www.gay-serbia.com |
Leonardo je najslavniji umetnik na svetu. Ali jedna opera postavljena krajem 2019. godine bacila je novo svetlo na njegove privatne strasti - opisujući njegov burni odnos sa dvojicom asistenata.
Znamo poprilično o interesovanju Leonarda da Vinčija za botaniku i ljudsku anatomiju; o njegovim istraživanjima letenja, ratnih mašina i toka vode; o njegovim veštinama kao slikara, pa čak i o njegovoj reputaciji da ostavi projekte nezavršene.
Ali šta znamo o samom čoveku, njegovim strastima, o zaljubljenom Leonardu?
Leonardo nije ostavio ništa što može direktno da se čita kao njegov dnevnik: njegova interesovanja bila su okrenuta ka spoljnjem, umesto unutrašnjem svetu.
Ipak, razni pisci, od biografa Đorđa Vasarija iz 16. veka do Sigmunda Frojda, u potrazi za tragovima, prekopali su hiljade strana beleški koje je za sobom ostavio Leonardo.
Petsto godina posle njegove smrti - dom izložbe širom Evrope slave njegovu umetnost, inženjerske i naučne podvige i ideje - jedna nova opera slavi najprivatniju stranu renesansnog majstora.
Delo kompozitora Aleksa Milsa i libretiste Brajana Malina Leonardo bavi se odnosom između velikog umetnika i dvojice njegovih asistenata.
Đan Đakomo Kaproti - kog je Da Vinči zvao Salai ili „Mali đavo" - bio je dečak siromašnog porekla koji je u radionicu ušao sa 10 godina 1490. godine, kad je majstor bio u poznim tridesetim.
Odmah je ostavio utisak problematičnog.
Malin je pronašao česte reference na to da je Salai krao od njega i njegovih gostiju, ili da je jeo više nego što je njegov majstor smatrao pristojnim.
„Bio je dečak iz radničke klase i očigledno veoma težak za saradnju, ali je sa Leonardom na kraju proveo narednih 25 godina", kaže Malin.
Frančesko Melci ušao je u Leonardov život oko 1505. godine.
Ovaj mladić, za razliku od prvog, bio je poreklom iz milanske plemićke porodice i stekao je ulogu u radionicu sličnu privatnom sekretaru.
On i Leonardo brzo su razvili prisniji odnos koji Mils i Malin porede sa ocem i sinom.
Melci je bio, Malin ističe, „potpuno drugačiji od Salaija, i po društvenom statusu i po držanju."
Nije bilo bezobraznih nadimaka za aristokratskog Melcija: Leonardo mu se obraćao sa „gospodar Frančesko".
Iako je Milsova muzika za Leonarda naravno savremena, komponovana je za konsort viola - što će reći ansambl svirača na violi, žičanom instrumentu koji priziva rani 16. vek.
Malinov libreto sastavljen je gotovo isključivo od istorijskih izvora, od kojih su najvažniji bili Leonardove vlastite sveske, koje je levoruki umetnik zapisivao obrnutim pismom „kao u ogledalu".
Opera prati „promenljivi trougao koji je Leonardo održavao s ovom dvojicom mladih ljudi", kaže Malin.
„Leonardo se prebacuje s jedne veze na drugu, a Salai biva pomalo skrajnut."
U poznom životu, Leonardo se preselio u Francusku, povevši obojicu mladih kompanjona sa sobom, ali se Salai vratio u Milano i nije bio kraj majstorove postelje kad je ovaj umro 1519.
„Leonardo mu je ostavio vrlo malo toga: dobio je samo pola vinograda, što je veoma čudno", kaže Malin, Melci je, za razliku od njega, nasledio Leonardove sveske i mnoge njegove slike.
„Čini se da se odigravala privatna drama koja se selila s jednog čoveka na drugog."
Njegova muška muza
Kao o istorijskim ličnostima, mi o Salaiju i Melciju utisak stičemo putem Leonardovih opisa u reči i slici - obojica su bila upadljiva po lepoti, a smatra se da je Salai poslužio kao model za slike Bahusa i Svetog Jovana Krstitelja.
I za kompozitora i za libretistu, ti odnosi deluju kao da su bili burniji i dublji od obične relacije umetnik-asistent.
„Leonardo toliko mnogo slika Salaija da nije teško zaključiti da mu je bio muza", kaže Mils.
„Svi ga smatraju Leonardovim družbenikom - ovaj mu kupuje skupu odeću, putuju zajedno, svi pričaju o tome koliko je on lep."
Za probijanje kroz nepobitne činjenice Da Vinčijevog života - i praznine između njih - Mils i Malin su zatražili pomoć vodećih učenjaka Martina Kempa i Martina Klejtona.
„Želeli smo da zaključci koje izvučemo budu što verovatniji i što istorijski verodostojniji", kaže Mils.
„Učenjaci i akademici specijalizovani za Leonarda zaključuju da je on vrlo verovatno bio gej, sve ukazuje na to - a opera nam pruža priliku da istražimo taj aspekt u vreme kad ljudi istražuju i sve ostalo vezano za Leonarda."
Spekulacije o Leonardovoj seksualnosti su viševekovne preokupacije.
Pišući 1560-tih, umetnik Đovani Paolo Lomaco izmislio je fiktivni dijalog između Leonarda i grčkog kipara Fidije, u kojoj ga ovaj potonji ispituje o prirodi njegovog odnosa sa Salaijem:
„Jesi li možda igrao s njim onu 'pozadinski igru' koji u Firenci toliko vole?".
Leonardo entuzijastično odgovara potvrdno.
Pogledajte i kako je Da Vinči promenio svet
Sigmund Frojd je 1910. godine spekulisao da je, uprkos tome što se okruživao prelepim mladim muškarcima, Leonardova homoseksualnost bila pre latentna nego nešto što je on upražnjavao.
Nedavna biografija Voltera Ajzaksona je bezbrižnija u sumiranju Leonarda kao „vanbračnog, geja, vegetarijanca, levaka, dekocentrisanog i povremeno jeretika."
Upravo je ova vizija umetnika u njegovim mlađim danima oživljena u TV seriji u kojoj ga igra Ejdan Tarner.
Martin Klejton, šef printova i crteža pri Trastu kraljevske kolekcije, prvi put se sreo sa Milsom i Malinom u ranoj fazi razvoja opere.
„Oni su predstavili ideju o Melciju i Saraiju kao blizanačkim aspektima Leonardove ličnosti, a to smatram veoma inteligentnim pristupom", kaže Klejton.
„Ono što su oni uradili - predstavivši Salaija kao mračnu, podlu stranu i Melcija kao pouzdanu, marljivu stranu - govori nešto veoma istinito o Leonardovom karakteru."
Za Klejtona, Leonardova odluka da ostavi Melciju svoju intelektualnu zaostavštinu - u obliku slika, crteža i sveski - svedočanstvo je njegove postojanosti.
Procenio je da je Melci sposoban da zaštiti njegovo nasleđe, i da je tako bogat i čvrstog karaktera da neće doći u iskušenje da ga iskoristi.
Na kraju je Salai završio sa više slika u posedu nego što mu je Leonardo ostavio, što sugeriše da ih je ili ukrao ili falsifikovao.
„Imao je reputaciju prevrtljivca i prevaranta", kaže Malin.
„Poginuo je u dvoboju samostrelom."
Ostaci sramote
Iako je Da Vinči na mnoge načine bio čovek ispred svog vremena, priroda njegovog odnosa sa Salaijem bila je veoma karakteristična za ono doba.
„Odnosi poput tog između odraslih muškaraca i tinejdžera bili su zapravo prilično česti u svetu u kom se kretao Leonardo", kaže Malin.
U periodu u kom je Leonardo živeo u Firenci u ranoj fazi karijere, homoseksualni odnosi bili su toliko česti da je izraz „Firentinac" postao nemački sleng za istopolne odnose.
Međutim, u pokušaju da zauzdaju ovu praksu, gradske vlasti podsticale su građane da je se odreknu.
Sa 23 godine, Leonardo je bio među četiri umetnika javno optužena za protivprirodni blud posle anonimne prijave.
„Ne zna se zasigurno da li je išao u zatvor", kaže Malin.
„Ali ta javna sramota možda je navela Leonarda da se povuče u sebe."
Posledica ove okrenutosti ka unutra, objašnjava Mils, jeste da „ne znamo mnogo o Leonardu kao čoveku. Na neki način nije ni bitno koja mu je bila seksualnost, ali kad želite da mu zavirite u glavu, to onda ide s tim."
A to je poseban kvalitet opere kao umetničke forme - ona omogućuje da se mnogo toga dočara a da ostane nedorečeno.
„U tome je opera posebno dobra: ona se poziva na podsvesno."
Za Klejtona, koji je 2019. godine bio kustos serije izložbi zasnovanih na neverovatnom izboru Leonardovih crteža u Kraljevskoj kolekciji, opera nas vodi na teritoriju koja se često nalazi izvan domašaja muzeja.
„Predstavlja pravog Leonarda na način na koji slikarska izložba često ne može", kaže on.
Izložba će, naravno, staviti prioritet na crteže, slike i dijagrame u odnosu na više od 4.000 folija pisanog materijala koje je Leonardo ostavio posle smrti.
„Mnogo se toga odvija u Leonardu što je teško preneti publici, ali ja mislim da će ova opera u tome uspeti."