Srpski vaterpolista je suspendovan zbog homofobije: hoćemo li ikada skapirati da nije naša stvar ko je gej, a ko strejt

Španski vaterpolo klub Sabadelj suspendovao je srpskog vaterpolistu Nemanju Ubovića pošto ga je španski kolega Viktor Gutijerez optužio za homofobiju.

Gutijerez, koji se inače od 2016. godine javno deklariše kao homoseksualac, rekao je da se to dogodilo posle jednog duela i da tome nije pridavao veliku pažnju zbog adrenalina, ali da ga je zapravo potez Ubovića na kraju utakmice naterao da se oglasi.

Španski vaterpolista rekao je da ga je Ubović dvaput nazvao "pederom", ponovivši to na kraju utakmice, a da je objavio njegovo ime zato što se nije izvinio.

Gutijerez je rekao i da "peder" za njega nije uvreda i da je ponosan zbog toga, ali da je u rečima Ubovića osetio bes i želju da ga ponizi na taj način. Istakao je da je slične stvari doživljavao još od škole, ali da je naučio da se nosi sa tim, prenosi Mondo.

Zatražio je kaznu za Ubovića, a reagovao je i klub srpskog vaterpoliste i objasnio da neće moći da trenira i igra sve dok se ne istraži čitav slučaj.

Ovakav slučaj je zaista čudan s obzirom na to da se radi o sportisti koji je proputovao ceo svet i imao kontakt sa mnogim ljudima, koji su deo različitih nacija, religija i podrazumeva se - seksualnog opredeljenja.

Trebalo bi da ljudi kao što je Nemanja Ubović imaju mnogo veću toleranciju za različitosti i ovaj potez je vaterpolisti potencijalno zatvorio vrata velikih svetskih klubova jer se preko na homofobiju gleda mnogo oštrije nego kod nas. Nije najjasnije zašto bi iko zbog tuđeg seksualnog opredeljenja sebi potencijalno rizikovao dalji napredak u karijeri, ali srpski vaterpolista je ipak u svom potezu video neku neobjašnjivu logiku, čiju će neosnovanost najverovatnije naknadno skapirati.

Homofobija mora da se iskoreni iz našeg društva jer nikome ne donosi dobro i stvara mržnju prema ljudima koja ne bi trebalo da postoji, naročito ne zbog stvari koje su privatne prirode i koje se nas lično čak i ne tiču. Neophodno je da pokažemo malo više razumevanja za tuđe potrebe i shvatimo da svako živi svoj život onako kako želi, a ne onako kako mi mislimo da treba, što je potpuno normalno i očekivano.