Film „Operation Hyacinth“ (2021)

Komunizam se često izjednačava s homofobijom, pa se opisuje kao mračno doba za drugačije. Denis Altman je 1971. godine zapisao da je „predrasuda o homoseksualnosti kao o buržoaskoj dekadenciji bila prihvaćena od strane komunističkih partija širom sveta", dok je Conor O'Dwyer 2013. godine pisao o tome da je „komunizam ostavio dubok razarajući trag u okviru ovog društvenog polja, zataškavajući istoriju ugnjetavanja gejeva, lezbejki i biseksualaca od strane države (...)". Film „Operation Hyacinth" se bavi ovim vremenom i junacima koji su živeli u komunističkoj Poljskoj.

Autor Lukasz Szulc u svojoj knjizi Transnational Homosexuals in Communist Poland: Cross-Border Flows in Gay and Lesbian Magazines preispituje odnos homofobije i komunizma, ukazujući na to da je glavni problem to što se sve komunističke države posmatraju u istom kontekstu, te se pretpostavlja da su imale isti stav prema homoseksualnosti.

To ipak nije slučaj - piše da je komunistička Evropa imala složenu geo-političku strukturu, u kojoj je Sovjetski savez nesumnjivo vodio Istočni blok. I sama Unija sovjetskih socijalističkih republika sastojala se iz različitih republika (pred kraj saveza bilo ih je petnaest), a imala je veliki uticaj i na šest „država satelita", koje su ekonomski i vojno bile u bliskoj vezi sa Savezom: Bugarsku, Čehoslovačku, Istočnu Nemačku, Mađarsku, Poljsku i Rumuniju, ali i na dve nesvrstane države: Jugoslaviju, koja se sa Sovjetskim savezom rastala 1948. godine i Albaniju, koja je od patronata Saveza odustala 1960.

Zakon protiv homoseksualnosti koji je funkcionisao u okviru Sovjetskog saveza, a čija je primena podrazumevala kažnjavanje muškaraca koji su stupali u istopolne odnose zatvorskom kaznom sa teškim fizičkim radom u trajanju do pet godina, često se smatra načinom na koji su se sve države u komunističkoj Evropi obračunavale sa homoseksualnošću. U samom Sovjetskom savezu situacija je ipak bila nešto kompleksnija - boljševici, koji su na vlast došli posle Oktobarske revolucije 1917. godine, su mušku homoseksualnost dekriminalizovali već 1922. godine, da bi je Josif Staljin ponovo proglasio krivičnim delom 1933. godine. Do dekriminalizacije je ponovo došlo tek 1993. godine, a posle pada Sovjetskog saveza 1991. godine, budući da je Rusija želela da se priključi Savetu Evrope. Neke od ostalih sovjetskih republika su takođe dekriminalizovale homoseksualnost odmah posle pada, dok druge to nisu učinile ni do danas: Ukrajina 1991, Estonija i Letonija 1992, Litvanija 1993, Belorusija 1994, Moldavija 1995, Kirgistan, Kazahstan i Tadžikistan 1998, Azerbejdžan i Gruzija 2000, Armenija 2003, dok su istopolni odnosi i danas nezakoniti u Turkmenistanu (kažnjavaju se zatvorskom kaznom u trajanju do dve godine), te Uzbekistanu (do tri godine).

Sa druge strane, Sovjetski savez nije izričito zahtevao takav stav prema homoseksualnosti od „država satelita", pa se tako Poljska najviše razlikovala od sovjetskog modela. Istopolni odnosi javno su osuđivani posle Prvog svetskog rata, dok su zakoni bivših okupatora (Rusije, Pruske i Austrougarske) još uvek bili na snazi. Oni su uglavnom kriminalizovali odnose između muškaraca, a „austrijski kod" je uključivao i kažnjavanje odnosa između žena. Novi poljski zakon, koji je usledio 1932, dekriminalizovao je seksualne odnose koji su podrazumevali pristanak obe strane, bilo da se radilo o heteroseksualnim ili homoseksualnim parovima, a tako je ostalo do danas.

Druge „države sateliti" dekriminalizovale su homoseksualnost uglavnom pre pada komunizma u Evropi: Čehoslovačka i Mađarska 1962, Bugarska i Istočna Nemačka 1968, a jedino Rumunija tek 1996. Situacija je bila nešto komplikovanija u Jugoslaviji, koja je državama koje su bile u njenom sklopu dopuštala da same donose zakone koji su se odnosili na homoseksualnost. Tako su istopolni odnosi u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Sloveniji dekriminalizovani već 1977, dok su države još bile u zajednici. Ostale članice su homoseksualnost legalizovale tek posle raspada: Srbija 1994, Makedonija 1996, a Bosna i Hercegovina 2002. godine. Za precizniju sliku korisna je i informacija da je homoseksualnost osamdesetih godina prošlog veka bila nezakonita na Kosovu, ali ne i u Vojvodini.

Ali da se vratimo u Poljsku. Uprkos dekriminalizaciji, sredinom osamdesetih godina prošlog veka homoseksualci su se ponovo našli u nemilosti - policija je 15. i 16. novembra 1985. započela tajnu operaciju Hyacinth koja je ciljala pripadnike ove manjine. Cilj je bio da se pronađu, uhapse i ispitaju svi za koje se sumnjalo da su homoseksualci, a kako bi se napravila takozvana „Pink arhiva". Operacija je povremeno trajala sve do kraja osamdesetih, a procenjuje se da je za to vreme uhapšeno preko 11 hiljada gej muškaraca. Do danas nije jasno na koji način je operacija Hyacinth funkcionisala: Kako je policija locirala homoseksualce? Čemu je operacija zapravo služila? Koliko tačno dosijea ima u Pink arhivi? I gde se arhiva uopšte nalazi.

Pojedini eksperti tvrde da je državi smetao uspon LGBTIQ+ aktivizma u Poljskoj tokom osamdesetih godina. Homoseksualnost je, kao što smo već spomenuli, u ovoj zemlji dekriminalizovana još 1932, mnogo pre nego u većini drugih evropskih zemalja, pa su homoseksualci još od tada uživali određene slobode. Homoseksualnost je ipak više bila ignorisana nego prihvatana - gledalo joj se kroz prste. Većina se pretvarala da manjina ne postoji, a prava, punokrvna homofobija je stigla malo kasnije, direktno iz crkve.

Doba komunizma se često romantizuje, pa je tako i u Poljskoj. Gejevi se tog vremena ipak nerado sećaju - često su bili mete nasilnika, a za zločine počinjene nad njima najčešće niko nije odgovarao. Neretko su ubijani na kruzing mestima, budući da su postojale grupe strejt muškaraca koje su se tako zabavljale. Onda je na red došla i policija, koja je pravila spisak homoseksualaca pod izgovorom da država tako želi da spreči širenje HIV-a. Mnogi gejevi su ucenjivani, prisiljavani da sarađuju sa režimom, posebno oni koji su se nalazili na visokim položajima.

Film Operation Hyacinth vrvi od ovakvih junaka, a usred svega je mladi inspektor Robert (igra ga sjajni Tomasz Ziętek). Slučaj serijskog ubice čije su mete isključivo gej muškarci je svojevrsna prelomna tačka u njegovoj karijeri, ali i momenat u kojem se film pretvara u triler. Iako je Robert izmišljen, film je dobro utemeljen u stvarnosti, budući da su zbog operacije Hyacinth stradali mnogi.

Kako slučaj misterioznog ubice postaje kompleksniji, tako sve više utiče i na privatni život inspektora Roberta. Prelomni momenat je akcija hapšenja gejeva u javnom toaletu, kada Robert upoznaje Areka. Strašni, jezoviti homoseksualac dobija lice anđela i život sasvim običnog čoveka, čija je jedina želja da voli i da bude srećan.

Veštom kvir oku je odmah jasno da između dvojice muškaraca postoji seksualna tenzija, uprkos tome što se Robert sprema za ženidbu - mnogi gejevi u konzervativnim zemljama i danas traže spas u heteroseksualnom braku. Robert ipak nije kukavica, pa se sa triler zapletima raspliće njegov identitet. Prvi put kulminira u krevetu, a gledalac ima priliku da posmatra seks koji nije previše stidljiv - odrazi u ogledalu otkrivaju taman onoliko koliko je dovoljno da scena bude u skladu s vremenom u kojem se dešava. I to nije sve - njihov odnos je više od seksa, a Robert to dokazuje uprkos tome što mu se tako urušava ceo život. Ljubav je ovde jača od straha.

Iako je donela mnogo zla, operacija Hyacint je zaslužna i za prve pokrete za prava homoseksualaca - u to vreme je nastao i Varšavski gej pokret. Nesreće su ponekad uzrok srećnih stvari, a film Operation Hyacinth nas na to podseća. Sigurno je da je posebno važan za mlade gej Poljake, kojima sugrađani ponovo kroje „zone slobodne od gejeva".

Film se završava kao i mnogi drugi trileri - jurnjavom i ubistvom. Završava se i obećanjem: „Beži. Naći ću te" kaže Robert Areku, dok se u pozadini čuju policijske sirene. Možda ga pronađe u drugom delu.