Ko je Felix Maritaud?

Nije samo reč o sveprisutnoj gladi za friškim fenomenima, novim zvezdama i svežim senzacijama - ruku na srce, i mimo svega toga, nekad se i zbilja desi da nešto tek pristiglo u kratkom periodu postane snažna nužnost, zar ne?

E, tako i tu bi mogla da počne priče o Felixu Maritaudu, superstaru francuskog arthouse filma i, zašto ne ustvrditi i to, novoj gej ikoni sa velikih platana. Do samo pre par godina potpuna nepoznanica, glumac za samo deset uloga u dosadašnjoj filmografiji (od kojih je čak šest kratkometražnih), ovaj mladić se u tek par filmskih leta nametnuo kao ozbiljna glumačka pojava i neko bez koga je teško zamisliti iole ambiciozniji (zasad samo) frankofoni film queer provenijencije. I ne samo to, čini se da je u ovom kratkom razdoblju od prvih prikazivanja filma Sauvage, koji je bio i deo programa FEST-a u Beogradu 2018. godine i u kome na poziciji glavne uloge briljira i očarava Maritaud, ovaj je mladi glumac, uprkos uskom i užem tematskom i žanrovskom profilu filmova u kojima je do ovog trenutka igrao, transcendirao u znatno višu i širu ligu.

Na primer, The Irish Times tekst o njemu započinje gromkom i nedvosmislenom konstatacijom da je Felix Maritaud 'the hottest young actor on the planet'. I, naravno, to nije samo odraz možda duboko subjektivnih impresija i ličnih i svetonazorskih filmskih (ali i estetskih) preferenci - u slučaju Maritauda već sada je nesporno da je reč o glumcu jedinstvenog dara, specifične pojave, krajnje osobenog izraza i golemih potencijala, kako na polju na kom suvereno vlada, tako i na područjima borbe koje će tek, u nekoj nesumnjivo bliskoj budućnosti, osvojiti. S druge strane, sam Maritaud ne krije u čemu prepoznaje svoje ključno izvorište i gde vidi primarne granice svog i ličnog i glumačkog identiteta. To potvrđuje i njegova izjava s kraja ove zime gde je jasno i glasno istakao: „Srećan sam kada čujem da sam deo queer filma. Moja kultura je queer kultura. Ja sam proizvod queer kulture. Biti quuer za mene predstavlja život kao takav. Pravim filmove o queer ljudima koji se obraćaju queer ljudima. Ali ne smatram da su filmovi koje sam napravio do ovog trenutka queer filmovi."

Naravno, ova poslednja ocena je podložna polemici, čak i eventualnim smislenim osporavanjima, ali to jeste i sasvim legitimno gledište nekoga ko stvari posmatra sa znatno zgodnije tačke gledišta, uz hrpu nama ostalima nedostupne spoznajne građe i, najposle, iz lične perspektive, koja je, kao takva, svakog poštovanja vredna. A sve je počelo filmom BPM (Beats Per Minute) Robina Campilla, pravim malim čudom koje je prevazišlo i granice inače sasvim respektabilne i infrastrukturno ozbiljne francuske kinematografije; naime, ovaj festivalski film, koji je, kako je sam priznao, oduševio i na suze naterao i velikog i nesporno upućenog Pedra Almodovara, postigao je bezmalo nemoguće - postao je ozbiljan (francuski) film o HIV pozitivnima koji je na bioskopskim blagajnama u dobrom delom planete zaradio razumnu i respektabilnu svotu novca (ovde, naravno, izuzimamo Demmeovu Filadelfiju, jer je to i film i proizvod drastično različite biti, a i namena).

Felix Maritaud je kao Max tu, već u BPM-u, svom prvom celovečernjem filmu, ostvario ulogu za pamćenje, da bi naredna, 2018. godina donela taj zbilja unikatan triling filmova queer tematike u kojima je (na ovaj ili onaj način) ovaj mladi glumac neusiljeno i nesporno nanovo zablistao. U začudnoj ekstravaganci, prilično odrešitom i radikalnom filmu Knife+Heart Yanna Gonzaleza, ponajpre zapažen po takođe provokativnom filmu You and the Night iz 2013. godine, Maritaud se odlično snašao, pokazujući dosta samopouzdanja i glumačke zrelosti u ovoj intrigantno i promišljeno drskoj varijaciji na temu Friedkinovog Cruisinga, uz dodatak živopisnog sveta mini-industrije gej pornića sa samog kraja sedamdesetih godina prošlog veka i omaž i podžanru giallo filmova iz upravo te epohe.

Usledio je izvanredan film Jonas (Boys) Christophera Charriera, ostvarenju u čijem slučaju je po mnogo osnova naprosto nemoguće poverovati da se radi o tek televizijskom filmu. U njemu je, iz trećeg pokušaja, Maritaud uknjižio nedvojbenu glavnu ulogu sa najvećom minutažom na ekranu, i nanovo je, doduše, nimalo iznenađujuće, bio izvrstan u ulozi mladog, sluđenog, autodestruktivnog pomoćnog bolničara koji će morati, uz dosta opiranja i krivudanja na tom putu, da se napokon suoči sa mučnim događajima koji se tiče njegove prve gej ljubavi i najbližeg prijatelja iz tinejdžerskih dana. I u ovoj ulozi Maritaud je posegnuo za tim svojim zaista jedinstvenim spojem promišljenog verizma i primetne relaksiranosti i nonšalantnosti u glumačkom izrazu, a slična ocena stoji i za ono što je Marituad, naravno, vođen rukom i okom scenariste i reditelja Camille Vidal-Naquet, ostvario i pokazao u istinski izvanrednom filmu Sauvage, definitivno najboljim i kinestetski najuspelijem filmu na queer teme u poslednjih, recimo, godinu dana. Vidal-Naquet i Maritaud, a to mogu da posvedoče svi oni koji su imali sreće da se nađu u prilici da taj veliki film pogledaju, ovde elegantno i smireno hodaju po samoj ivici žileta, a krajnji ishod te zadivljujuće inteligentne i vešte akrobatike je značajan film koji poentira i na planu emocija koje pobeđuje. Bezrezervni realistički pristup u ovom filmu prelazi granicu i stiže i na teritoriju poetske lepote, a sam Maritaud je maestralan u žongliranju aspektima autodestruktivnosti, ranjivosti i nezaštićenosti, a što sve, pak, dovode do apsoluta lepote uverljivog i upečatljivog izraza.

Sam Maritud će odlučiti u kom će daljem pravcu ići njegova glumačka karijera, a sve i da se zaputi put glavnotokovskog filma neprikrivenog hetero pristupa, mnogi će mu, reklo bi se, posve dragovoljno i dalje i zadugo još biti duboko zahvalni za ovo što je u ova samo četiri filma i u te dve-tri godine pokazao na polju queer filma. Uz ispravku/dopunu, na polju queer filma koji to zapravo možda i nije.

Piše: Zoran Janković
*Tekst objavljen u magazinu Optimist