Položaj homoseksualaca u okupiranoj Srbiji 1941-1944 (2)

Propašću jugoslovenske države, njenim vojnim slomom i rasparčavanjem teritorije i represivnim sistemom nadzora i terora koje uvode okupatori i njegovi pomagači, otpočeo je veoma dug i težak period u životima ljudi koji su živeli na jugoslovenskom prostoru. Život je bio posebno težak za one koji se nisu pomirili s novonastalom situacijom, za one koji su i rečima i delima ustali protiv ropstva i torture, ali i za one koji su samim svojim postojanjem bili proglašeni za neprijatelje novog poretka. Nacionalsocijalizam je proklamovao rasnu inferiornost pojedinih naroda i odredio ili da budu uništeni ili da budu robovi u novom, arijevskom i germanocentričnom poretku, ali je takođe proklamovao i urođeno neprijateljstvo pojedinih društvenih grupa prema superiornoj germanskoj rasi i njenoj avangardi, Nemačkom Rajhu. Nemačku vojnu okupaciju i uspostavljanje vojne vlasti ili predaju vlasti u ruke njihovih domaćih saradnika je neizostavno pratio i progon Jevreja, Roma, levičara, masona i homoseksualaca.

Kako bi se razumeo položaj homoseksualaca u Srbiji u periodu Drugog svetskog rata i nemačke okupacije, potrebno je proučiti zakonski okvir po kome se sa homoseksualcima u tom periodu postupalo. Taj zakonski okvir je zapravo bio Krivični zakonik Kraljevine SHS iz 1929. godine i prateći zakonski i podzakonski akti koji su omogućavali njegovo sprovođenje. U periodu okupacije je ovaj Zakonik ostao na snazi u svom najvećem delu, promenjeni su samo oni delovi koji su se odnosili na političke krivice, radi efikasnijeg obračuna sa pripadnicima pokreta otpora okupatoru. Krivični zakonik za Kraljevinu SHS od 16. februara 1929. godine stupio je na snagu 1. januara 1930. godine na celoj teritoriji države izuzev na prostoru Srbije i Crne Gore, gde je stupio na snagu 1. januara 1931. Stupanjem na snagu Krivičnog zakonika, na teritoriji Srbije je prestao da važi Kriminalni (Kaznitelni) zakonik za Knjaževstvo Srbiju od 28. marta 1860. godine. (Општи кривични зборник 1929, 11-12).

U Krivičnom zakoniku postoje dve odredbe koje se odnose na homoseksualno ponašanje, odnosno dva paragrafa u skladu s kojima je efektivno bilo moguće na efikasan način progoniti homoseksualce, § 285. i §287. pa ih treba navesti u celosti. § 285. glasi: „Za protivprirodni blud između lica učinilac će se kazniti strogim zatvorom u koliko ta radnja ne prelazi u teže krivično delo" (Krivični zakonik 1929, 109); § 287.glasi: „Ko javno izvrši kakvu bludnu radnju kazniće se zatvorom ili novčano do 50.000 dinara" (Општи кривични зборник 1929, 109). Po § 285, zanimljivo, nije kažnjiv sam seksualni čin između dve osobe istog pola već je kažnjiv seksualni čin koji je po zakonodavcu „protivprirodan", što znači da je po ovom paragrafu moguće krivično goniti i osobe koje su učestvovale u heteroseksualnom činu, ukoliko zakonodavac proceni da je čin bio „protivprirodan". Mihailo Čubinski, profesor univerziteta, u svojim komentarima na odredbe Krivičnog zakonika iz 1929. godine, o prirodi protivprirodnog bluda piše sledeće:

Protivprirodni blud, o kome govori § 285. ne obuhvata bludne radnje, već samo protivprirodno izvršenje polnog akta, t. j. samo telesno sjedinjenje dvaju lica, koje je slično obljubi. U ovim granicama subjektom i objektom dela može biti kako muško tako i žensko lice (coitus per anum između muškarca i ženske ili između dvojice muškaraca, coitus između dve ženske, ako jedna od njih ima neobično razvijeni uterus i stoga može ispunjavati u polnom aktu funkciju muškarca i dr. moguće forme, slične polnom aktu). Sve što se nalazi van ovih granica (uzajamno onanisanje lica različitog ili istog pola, lezbijska ljubav ili svi drugi ekscesi i pojave perverznih naklonosti) spada u pojam bludne radnje i može se kazniti samo kao takva. (Чубински 1930, 434.).

Pravni pojam „bludne radnje", koji se prepliće sa pojmom „protivprirodni blud" definisan je § 289. Krivičnog zakonika: Pod bludnom radnjom u smislu propisa ove glave razume se svaka takva radnja kojom učinilac ide na zadovoljenje svoje telesne pohote (Општи кривични зборник 1929, 110.). Ova odredba Krivičnog zakonika nije mogla biti šira i nepreciznija, što je otvaralo velike mogućnosti za proizvoljan progon onih koji bi se vlastima učinili sumnjivim. Profesor Čubinski pokušava da razgraniči pojmove protivprirodnog bluda i bludne radnje, definišući protivprirodni blud pre svega kao čin analnog seksa između dve osobe bez obzira na pol ali ostaje neprecizan pominjući i "druge moguće forme slične polnom aktu", dok je s druge strane pojam bludne radnje, iako u njega Čubinski eksplicitno svrstava lezbejski seks, ostaje veoma neprecizan, odnosno podložan najširem tumačenju šta zapravo u kontaktu između dve osobe vodi do zadovoljenja telesne pohote. Jedna od glavnih karakteristika § 285. Krivičnog zakonika je ta da delo mora biti izvršeno sa umišljajem, odnosno izvršeno sa svešću o protivprirodnom karakteru dela. Ukoliko ta svest postoji i kod aktivnog i kod pasivnog subjekta dela, pred zakonom bi odgovarali i jedan i drugi, a ukoliko pak jedan od subjekata nije bio u mogućnosti da shvati prirodu i značaj dela, usled maloletnosti, životnog neiskustva ili kakve druge okolnosti, umišljaja i odgovornosti nije bilo (Чубински 1930, 434).

Kazna predviđena za krivično delo protivprirodnog bluda je bila kazna strogog zatvora. Iako § 285. ne predviđa tačno kolika je bila vremenska dužina kazne strogog zatvora za počinjeno krivično delo, zakon propisuje da strogi zatvor ne može trajati kraće od sedam dana ili duže od pet godina (Чубински 1930, 134). Kazna strogog zatvora, ukoliko je trajala više od godinu dana, izdržavala se u naročitim kaznenim zavodima a ukoliko je bila kraća od godinu dana po pravilu u sudskim zatvorima. Isto važi i za kaznu zatvora kojom je sankcionisano krivično delo iz § 287. Odnosno krivično delo javnog činjenja bludne radnje, s tim što je umesto kazne zatvora bilo moguće izreći i novčanu kaznu. Kazne lišavanja slobode su se izvršavale odvojeno prema vrsti i trajanju kazne, prema polu, dobu i prema osobenostima osuđenog lica, što je veoma važno naglasiti jer je zakonodavac imao u vidu mogućnost da se zbog prirode krivičnog dela zbog kojih su osuđeni, homoseksualci nađu na udaru ostalih zatvorenika (Чубински 1930, 134). Kako je to izgledalo u praksi, odnosno kakve su bile muke onih koji su bili zatočeni zbog svoje seksualne orijentacije, ne znamo jer još uvek nisu pronađena svedočenja o tome.

Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije, odnosno zakonske odredbe koje su se odnosile na krivična dela protiv javnog morala, izazvale su polemiku u javnosti - ne toliko u široj javnosti koliko u stručnoj, među pravnicima. Čak i u izrazito konzervativnom društvu, koje je bilo u ogromnoj većini spremno da bez pogovora prihvati progon onih koji su u doživljavanju sopstvene seksualnosti bili drugačiji, javili su se glasovi otpora i kritike. Jedan od najglasnijih je bio upravo Mihailo Čubinski, koji je dao iscrpnu analizu celokupnog Krivičnog zakonika i koji je pojedine njegove odredbe napadao sa pozicija zapadnog racionalizma, progresivizma i neophodnosti zaštite privatnosti. Profesor Čubinski, koji smatra kako zapravo korpus krivičnih dela protiv javnog morala predstavlja korpus krivičnih dela protiv polnog morala, zalagao se za veliki oprez i smatrao kako je ova oblast pravne regulative jedan od najtežih i najkomplikovanijih zakonodavnih zadataka onog vremena (Чубински 1930, 412). Mihailo Čubinski kaže:

Sa jedne strane se tvrdi, da je polni život pojedinaca njihova privatna i intimna stvar i prema tome treba da se država sa svojim kaznenim aparatom što manje meša u tu stvar. Čovečanstvo je dugo patilo od mešanja religijskih i moralnih pojmova sa pravnima, te odatle su došla nedela inkvizicije i Savonarole, nasilno sprovođenje u život kaluđerskih i uopšte asketičkih ideala, pritisci na slobodu i t. d. Čak i u raj ne treba da se ljudi teraju tojagom i treba ih pustiti, da se u sferi polnog morala rukovode samo svojim uverenjima i glasom svoje savesti. (Чубински 1930, 413.)

Poznati pravnik naglašava kako je lična sloboda pojedinca, pa tako i sloboda seksualne orijentacije, na udaru konzervativnih elemenata u društvu, pre svih na udaru Crkve. Zadatak države je, pre svega, da zaštiti pravo na privatnost pojedinca, čak i u slučajevima kada se nečija moralnost ili seksualnost kosila sa opšteprihvaćenim načelima normalnosti. Čubinski je tu jasan:

Po jasnom tekstu našeg zakona delo iz § 285. postoji bez obzira na to da li je bilo javno ili ne, da li je učinjeno sa pristankom pasivnog subjekta ili bez pristanka, te da li su bili izvršioci punoletni ili ne. Mi smo već naveli zbog čega držimo da bi bilo tu celishodnije i korisnije po društvo, da se naš zakonik po primeru više drugih zakonika i srpskog projekta ograničio gonjenjem gornjeg dela u njegovim težim formama i pod naročitim uslovima. I zaista, ako se delo vrši javno, ili nasilno, ili sa iskorišćavanjem maloletstva i neznanja žrtve ili njene nevolje, ili najzad svoga autoriteta ili vlasti, imamo pred sobom odbratan primer zajedno sa teškim pogađanjem prava ličnosti; lične moralne mane tu su vezane sa povredom tuđih interesa i bezuslovno se moraju zabraniti i kazniti. Gonjenje dela, koje ide preko ovih granica, prekomerno proširuje kažnjavanje nemoralnih dela a sem toga gonjenje dela koja nisu javna izaziva nezdravu radoznalost kod širih krugova, stvara teren za razvijanje iznuđivanja, lažnih dostava i drugih vrlo nepovoljnih pojava. Ipak, naš zakonik je zauzeo drugo gledište. Dura est lex, sed lex i sud ga mora sprovoditi u život, ali može naročito paziti kod odmeravanja kazne na gore spomenute okolnosti. (Чубински 1930, 434-435.)

Mihailo Čubinski se zalagao za ono što bismo danas nazvali „politikom svoja četiri zida", odnosno za stav da država ne bi trebalo da se meša u odnose seksualne prirode, ukoliko su oni tajni, dobrovoljni i ukoliko ne eskaliraju u neko teže krivično delo. Čubinski ne odstupa od heteroseksualne moralne superiornosti i osećaja ispravnosti, od zgražavanja na misao o prirodi homoseksualnog akta, ali smatra da je zaštita privatnosti važnija od nečije tajne „moralne korumpiranosti". Iako bi se iz današnjeg ugla gledano ovakav stav mogao smatrati homofobičnim, on zapravo predstavlja veoma liberalan pogled na homoseksualnost na samom početku 20. veka, pogotovo u konzervativnoj sredini kakva je bila Jugoslavija. Čubinski je potpuno na liniji sa brojnim progresivnim zapadnim pravnicima, filozofima i društvenim teoretičarima. Štaviše, Čubinski potkrepljuje svoje stavove sa tada u svetu aktuelnim teorijama o homoseksualnosti kao posledici trauma u formativnom periodu ljudskog života ili urođenih osobina. Zanimljiv je pasus iz njegovih komentara:

Komplikacije dolaze još i zbog toga, što je napredak psihijatrije (a naročito psihopatologije) osvetlilo novom svetlošću čitav niz pojava u polnom životu, koja se otklanjaju od norme, i pokazao je, da se čitav niz ružnih dela i ekscesa u polnoj sferi ne javlja često puta kao posledica moralne pokvarenosti, već kao posledica urođenih osobina ili nesreće. Primer prvog - mržnja od najmlađih godina prema licima drugog pola i težnja, koja raste sve više i više, ka fizičkom zbližavanju i polnom snošaju sa licem istog pola; primer drugog - gubitak kod maloletnih muškaraca (koji su u toku izvesnog vremena bili žrtve nasilnog protivprirodnog polnog akta od strane muškarca) sposobnosti, kad dođu do zrelosti, da pravilno funkcionišu kao muškarci i nagon, ponekad neodoljivi (po svedočanstvu čuvenog Šarkoa), u pravcu pasivne pederastije. (Чубински 1930, 413-414).

Zakonski okvir koji je državi omogućio kažnjavanje a društvu progon homoseksualaca, donet je 1929. godine i zamenio je stari srpski zakon koji je bio na snazi skoro sedamdeset godina. Ovaj zakon je važio nepromenjen tokom celog perioda nemačke okupacije Srbije. Pojedini kritički glasovi profesionalaca, pravnika pre svih, su se čuli ali oni nisu bili dovoljni da se zakon promeni i da se postavi tako da promoviše barem elementarnu snošljivost. Homoseksualci su, u očima društva i države, bili seksualni prestupnici, nemoralne i devijantne osobe, koje su kvarile društvo i od kojih se društvo moralo zaštititi. U takvoj atmosferi nesnošljivosti i netolernacije, homoseksualna zajednica, ako uopšte možemo govoriti o zajednici, ostala je nevidljiva i pasivna. Činjenica da je krivičnih slučajeva po § 285. Krivičnog zakonika bilo veoma malo, makar prema arhivskoj građi suda u Beogradu, ne govori u prilog tome da je homoseksualaca bilo malo, već o tome da je izuzetno represivan zakon postigao svoj cilj: homoseksualci su bili nevidljivi, u dubokoj ilegali, a heteroseksualna većina slobodna da uživa u sopstvenoj „moralnoj superiornosti"

Piše: Dejan Zec

(NASTAVIĆE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"