Gej sapunice na internetu

Baka je imala običaj da tokom božićnog koncerta prebrojava članove hora s tamnijom kožom, a nešto slično sam i sam kasnije radio - samo što sam tražio scene s gej parovima. Pre otprilike petnaestak godina, dok sam živeo u Engleskoj, na televiziji sam ulovio nešto s naslovom "Hollyoaks" - sapunicu čiji su junaci stanovnici malog grada, pripadnici radničke klase. Kao što to obično biva, petljali su se jedni s drugima na raznorazne ljubavne načine. Među njima je bio i John Paul, kojeg su maltretirali kad se autovao, ali ga to nije obeshrabrilo i Craig koji je život još uvek provodio u ormaru. To je bilo dovoljno da počnem redovno da pratim seriju.

Reprezentacija LGBTIQ+ osoba je u to vreme već počela da se menja, pa smo se lagano udaljavali od tragedija, te je priča o AIDS pandemiji bilo manje nego ranije. Navijao sam za Craiga, želeo sam da bude slobodan, da ima sve ono što ja nisam dok sam odrastao u pretežno belačkom predgrađu. Gutao sam "Hollyoaks", ali je problem bio u tome što me strejt peripetije nisu zanimale. Interesovao sam se samo za ljubav između dva mladića, koji zbog nekakvog moralnog koda nikada nisu bili bez majica ili zajedno u krevetu. Onda sam saznao da neko izvlači delove iz serije i pravi John Paul-i-Craig priču, te redovno objavljuje desetominutne video isečke. YouTube je dakle postao mesto na kojem sam redovno dobijao neophodnu dozu omiljenih TV junaka.

Jedne večeri je izašao video iz kojeg sam saznao da je Craig konačno prihvatio svoja osećanja i potrčao ka John Paulovim vratima. Onda se iz nekog razloga sve zakomplikovalo, pa John zapretio da će sve prekinuti ukoliko Craig ne kaže svojoj devojci da voli samo njega. Ovaj je obećao da će to učiniti.

U međuvremenu sam saznao još nešto - YouTube krije i druge ljubavne gej priče. U naslovu obično stoje imena ljubavnika: Luke i Noah (pioniri gej poljubaca na američkoj televiziji), Roman i Deniz (ljubav između nemačkog klizača I turskog hokejaša). Priče o pilotima iz Portugala, fudbalerima iz Argentine, pomalo dosadnim mladićima iz Finske - internet je dakle čuvao ljubavne dogodovštine koje su uteha za sve one koji su sve do skoro bili nevidljivi, kao sladoled od vanile. Sve je odgovaralo kratkotrajnosti veza iz pravog života - čim bi se jedan ljubav ohladila, u meniju se ukazivao neki novi par.

Nikada nisam čitao romane za mlade, ali sam rado gledao tinejdžerske serije s gej junacima, sve dok u njima nije bilo vampira i vukodlaka. Sentimentalni gledaoci poput mene su želeli da gej parovi žive srećno do kraja života, da pobede roditelje, nasilnike, strejt pravila. Problem je u tome što u sapunicama nikada ništa nije srećno do kraja. Junacima prete svakojake opasnosti, pa vrlo brzo postaje jasno da nema tu dovoljno snage da se savladaju sve nevolje homofobičnog sveta. Strast ne pomaže Christianu i Oliveru, ljubavnicima iz jedne nemačke serije. Prestao sam da ih pratim čim sam naslutio da će Christian ponovo postati strejt. Onda sam odlučio da neću ni počinjati da gledam serije ako znam da će se junacima dogoditi nešto loše.

Nedavno sam ušao u svoju YouTube arhivu i pronašao naslov "Isak and Even Part 162". Bio je to trenutak kada sam odustao od norveške serije Skam. Priča napreduje kroz isečke koji su kraći od trideset sekundi, lica su obično blizu kamere, šapuću, pilje jedno u drugo. Jedan od njih živi s bipolarnim poremećajem, pa nisam imao snage da stalno strepim i čekam da se dogodi nešto strašno.

Većina TV junaka je danas autovana već na početku serije, čak im se dive zbog toga. Zato sam napustio gej sapunice, ali me YouTube ne ostavlja na miru. Vraća me u prošlost, gura mi u uši soundtrack minulih dana - kao onaj audio snimak s koncerta Beatlesa u Indijani 1964. godine. Bio sam tamo, vrištao toliko da mi umalo nije otpala još uvek detinja glava.

*Preveo i prilagodio XXZ magazin; Izvor The New Yorker