GenderQueer: Nešto između

Skraćenica LGBT je već mnogima poznata, a odnosi se na lezbijke, gej, biseksualne i transrodne osobe. Međutim, sve češće možemo da se sretnemo sa proširenom verzijom ove skraćenice, koja uključuje slovo Q (LGBTQ). Q ovde označava kvir (queer) identitete.

Iako je prvobitno ovaj termin korišćen kao naziv za celokupnu LGBT zajednicu, vremenom se razvijalo značenje ovog termina, te je danas to ujedno i način da se predstave sve one seksualnosti i/ili rodni identiteti koje ne možemo da „spakujemo" u ova četiri slova, jer ih ne opisuju dovoljno precizno.

Najprostije rečeno, kvir osobe bismo mogli da definišemo kao osobe čija seksualnost izlazi iz okvira kako heteroseksualnih, tako i homoseksualnih normi. S obzirom da se ova definicija odnosi isključivo na seksualnost, javila se i potreba za terminom koji bi bliže obuhvatio takve rodne identitete. Tako je nastao termin genderqueer, iliti na srpskom - interrodnost.

Prema definiciji, interrodnost je termin koji obuhvata sve rodne identitete koji nisu muški i ženski. Ljudi koji se identifikuju kao interrodni mogu da doživljavaju sebe ili kao muškarca i ženu ili kao ni muškarca ni ženu ili da su potpuno van rodne binarnosti. Interrodne osobe mogu da budu bilo koje seksualne orijentacije, bilo kog pola i mogu, ali ne moraju, da se identifikuju kao trans. Ovo bi bila „knjiška" definicija, ali šta je to u praksi? Pokušaću da vam približim i predstavim kroz lični primer. Naglasio bih da je moj primer samo jedan u nizu i ne znači da je svaka genderqueer osoba prošla isti ili put sličan mom.

Da počnemo od mog detinjstva. Od malih nogu je svima oko mene bilo jasno da, iako sam dečak, baš i nisam dečak poput ostalih. Nije me interesovao fudbal (ili bilo koji drugi sport), lopta, trčanje, ili bilo šta tome slično, već (gle čuda) - barbike! Pored toga, kako sam rastao, sve je primetnija bila i moja feminiziranost, a pored toga, mnogo sam češće vreme provodio u društvu devojčica, nego dečaka. Teme i igre koje su njih interesovale su mi bile mnogo bliskije.

Onda je došao pubertet, i moje telo je počelo da se razvija. Neke od tih promena mi nikako nisu prijale. Jedna od njih je bila maljavost, koja me je užasavala, jer mi je oduvek bila simbol muževnosti, a ja se nisam tako osećao. Srećom, postojali su brijači, pa je rešenje bilo dostupno.

Dugo sam sebe smatrao gej, feminiziranim dečakom. I bio sam skroz okej s tim, mislio sam da je to moj identitet. Ali onda, kako su došle dvadesete, u meni je rasla potreba da dodatno istaknem tu svoju „žensku" stranu (tako sam tada na to gledao). Oduvek sam želeo da imam dugu kosu, jer mi je predstavljala simbol ženstvenosti, a kako je vreme odmicalo, garderoba koju sam nosio mi je postajala preterano „muška" i nisam se više dobro osećao u njoj.

To je u meni izazvalo zbunjenost, i pomislio sam da sam ja zapravo transrodna osoba. Srećom po mene, tu je bio internet, da mi pomogne da se upoznam bliže sa iskustvima, osećanjima i doživljajima trans osoba. Jedna od najčešćih rečenica koju su trans osobe izgovarale je bila ta da su se osećale nelagodno, zarobljeno u svom telu. Razmišljao sam i shvatio da ja nemam taj osećaj. Ja sam sa sobom i svojim telom skroz okej, samo se moj doživljaj sebe ne uklapa ni u momka, ni u devojku. Koliko god da sam bio feminiziran i želeo da imam neke vizuelne karakteristike devojke, nije mi bilo privlačno da u potpunosti izgledam kao devojka. Haljine, štikle, šminka su bile stvari koje nisam video na sebi, jer je to bio prelazak preko granice onoga kako ja vidim sebe.

Shvatio sam da sam ja ustvari „nešto između", samo tada nisam znao kako bih to nazvao. To je postao jedan interesantan put, jer se otvorila mogućnost za mene da istražujem šta je to od muškog, a šta od ženskog identiteta što mi je privlačno i što me čini da se osećam prijatno sam sa sobom i u komunikaciji/odnosima sa drugima.

Zbog moje energije i uopšte tipa odnosa koji sam imao sa prijateljicama, često se dešavalo da mi se greškom obrate u ženskom rodu. Odmah bi se ispravljale i izvinjavale, ali ja to nisam doživljavao kao nešto uvredljivo. Zbog prirode našeg odnosa mi je bilo potpuno jasno zašto im se „omakne". Međutim, iako mi nije smetalo, vremenom sam shvatio da mi s druge strane nije ni privlačno, u smislu da ne osećam potrebu da mi se ljudi ciljano obraćaju u ženskom rodu. Zovem se Filip, nisam ni u jednom trenutku poželeo da imam žensko ime i obraćanje u muškom rodu je bilo nešto što mi je bilo apsolutno prihvatljivo i „prirodno".

Nasuprot tome, izraženi elementi muževnosti mi nisu nimalo prijali. Već sam spomenuo maljavost (s kojom se i dan-danas uspešno borim). Pored toga, u više navrata sam želeo da treniram, da bih svoje telo doveo u formu, ali mi je smetalo kada je ta forma postajala „muška". Izraženi mišići na rukama, grudima, stomaku su mi takođe bili simbol muževnosti, a ta slika mi nekako nije išla uz mene. Trebalo je vremena, truda i edukacije da pronađem tip vežbi koje mogu da radim, a da budem samo „fit".

Sa druge strane, duga kosa je nešto što sam oduvek želeo i video kao deo sebe, jer sam je uvek vezivao za taj ženski deo svog identiteta. Nisam bio spreman da je se odreknem ni kada sam počeo da shvatam da me sve više napušta (ironija je što, od svih dlaka na telu, počele su da se proređuju na jedinom delu tela na kome sam ih zapravo želeo), te sam, u nedostatku boljeg rešenja, posegao za perikom. To je bila veoma dobra odluka, jer mi je donela samopouzdanje koje moja kosa, zbog svog kvaliteta i gustine, nikada nije. Kada govorim o samopouzdanju, mislim na ono koje je vezano za vizuelno predstavljanje mog identiteta.

Ranije sam spomenuo da mi haljine, štikle i šminka nisu uopšte bile privlačne. Iako sam kao mlađi mislio da bi me to upotpunilo, kada sam bio u prilici da isprobam, nisam se osećao prijatno, jer to nije bio deo onoga kako ja sebe doživljavam i definišem. Međutim, određena garderoba mi je vremenom postajala izraženo „muška", pa sam osećao potrebu da se bacim u istraživanje garderobe koja će biti „ženstvenija", ali opet ne preterano ženstvena, već više nekako rodno neutralna (androgena). Tek tada sam počeo da se osećam dobro kada nešto obučem.

Ovo bi bile neke najopštije i najosnovnije stvari koje čine deo mog genderqueer identiteta, a vezane su za lični doživljaj sebe. Iako je taj put pronalaska sebe kroz odrastanje znao da bude poprilično zbunjujuć i dešavalo se da često „zalutam", sada sam prihvatio i obožavam širine i mogućnosti koje mi moj identitet pruža. Ono što donosi napor i poteškoće, pored maltene standardnog osuđivanja i neprihvatanja okoline, jeste često nerazumevanje same LGBT zajednice kada su u pitanju kvir identiteti. Nije nimalo retko da sama LGBT zajednica ne shvata te razlike koje, iako su nekada u pitanju nijanse, ipak su važne, pogotovo kada se radi o potencijalnim partnerskim odnosima. To je jedna posebna tema kojom bismo mogli zasebno da se bavimo u nekom od narednih tekstova.

Piše: Filip Obradović