roman je izašao već sledeće godine. Jedan od ko zna koliko glasova koji su ućutkivani konačno je dobio priliku da pokaže da smo tu odavno, oduvek.

Pripremio: Milan Živanović